"Što nisam i ranije, u Irskoj za mesec 4 plate"

Egzodus nezaposlenih iz Slavonije nastavlja se i dalje, a nakon što je u zemlje Evropske unije otišao prvi talas, polako odlazi i drugi.

Prvo su otišli oni koje je naterala nevolja, nemaština i nezaposlenost. Oni su bili voljni da zameniti mesto boravka za mogućnost da plate režije, vrate dugove i školuju decu.

Međutim, sada odlaze i oni koji žele nešto više od života. Koji se ne mire sa preživljavanjem. U Hrvatskoj polako sazreva svest da je dom tamo gde ti je dobro i gde te cene. Odlazi polako i drugi talas ljudi koji su mogli preživeti u Hrvatskoj, ali ne puno više od toga.

Dario Šabalić, 21-godišnji elektrotehničar, radio je u Osjeku neko vreme u Eriksonu, ali ubrzo su i tamo počela otpuštanja, pa je izgubio posao u struci.

Radio je i povremeno preko student-servisa u pozivnom centru T-Kom-a, pa je, čim mu se pružila prilika, odlučio da sa prijateljem ode u Irsku.

Kaže da nije zažalio, a to iskustvo mu je neprocenjivo u svakom pogledu; zaradio je nešto novca, usavršio je jezik, upoznao je nove ljude i stekao iskustvo koje nije ni nalik onome što je doživio do sada. Kako sam kaže, nije ni nameravao da ostane u Dublinu zauvek, otišao je samo „da proba“. I to je učinio.

„Otišao sam 12. februara i ostao do 1. jula, posao sam našao u prvih deset dana. Radio sam kao pomoćni kuvar u menzi Gugla i to mi je mnogo pomoglo jer sam imao tri obroka dnevno, besplatnu teretanu, besplatan ulaz na bazen, sve beneficije koje uživaju njihovi zaposleni“, kaže Dario za Dojče vele i navodi da je Irska bila izbor uglavnom zbog najniže zagarantovane plate od 9,15 evra po satu, a nije očekivao da će odmah naći bolje plaćen posao.

Pomoglo mu je što je i pre znao jezik i dobro se uklopio. Osim novca, sviđa mu se mesto gde je radio i odnos prema radu.

„Možda moje iskustvo nije reprezentativno, ali meni je bilo odlično. Tamo se trud nagradi, samo treba raditi i svi to primete. Takve stvari nekad znače isto kao i plata“, kaže Dario.

Ivan Sili sasvim je druga priča. On je 43-godišnjak sa suprugom i dvoje dece. Jednog dana je samo „podvukao crtu“ i zaključio da nije dovoljno plaćen za svoj rad. Kako sam to slikovito kaže: „Nisam ja svoju kičmu u Lidlu kupio“.

„Imao sam posao, ali sam pet dana pre nego što sam otišao dao otkaz. Prvo sam otišao u Nemačku i radio tamo neko vreme, a onda sam produžio u Irsku. Supruga će doći za mnom za mesec dana, a onda i deca, kaže Ivan koji je se definitivno odlučio na odlazak sa celom porodicom.

Njegov motiv pre svega je finansijski, jer i on i supruga su imali posao, nisu opterećeni nekim velikim kreditima i dugovanjima, ali jednostavno su primanja premala za dostojanstven život.

Računica je za Ivana jednostavna. Mesečni prihodi u Hrvatskoj jednaki su njegovim nedeljnim prihodima u Irskoj. Tu za njega prestaje svaka priča i nije više pitanje zašto odlazi, već zašto nije pre otišao.

Mnogi koji su posegnuli za pasošem i dali otkaz imaju isti argument zbog kog odlaze: Nije toliko problem što je rad u Hrvatskoj slabo plaćen, već što je radnik podcenjen.

Na osječkoj stanici sve mlađi ljudi se ukrucavaju u autobuse, ali odlaze i majstori, zanatlije, kuvari, konobari, medicinske sestre, ljudi sa zanimanjima i zanatima, onaj kadar svake radne populacije koji održava jednu ekonomiju živom. I svi se slažu da nije stvar samo u novcu, već i u činjenici da neko ceni njihov rad i trud.