Privatnost građana ugrožavaju i kompanije

Posle punih osam godina služba poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka ličnosti dobila je od Vlade Srbije odgovarajuće prostorije za rad. Prema rečima poverenika Rodoljuba Šabića, to će omogućiti zapošljavanje neophodnog broja ljudi kako bi rad službe bio efikasniji. „Vlada je, pogotovo ako se ima u vidu odnos ranije Vlade prema tom problemu, povukla izuzetno korektan potez koji je i glavna pretpostavka za veću ažurnost u postupanju“, kaže Šabić, navodeći da se građani u velikom broju obraćaju povereniku, a da je broj registrovanih formalnih predmeta u ovom trenutku više 25.000, od čega je oko 3.500 aktivnih. Kakav je pretežan profil žalbi?

Razume se, nisu svi predmeti žalbe građana, ali u velikoj većini jesu. Još uvek je broj predmeta iz oblasti slobode pristupa informacijama, više od 21.000, znatno veći od broja onih iz oblasti zaštite podataka o ličnosti, mada i broj ovih drugih kontinuirano raste.

U delu koji se tiče slobode pristupa informacijama najveći broj žalbi ima za uskraćivanje informacija vezanih za različita raspolaganja javnim novcem i dobrima – budžeti, budžetski rashodi, javne nabavke, privatizacije i sl.

U delu koji se tiče zaštite podataka o ličnosti još se posebno ne izdvaja neki pojedinačni žalbeni razlog, a veliki broj predmeta poverenik pokreće i sam, ex officio. Ima ih iz svih oblasti – zdravstvo, školstvo, osiguranje, bankarsko poslovanje, bezbednosne provere. I povodom svih mogućih vrsta obrade podataka – video nadzor, biometrija, direktni marketing itd.

Razumeju li građani danas bolje svoja prava i mogućnosti?

Više puta sam govorio da kao najvažniji rezultat u afirmaciji i primeni Zakona o slobodnom pristupu informacijama doživljavam to što se zakonom, i to daleko najviše, oko dve trećine, koriste „obični“ građani. Nije, naravno, reč samo o žalbama koje podnose povereniku, nego i o hiljadama zahteva koje svakodnevno podnose organima vlasti na svim nivoima i kojima se, ipak, sve više udovoljava i bez potrebe za intervencijom poverenika. Na taj način građani daju veoma važan doprinos kontroli vlasti od strane javnosti, što je i te kako važno za demokratsko društvo.

Što se tiče zaštite podataka o ličnosti situacija je lošija. Svest o pravu na zaštitu podataka i o instrumentima za njegovu zaštitu i dalje je daleko od nivoa kojim bi mogli biti zadovoljni. Ipak, i tu ima evidentnih pomaka. Kao ilustracija može poslužiti i kretanje broja predmeta kod poverenika u ovoj oblasti. U 2009. godini bilo ih je 83, u 2012. već 1.405, a za prvih sedam meseci ove godine već 1138.

O privatnosti građana često se polemiše, uz tvrdnje da je pre svih narušavaju institucije države i kompanije. Ima li promena?

U normalnim uslovima razgovor o ugrožavanju neke vrednosti, privatnosti na primer, podrazumeva kršenje nekog sistema utvrđenih pravila. Takav razgovor kod nas nije lako voditi. Morali bismo, recimo, da imamo zakone kojima se uređuju video nadzor, biometrija, bezbednosne provere, aktivnosti privatnog sektora bezbednosti... A nemamo ih. Morali bismo da imamo Uredbu o zaštiti naročito osetljivih podataka o ličnosti, a nemamo. Imamo, bar na papiru, Strategiju zaštite podataka o ličnosti, ali je tri godine „zaboravljano“ da treba doneti Akcioni plan za njenu realizaciju. Valjda je dovoljno, da ne nabrajam više. Nečinjenja i propusti koje su nadležni napravili u prethodnih četiri, pet godina zaista su veoma veliki. Aktuelna Vlada će morati da učini značajan napor da odnos prema ovim pitanjima promeni. U protivnom, izvesno ćemo se suočiti s problemima u vidu negativnih ocena u razgovorima sa EU i, što je važnije, u vidu ozbiljnih rizika povrede Ustavom i zakonom zajamčenih prava velikog broja građana.

Narušavaju li kompanije zarad svojih poslovnih interesa privatnost kako svojih zaposlenih, tako i ljudi koji bi mogli da im budu poslovno „zanimljivi“?

Evo kratak odgovor – da! Bar mnoge od njih, izvesno.

Utisak je da građani ne veruju u tvrdnje policije i BIA da su bezbedni kada je reč o prisluškivanju. Da li je zaista tako ili postoje primeri koji sumnju daju za pravo?

Glavni problem je upravo to što mogu samo da „veruju“ ili „ne veruju“, a ono što je potrebno društvu koje želi da bude demokratsko nije verovanje, već izvesnost. Moramo da imamo mehanizme koji garantuju da se o tajnosti komunikacije građana odstupa samo iz razloga i na način predviđen Ustavom – na osnovu odluke suda. Trenutno nemamo takav mehanizam i zbog toga smo pre više od godinu dana Zaštitnik građana i ja nadležnima predložili „paket“ od 14 mera čiju realizaciju smatramo minimalnom pretpostavkom za uspostavljanje takvog mehanizma. Taj „paket“ dobio je snažnu verbalnu političku podršku. Na realnu se još čeka.

U Srbiji su uzbunjivači heroji u medijima, i to tek onoliko koliko se samim medijima čini zanimljivim. Uglavnom su prepušteni sebi, trpeći posledice svog postupka. Može li se u skorije vreme za njih očekivati sigurniji status?

Potreba da se zaštite ljudi koji progovore o korupciji, kriminalu, neracionalnosti ili nekom drugom ugrožavanju javnog interesa u sopstvenoj sredini i koji, bar kod nas u Srbiji, gotovo po pravilu zbog toga prolaze vrlo loše, tema je koja me godinama intrigira. O njoj sam često i govorio i pisao u mnogo raznih prilika, a i lično nastojao da im pomognem. I u nekim, nažalost ne čestim slučajevima, uspevao.

Sticajem okolnosti našao sam se u situaciji da uradim i nešto više, da vodim projekat čiji je rezultat Model zakona o zaštiti uzbunjivača. Taj model je konačni rezultat Projekta koji je poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti realizovao uz podršku Velike Britanije i Holandije, a koji je trajao više meseci. Realizacija Projekta podrazumevala je okrugle stolove i tribine u 10 važnih gradova Srbije. To su bile prilike da se ostvare susreti i kvalitetna komunikacija sa više stotina ljudi – uzbunjivača, novinara, predstavnika pravosuđa, predstavnika civilnog sektora itd. U okviru toga, na različite načine doprinos realizaciji Projekta dalo je preko 50 nevladinih organizacija.

Sam Model Zakona izradila je Radna grupa koju sam formirao od vrhunskih stručnjaka za pojedine oblasti prava, a kojima su omogućene konsultacije sa istaknutim svetskim ekspertima. Model zakona je izuzetno visoko ocenjen od strane brojnih učesnika velike Međunarodne konferencije „Zaštita uzbunjivača“, održane u Beogradu 23. i 24. maja 2013. Na toj konferenciji jedan od istaknutih učesnika Bendžamin Bekland (DCAF) je rekao: „Srbija je u prilici da uskoro dobije jedan od najprogresivnijih Zakona o zaštiti uzbunjivača“. Delim njegovo mišljenje. Želim da verujem da će ga podeliti i naša Vlada. Videćemo.

U svakom slučaju, Model će biti od koristi ako ne nama, onda drugima. Naime, nedavno je Međunarodna transparentnost zatražila da im kompletan projekat stavimo na raspolaganje jer želi da ga kao „matricu“ nudi drugim državama koje nemaju ovakav zakon.

Vlada Srbije nije prihvatila vaš amandman na Predlog zakona o prekršajima kojim se predlaže produženje rokova zastarelosti. Tada ste naveli da u toku 2011. i 2012. nadležna ministarstva nisu pokrenula nijedan prekršajni postupak, čak ni u slučajevima najdrastičnijeg kršenja, te da ti postupci više ne mogu da budu pokrenuti. Kako biste opisali uspešnost i operativnost saradnje sa državom?

Žao mi je što taj amandman nije prihvaćen i ne razumem zašto nije. Podatak koji sam naveo govori da su prekršioci zakona faktički unapred „amnestirani“. U takvoj situaciji postojeći nivo primene Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja obezbeđivan je praktično bez doprinosa koji primeni svakog zakona treba da daju sankcije. Obezbeđivan je čestim javnim kritičkim istupima poverenika i posebno pritiscima medija i javnosti. To je bilo nužno i dobro, ali to svakako ne sme da zameni elementarni princip pravne države – da se za kršenje zakona mora snositi odgovornost.

Podsećam da ove prekršaje po prirodi stvari ne vrše „obični“ građani već funkcioneri, odnosno službena lica, dakle ljudi koji su birani i plaćeni da obezbeđuju primenu zakona. Ta činjenica morala bi da naglašava značaj njihove odgovornosti svake vrste, pa i prekršajne. Ta odgovornost morala bi biti pravilo, princip, a njen izostanak zbog zastarelosti samo redak izuzetak. A nažalost, obrnuto je.

U kom broju su rešenja poverenika do sada sprovedena kao obavezujuća i izvršna? Da li je bilo slučajeva da Vlada Srbije mora da obezbedi njihovo izvršenje?

Procenat uspešnih intervencija poverenika je preko 91 odsto. Indikativno je da u gotovo dve trećine slučajeva poverenik i ne mora da daje formalne naloge, jer već nakon njegovog zahteva za izjašnjenjem organ vlasti tražiocu daje prethodno uskraćene informacije. U nekim slučajevima reč je o objektivnoj nemogućnosti izvršenja, kad organ vlasti propusti da još na početku postupka ukaže na to da, na primer, više nije u posedu dokumenta, da je isti uništen, predat drugom organu... Međutim, u jednom broju slučajeva organi vlasti svesno, namerno ne postupaju po nalozima poverenika iako su isti po zakonu obavezujući. Instrumenti koji bi trebalo da obezbede prinudno izvršenje naloga nisu u rukama poverenika već drugih, i nažalost do sada nisu korišćeni. Vlada koja bi po zakonu trebalo primenom prinude da obezbedi izvršenje to nije činila, a ni ministarstva nadležna da pokreću prekršajni postupak protiv odgovornih to nisu činila. U takvim uslovima pomenuti procenat uspešnosti, vredan i prema kriterijumima starih demokratskih država, dobija na vrednosti.