Ja, predsednik Bolivije, zadržan sam na aerodromu...

2. jula dogodio se jedan od najneobičnijih događaja u istoriji međunarodnog prava: najprije je predsedničkom avionu Višenacionalne Države Bolivije zabranjeno da nadleće teritorije Francuske, Španije, Italije i Portugala, a potom sam ja, predsednik Bolivije, zadržan na aerodromu u Beču (Austrija) čitavih 14 sati. Nekoliko nedelja kasnije, ovaj napad na članove jedne službene delegacije, koji su počinile zemlje s reputacijom demokratskih država koje poštuju zakone, nastavlja izazivati zgražavanje, a sve su češće i osude građana, društvenih organizacija, međunarodnih organa i vlada širom sveta.

Šta se dogodilo? Bio sam u Moskvi i nekoliko trenutaka pre početka zvaničnog susreta sa predsednikom Vladimirom Putinom jedan asistent me je upozorio na tehničke poteškoće: nemoguće je vratiti se u Portugal kako je prvotno bilo predviđeno. Već po završetku razgovora s ruskim predsednikom postalo je jasno da problem nikako nije tehnički... Naš ministar spoljnih poslova David Čokeuanka uspeo je iz La Paza da organizuje zaustavljanje u Las Palmasu na španskom ostrvu Gran Kanaria i utvrdio novi plan leta. Činilo se da je sve u redu... Pa ipak, dok smo još bili u vazduhu, avijatički pukovnik Selijer Arispe, koji komanduje Predsedničkom vazdušnom flotom i koji je pilotirao avionom toga dana, došao je da me obavesti: "Pariz nam je uskratio dozvolu za preletanje! Ne smemo ući u francuski vazsušni prostor." Njegovo se iznenađenje moglo meriti samo s njegovom zabrinutošću: upravo smo trebali da uđemo u vazdušni prostor iznad Heksagona.

Mogli smo, naravno, da pokušamo da se vratimo u Rusiju, ali postojala je opasnost da će nam nestatii kerozina. Pukovnik Arispe kontaktirao je kontrolni toranj bečkog aerodroma kako bi zatražio dozvolu za hitno sletanje. Ovim putem želim da se zahvalim austrijskim vlastima koje su nam dale zeleno svetlo. Smestili smo se u malu kancelariju bečkog aerodroma koji su nam stavili na raspolaganje. Bio sam usred razgovora sa svojim potpredsednikom Alvarom Garsíjom Linerom i ministrom Čokeunakom kako bismo pokušali da donesemo dobru odluku o daljnjim postupcima pa smo, pre svega, pokušavali da shvatiti razloge za odluku francuskih vlasti, kad nas je pilot informisao da nam je i Italija uskratila dozvolu za ulazak u njezin vazdušni prostor. U tom trenutku posetio me je amabasador Španije u Austriji Alberto Karnero. Obavestio me je da je odobren naš novi plan leta i da se možemo zaputiti ka Španiji. Jedino je potrebno, objasnio je, da se pre toga pretraži predsednički avion. To je naime uvslov sine qua non našeg sletanja u Las Palmasu na Gran Kanariju. Kad sam ga pitao o razlozima ovog zahteva, Karnero je spomenuo ime Edvarda Snoudena, radnika američke agencije koja za Vašington obavljala određene špijunske aktivnosti. Odgovorio sam mu da ga poznajem samo iz novina. Podsetio sam španskog diplomatu i na to da moja zemlja poštuje međunarodne konvencije: u svakom slučaju, nisam tražio da se bilo ko izruči u Boliviju. Karnero je za vreme naših razgovora bio u stalnom kontaktu s pomoćnim sekretarom za spoljne poslove Španije Rafaelom Mendivilom Peidrom koji je, po svemu sudeći, od njega tražio da insistira na zahtevu. "Nećete pretražiti ovaj avion", morao sam snažno naglasiti. "Ako ne verujete to što vam govorim, znači da predsednika suverene države Bolivije smatrate lažovom." Diplomata je izašao da primi dalja uputstva od svog nadređenog, pa se potom vratio. Tražio je da ga pozovem da "popije kafu" u avionu. "Ali vi mene smatrate delinkventom?" upitao sam ga. "Ako želite ući u taj avion, morat ćete to učiniti silom. Neću se opirati vojnoj ili policijskoj operaciji jer nemam nikakvih sredstava za to."

Već vidno uplašen, amabasador je odbacio opciju ulaska silom, ali nije propustio da ukaže na to da on u takvim uslovima ne može odobriti naš plan leta. "U devet sati ujutro javićemo vam da li možete ili ne možete poći. Do tada to moramo raspraviti s našim prijateljima", objasnio je. Prijateljima? "Ali ko su ti prijatelji koje spominjete? Nema sumnje, govorite o Francuskoj i Italiji?" Odbio je da odgovori i povukao se... Iskoristio sam tu priliku da porazgovaram sa argentinskom predsednicom Kristinom Fernadez, izvrsnom advokaticom koja me uputila u pravna pitanja, kao i venecuelanskim i ekvatorskim predsednicima Nikolasom Madurom i Rafaelom Koreom, koji su bili zabrinuti zbog ove situacije. Predsednik Korea me je kasnije nazvao nekoliko puta tokom tog dana kako bi saznao novosti. Ova mi je solidarnost dala snagu. "Evo, oni nemaju nikakva prava da pretraže tvoj avion!" ponavljali su. Poznato mi je da predsednički avion ima isti pravni status kao ambasada. Ovi saveti, kao i dolazak ambasadora zemalja Bolivarskog saveza za narode naše Amerike (ALBA) udesetorostručili su moju odlučnost da ostanem čvrst. Ne, nećemo pružiti Španiji ni bilo kojoj drugoj zemlji – a Sjedinjenim Američkim Državama još manje nego ostalima – zadovoljstvo da pretražuju naš avion. Branimo svoj dignitet, suverenitet i čast naše zemlje, naše domovine. Nikad nećemo pristati na ovakvu ucenu. Ambasador Španije se ponovo pojavio. Odsutan duhom, zabrinut, nemiran i nervozan, naznačio je da smo konačno dobili sva odobrenja i da možemo poći. Konačno smo poleteli...

Ova zabrana preletanja, koju su simultano i koordinirano izdale četiri zemlje pod jedinstvenom komandom Central Intelligence Agency (CIA), usmerena protiv jedne suverene zemlje, a za koju je jedini izgovor bila sumnja da možda prevozimo Snoudena, jasno ukazuje na političku težinu najveće imperijalne sile: Sjedinjenih Američkih Država. Sve do 2. jula (datuma kad su me zadržali na aerodromu) svako je shvatao da SAD poseduje sigurnosne agencije kako bi zaštitila svoju teritoriju i svoje stanovništvo. Ali ovo što Vashington sada čini je nepojmljivo. Kršeći sva načela dobrih običaja i međunarodnih konvencija, pretvorio je deo evropskog kontinenta u kolonizovanu teritoriju. To je i povreda ljudskih prava, koja su jedna od tekovina Francuske revolucije. Kolonijalni duh koji omogućava da se na taj način podčine različite zemlje pokazuje još jednom da za imperiju koji želi da nametne svoje namere ne postoje granice, legalne ni moralne, kao ni teritorijalne. A sada je jasno celom svetu da takva jedna sila može prekršiti svaki zakon, narušiti svaki suverenitet, zanemariti svako ljudsko pravo.

Moć SAD-a svakako počiva na njegovoj oružanoj sili, koja je uključena u razne osvajačke ratove i koju podržava izvanredan vojno-industrijski kompleks. Etape njihovih intervencija dobro su poznate svima: nakon vojnog osvajanja sledi nametanje slobodnog tržišta, pa jednog zaista jedinstvenog koncepta demokratije i, konačno, podvrgavanje stanovništva pohlepi multinacionalnih kompanija. Neizbrisivi trag imperijalizma, bio on vojni ili ekonomski, razara Irak, Avganistan, Libiju, Siriju. Neke od tih zemalja bile su napadnute samo zato što su bile pod sumnjom da kriju oružje za masovno uništenje ili da pružaju utočište terorističkim organizacijama. To su zemlje u kojima je na hiljade ljudi ubijeno, a Međunarodni krivični sud nije pokrenuo niti jedan jedini proces.

Ali američka moć proizlazi i iz podzemnih, manje vidljivih instrumenata kojima je namena da šire strah, ucene, zastrašivanje. Jedan od recepata koje Vašington rado koristi kako bi održao svoj status je "kazna za primer drugima", u najčistijem kolonijalnom stilu, koji je primenjivan u represiji Indijanaca Abija Ajale. Sada se obrušio na narode koji su se odlučili da se oslobode i na političke vođe koji su odlučili da vladaju u ime najpotlačenijih. Sećanje na ove politike kažnjavanja za primer drugima još je uvek živo u Latinskoj Americi: setite se samo državnih udara protiv Uga Čaveza u Venezueli 2002. godine, protiv predsednika Hodnurasa Manuela Zelaje 2009. godine, pa protiv Korie 2010., protiv paragvajskog predsednika Fernanda Luga 2012. i naravno protiv naše vlade 2008, pod vođstvom američkog ambasadora u Boliviji Filipa Goldberga. Bio je to "primer" za domoroce, radnike, seljake i socijalne pokrete, kako se ne bi usudili da podignu glavu i suprotstave se vladajućim klasama. "Primer" kako bi se pokorili oni koji se odupiru, a ostali zastrašili. Ali i "primer" koji sada navodi siromašne na celom našem kontinentu i na celom svetu da udvostruče svoje napore i da se ujedine, kako bi osnažili svoje borbe.

Napad čije smo bili žrtve otkriva dva lica jedne te iste represije, protiv koje su se narodi odlučili pobuniti: imperijalizma i njegova političkog i ideološkog blizanca, kolonijalizma. Zadržavanje predsedničkog aviona i njegovog osoblja – nešto što smo imali pravo smatrati nezamislivim na početku XXI veka – ilustruje preživljavanje jednog oblika rasizma unutar određenih evropskih vlada. Za njih Indijanci, kao i demokratski ili revolucionarni procesi u koje su uključeni, predstavljaju prepreke na putu civilizacije. Taj rasizam danas se skriva u aroganciji i najbudalastijim "tehničkim" objašnjenjima koja imaju za svrhu da zamaskiraju političku odluku donetu u nekom vašingtonskoj kancelariji. Tu su i vlade koje su izgubile čak i sposobnost da se prepoznaju kao kolonizirane i koje nastoje da zaštite reputaciju svog gospodara...

Ko govori o imperiju, govori i o kolonijama. Zalaganjem za pokoravanje naredbama imperija neke su evropske zemlje potvrdile status potčinjenih zemalja. Kolonijalna narav odnosa između SAD i Evrope pojačala se nakon napada od 11. septembra što je svima postalo jasno 2004. godine, kad smo saznali za nedopuštene letove američkih vojnih aviona koji su prevozili navodne ratne zarobljenike u Gvanatanamu ili u evropske zatvore. Danas znamo da su ti pretpostavljeni "teroristi" bili podvrgnuti mučenju; to su činjenice o kojima čak i organizacije za zaštitu ljudskih prava vrlo često ćute. Po svemu sudeći, rat protiv terorizma sveo je staru Evropu na ravan kolonije; radi se o neprimerenom činu, čak neprijateljskom, koji možemo analizirati kao oblik državnog terorizma po tome što izručuje privatni život miliona građana na milost hirova imperija. Ali uvreda međunarodnom pravu koju predstavlja naše zadržavanje mogla bi značiti prelomnu tačku. Evopa je kolevka najplemenitijih ideja: slobode, jednakosti, bratstva. Uveliko je doprinela naučnom progresu, kao i rađanju demokratije. Ali ona je sada tek bleda senka same sebe: neo-opskurantizam preti narodima ovog kontinenta, kontinenta koji je pre nekoliko vekova prosvetio celi svet revolucionarnim idejama koje su budile nadu.

Naše zadržavanje moglo bi da pruži svim narodima i vladama Latinske Amerike, Kariba, Evrope, Azije, Afrike i Severne Amerike jedinstvenu priliku da naprave solidaran blok koji bi osudio nedostojno ponašanje država uključenih u ovo kršenje međunarodnog prava. Isto tako, ovo je idealna prilika da se ojačaju mobilizacije socijalnih pokreta koji žele izgraditi jedan drugačiji svet, svet bratstva i komplementarnosti, kakav upravo narodi sveta trebaju da izgrade. Sigurni smo da narodi sveta, a naročito narodi Evrope, osećaju da agresija koje smo bili žrtva pogađa jednako tako i njih i njihove. Protumačićemo njihovo zgražavanje kao indirektan način da nam ponude izvinjenje, koju nam i dalje duguju neke od odgovornih vlada.