Nervira vas što zeleno više ne trepće? Evo zašto su beogradski semafori promenjeni

Ako ste primetili da na mnogim beogradskim raskrsnicama zeleno svetlo više ne trepće pre nego što se upali žuto, niste jedini. Ako vas to nervira, takođe niste jedini.

Mnogi vozači smatraju da takvu promenu nije ni trebalo uvoditi, jer više nemaju onih nekoliko sekundi upozorenja da se pripreme za zaustavljanje. Međutim, u Sekretarijatu za saobraćaj Grada Beograda tvrde da se izostavljanjem trepćućeg zelenog, uz primenu savremenog upravljanja semaforima, može istovremeno povećati protočnost i unaprediti bezbednost saobraćaja.

Na prvi pogled, u to je teško poverovati jer se odgovor na pitanje kako je moguće da sistem bez upozoravajućeg treptanja bude efikasniji i bezbedniji od onog koji vozačima ostavlja četiri sekunde da se pripreme za žuto svetlo, nekako sam nameće, piše sajt Polovni automobili.

Ipak, nije baš sve tako kako se čini na prvi pogled. Objašnjenje postoji i kada ga pažljivo saslušate, sasvim je logično. Ali da krenemo redom.

Kako rade pametni semafori?

U poslednjih četiri-pet godina, u Beogradu su sprovedena već dva projekta modernizacije svetlosne saobraćajne signalizacije kojima je obuhvaćena zamena i unapređenje semafora na oko 450 raskrsnica.

Na jednom broju raskrsnica uspostavljen je detektorski rad, dok se na većini uvedeno upravljanje svetlosnom signalizacijom.

Razlika između ovih sistema nije samo tehnička. Ona se neposredno odražava na način na koji se raspoloživo vreme zelenog svetla raspoređuje između različitih pravaca, a samim tim i na to koliko dugo vozači čekaju na crvenom.

Shutterstock/Baloncici

Kod klasičnog, fiksnog režima rada semafora, trajanje pojedinih faza unapred je određeno. Zeleno svetlo uključuje se prema utvrđenom vremenskom programu, bez obzira na to koliko vozila u tom trenutku čeka na prilazu raskrsnici.

Tako se može dogoditi da vozila čekaju na crvenom, iako je poprečni pravac gotovo prazan, dok se zeleno na tom pravcu i dalje uključuje u unapred određenom trajanju.

Detektorski sistem predstavlja korak napred. On omogućava da se trajanje zelenog svetla prilagodi stvarnim zahtevima saobraćaja. Prisustvo vozila registruje se pomoću detektora, među kojima su i induktivne petlje ugrađene u kolovoz.

Znači, ako ste prvi na semaforu, nemojte se zaustavljati pre zaustavne linije jer je potrebno da nagazite točkovima na petlju.

Kada ste na raskrsnici u svojstvu pešaka, zahtev za prelazak možete da najavite pritiskom na odgovarajući taster.

Shutterstock/monticello

Ako sistem registruje vozila koja čekaju ili pristižu, zeleno može da traje duže, u granicama predviđenim saobraćajnim programom. Kada zahteva više nema, nema ni razloga da se zeleno zadržava duže nego što je potrebno.

Adaptibilno upravljanje ide još jedan korak dalje. Ono u realnom vremenu prikuplja podatke sa detektora i na osnovu stanja saobraćaja prilagođava rad semafora. Jedna od važnih prednosti je mogućnost usklađivanja rada većeg broja raskrsnica na istom potezu, kako bi se omogućio efikasniji protok vozila, odnosno takozvani zeleni talas.

To, naravno, ne znači da će svaki vozač u svakom trenutku prolaziti kroz sva zelena svetla. Saobraćaj se ne odvija uvek istim intenzitetom, a sistem mora da uzme u obzir različite pravce, pešake i bezbednosne uslove.

Cilj je da se raspoloživo vreme koristi što racionalnije.

Zašto trepćuće zeleno može da uspori saobraćaj?

Upravo ovde dolazimo do odgovora na pitanje zbog čega se na pojedinim raskrsnicama izostavlja trepćuće zeleno svetlo.

Prema objašnjenju koje smo dobili u Sekretarijatu za saobraćaj Grada Beograda, kod detektorskog rada zeleno svetlo traje najmanje deset sekundi kada sistem registruje prisustvo vozila.

Nakon toga, na osnovu podataka sa detektora, odlučuje se da li će zeleno biti produženo. Znači ako sistem detektuje da pristiže još vozila, produžiće se još malo.

Jedan od kriterijuma je interval između prolazaka vozila. Ako na svim detektorima koji kontrolišu trajanje zelenog nastane slobodan interval, odnosno ako vozila ne prolaze duže od približno tri do četiri sekunde, sistem može da zaključi da je intenzitet saobraćaja na tom prilazu dovoljno opao i da više nema razloga da se zeleno zadržava.

Shutterstock/Lana_P

U takvoj situaciji, uključivanje trepćućeg zelenog u trajanju od četiri sekunde značilo bi da se na već gotovo praznom prilazu dodatno troši vreme. Nakon trepćućeg zelenog sledi i obavezni žuti interval, koji, po pravilu, traje još tri sekunde pre nego što se uključi crveno.

Kada se saberu vreme čekanja na detektorima, četiri sekunde trepćućeg zelenog i tri sekunde žutog, dolazi se do približno deset ili jedanaest sekundi tokom kojih se zeleno više ne koristi za prolazak vozila, a sledeći pravac još ne može da dobije zeleno.

Zamislite sad da na raskrsnici funkcionišu četiri takva semafora. To bi praktično značilo da 40 do 44 sekunde mogu da budu neiskorišćene, a upravo to je ono što vozače najviše nervira – svi stoje, svima je crveno, niko ne kreće, a vreme prolazi.

Shutterstock/Shotmedia

Naravno, ne radi se o tome da bi se sve te sekunde mogle jednostavno oduzeti od jednog pravca i pokloniti drugom. Raskrsnica mora da funkcioniše prema pravilima bezbednosti i utvrđenom redosledu faza.

Ipak, kada se na velikom broju raskrsnica u toku dana ponavljaju intervali u kojima nema vozila, svaka nepotrebno produžena faza može da utiče na ukupnu protočnost.

Zato je na raskrsnicama sa detektorskim i adaptibilnim upravljanjem u delovima Beograda u kojima je ograničenje brzine 50 km/h usvojen model rada bez trepćućeg zelenog u prelaznim stanjima.

Ideja je bila da se vreme na semaforima racionalnije koristi, a da se pritom ne naruše bezbednosni uslovi.

To je, međutim, samo jedna strana priče. Druga se odnosi na ponašanje vozača.

Da li nas trepćuće zeleno čini bezbednijim?

Na prvi pogled, odgovor bi trebalo da bude potvrdan. Ako vozač četiri sekunde unapred dobije upozorenje da će se zeleno ugasiti, deluje logično da će imati više vremena da proceni situaciju i bezbedno se zaustavi.

Problem je u tome što vozači ne reaguju svi na isti način. Neki čim primete treptanje počinju da koče i pripremaju se za zaustavljanje čak i kada su dovoljno udaljeni da mogu bezbedno da prođu.

To definitivno smanjuje mogućnost da se prekrše propisi i prođe kroz crveno, ali je pitanje koliko je bezbedno. Pogotovo ako naglo ukoči i time možda iznenadi vozača iza sebe koji očekuje da će oba vozila nastaviti kroz raskrsnicu jer je za to možda bilo dovoljno vremena.

Drugi, međutim, koriste te četiri sekunde da ubrzaju i pokušaju da prođu raskrsnicu pre nego što se upali žuto. Posebno je problematično ponašanje onih koji, kada vide da zeleno već nekoliko puta trepće, dodatno pritisnu gas i nastave da ubrzavaju.

Takva reakcija obično dovodi do prekoračenja dozvoljene brzine i povećava rizik od nezgode, naročito ako vozač pogrešno proceni koliko mu je vremena ostalo ili ne uzme u obzir stanje saobraćaja ispred sebe.

Očigledno da nijedan od ovih modela ponašanja ne doprinosi bezbednosti, a stručnjaci kažu da je upravo način na koji vozači reaguju na trepćuće zeleno uzet u obzir prilikom modernizacije upravljanja saobraćajem i unapređenja u projektovanju svetlosne signalizacije.

To, naravno, ne znači da će izostanak trepćućeg zelenog automatski učiniti svaku raskrsnicu bezbednijom. Bezbednost zavisi od mnogo faktora: brzine vozila, preglednosti, gustine saobraćaja, ponašanja vozača, trajanja pojedinih faza i načina na koji su usklađeni semafori za vozila i pešake.

O tome bismo naravno mogli štošta da kažemo jer se zeleno svetlo na pojedinim semaforima u Beogradu čeka duže od januarske plate.

Ali, važno je i da vozači razumeju osnovno pravilo: zeleno svetlo nije poziv da se kroz raskrsnicu prođe po svaku cenu. Potrebno je pratiti saobraćaj ispred sebe, prilagoditi brzinu i biti spreman na zaustavljanje kada to situacija zahteva.

Razmislite o tome i kada tokom saobraćajnog špica vidite one oznake na kolovozu i natpis "NE BLOKIRAJ RASKRSNICU".

Koliko traje žuto svetlo i kada sme da se prođe?

Vozači često imaju utisak da se žuto svetlo uključuje iznenada i da ne ostavlja dovoljno vremena za zaustavljanje. Međutim, trajanje žutog intervala nije proizvoljno određeno u trenutku kada se semafor promeni. Ono je deo projektovanog režima rada raskrsnice.

Prema podacima iz Sekretarijata za saobraćaj, u opisanom režimu rada žuti interval traje tri sekunde. To ne treba shvatiti kao univerzalno pravilo za svaki semafor u Srbiji, jer konkretan režim zavisi od sistema i tehničkog rešenja na raskrsnici.

Shutterstock/Blue Traffic Light

Žuto svetlo upozorava da se uskoro uključuje crveno i da se vozač pripremi za zaustavljanje. Prema pravilima saobraćaja, na žuto se ne prolazi ako vozilo može bezbedno da se zaustavi ispred zaustavne linije. Izuzetak je situacija u kojoj je vozilo toliko blizu linije da bi naglo zaustavljanje moglo da izazove opasnost.

Zato nije dobro ni ubrzavati čim se pojavi žuto, niti panično kočiti kada je za bezbedno zaustavljanje već prekasno. Najvažnije je da vozač prilazi raskrsnici brzinom koja mu omogućava da pravovremeno reaguje i da ne računa na to da će zeleno trajati do poslednjeg trenutka.

Na raskrsnicama na kojima nema trepćućeg zelenog, od vozača se očekuje da vožnju prilagode uslovima i da budu spremni na promenu signala, umesto da se oslanjaju na dodatno upozorenje.

Kako da predvidite promenu svetla bez trepćućeg zelenog?

Postoji i jedan koristan orijentir za vozače koji prilaze semaforu bez trepćućeg zelenog. To su pešački semafori na pravcu koji se ukršta sa njihovim.

Ako se pešacima koji se kreću paralelno sa vašim vozilom upravo pokazuje zeleno svetlo, to može da bude znak da je i vaš pravac još neko vreme u fazi zelenog i da vas žuto neće iznenaditi.

Međutim, ako je na pešačkom semaforu već uključeno crveno, očekujte da se i vaš zeleni signal približava kraju i da će se uskoro ugasiti i uključiti žuto.

Shutterstock/kphoyteroe

Razlog je u tome što se u režimu rada koji predviđa zaštitno vreme pešački signal menja pre nego što vozila iz poprečnog pravca dobiju zeleno. Tako se pešacima koji su već započeli prelazak ostavlja dovoljno vremena da napuste zonu mogućeg konflikta sa vozilima.

Ipak, ovaj orijentir ne treba shvatiti kao precizno odbrojavanje. Trajanje faza razlikuje se od raskrsnice do raskrsnice, a kod adaptibilnog upravljanja može da se menja u skladu sa saobraćajnim zahtevima.

Dakle, pešački semafor može da pomogne u proceni situacije, ali ne zamenjuje pažljivo praćenje sopstvenog signala.

Manje čekanja nije jedino merilo uspeha

Kao što smo već zaključili, modernizacija semafora nije nam donela kraće čekanje, ali je rizik od nastanka saobraćajnih nezgoda, čini se nešto manji.

U Sekretarijatu za saobraćaj, prate režim rada i prilagođavaju ga tako da organizacija saobraćaja bude što optimalnija, a protočnost što bolja.

Shutterstock/ULYANA_1995

Za vozače je najvažnije da ne pokušavaju da nadoknade izgubljeno vreme ubrzavanjem kroz raskrsnicu i da ne računaju na to da će semafor uvek raditi po istom vremenskom obrascu.

Kod adaptibilnog upravljanja trajanje pojedinih faza može da zavisi od trenutnih zahteva saobraćaja. Izostanak trepćućeg zelenog može da deluje kao korak unazad, jer vozačima oduzima dodatno upozorenje na promenu signala. Međutim, u sistemu koji prati protok vozila, svaka dodatna sekunda mora da ima opravdanje i sa stanovišta bezbednosti i sa stanovišta efikasnosti.

Na kraju, nijedna tehnologija ne može da nadomesti pažnju vozača. Prilazak semaforu zahteva odgovarajuću brzinu, praćenje signala i spremnost da se vozilo zaustavi kada uslovi to nalažu.

A kada se promeni način rada semafora, najbolje je prilagoditi se novom režimu, umesto očekivati da će se svetla uvek menjati onako kako smo navikli.