Gubici javnih preduzeća opasni po budžet

Da sve bude mnogo gore, kumulirani gubici javnih preduzeća dostigli su astronomskih 371,8 milijardi dinara, ili četiri milijarde evra po sadašnjem kursu!

Državne firme su samo u 2008. praktično “pojele” 1,9 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP) Srbije, jer su, prema analizi koju je Republički zavod za razvoj (RZR) uputio Vladi Srbije na usvajanje, ostvarile četiri puta veći gubitak od dobiti. I to je još dobro, jer su godinu dana ranije gubici ključnih javnih preduzeća bili čak 4,7 odsto BDP-a.

Zato i ne čudi ovih dana objavljena vest da je javno komunalno preduzeće Parking-servis iz Leskovca prodalo jedinog “pauka” za odnošenje nepropisno parkiranih vozila. Direktorka Sonja Stevanović objasnila je da je to bila jedina imovina preduzeća, koja je morala da se proda da bi se namirile zaostale plate, jer su skoro svi zaposleni tužili firmu za neisplaćene jednogodišnje zarade.

Cinici se već pitaju može li se desiti da Elektroprivreda ili Železnice Srbije, najveći “javni” gubitaši za prošlu godinu, koji su “krivi” za skoro tri četvrtine gubitaka tog sektora, uskoro prodaju hidroelektranu Đerdap ili Železničku stanicu u Beogradu da bi mogli da izmire svoje dugove?

Šalu na stranu, prema analizi NBS, svaki peti dinar gubitaka srpske privrede za 2008. uknjižila su upravo javna preduzeća, dok im je udeo u ostvarenoj neto dobiti skoro na nivou statističke greške, jer iznosi svega 4,9 osto. Upravo krivicom javnih preduzeća srpska privreda je 2008. završila kao neto gubitaš, dok je prethodne dve godine bila “u plusu”.

U javnim preduzećima, čiji je osnivač Republika, zaposleno je 104.349 radnika, ili skoro svaki deseti zaposleni. Analiza RZR je pokazala da javna preduzeća učestvuju u ukupnim prihodima srpske privrede sa 14,3 odsto, u neto dobiti sa simboličnih 3,8 odsto, a u gubicima sa 15,8 procenata. Iz te studije proizlazi da je ubedljivo najnerentabilniji EPS, na koji otpada skoro polovina (46,5 odsto) gubitaka svih javnih preduzeća, ili 7,3 odsto gubitka srpske privrede.

Analiza RZR pokazuje da su četiri petine od 371,8 milijardi dinara nagomilanih gubitaka iz prošlosti skoncentrisane u EPS-u (200 milijardi dinara) i Železnicama Srbije (110,4 milijarde dinara). Na razmere gubitaka EPS-a ukazuje i činjenica da su oni za 30 odsto veći od gubitaka svih lokalnih javnih preduzeća, koji su lane iznosili 170 miliona evra.

U 2008. gubitašima su se priključila i dva javna preduzeća, koja su ranije bila profitabilna. To su Jat Airways, sa iskazanim gubitkom od 7,2 milijarde dinara i NIS, koji je neposredno posle prodaje Gaspromnjeftu iskazao “manjak” od 3,9 milijardi dinara. Uz to, gubici kumulirani u prethodnom periodu opterećuju poslovanje i nekoliko javnih preduzeća koja su 2008. iskazala dobit. To pre svega važi za Srbijagas i Elektromreže.

Na drugoj strani, najrentabilniji je Telekom Srbije. Državni mobilni operater ostvario je sam skoro istu dobit kao i sva ostala javna preduzeća zajedno.

Nema iznenađenja

Za analitičare, spisak gubitaša ne predstavlja iznenađenje, jer se i u Hrvatskoj na sličnoj listi nalaze Croatia Airlines, Hrvatske željeznice, Hrvatske ceste i Autocesta Rijeka – Zagreb. Ekonomista Danilo Šuković sumnja da su gubici srpskih preduzeća daleko veći, jer se bilansi tih kompanija ne proveravaju. „Mi smo jedina država u Evropi, uz Vatikan, u kojoj ne funkcioniše revizija trošenja para iz državnog budžeta i revizija rada javnih preduzeća“, kritikuje Šuković.

Predsednik Centra za liberalno-demokratske studije (CLDS) Boris Begović priznaje za Ekonomist da je, ipak, zatečen finansijskim pokazateljima EPS-a. „Da ste me pitali o gubicima Železnica, nikako ne bih bio iznenađen! EPS je, međutim, u tehnološkom smislu, prilično efikasno i pouzdano preduzeće“, kaže on podsećajući da je EPS uspeo da preuzme na sebe energetski teret u doba gasne krize ove zime. U finansijskom izveštaju EPS-a za 2008. kao opravdanje za gubitak u poslovanju od oko 27 milijardi dinara navodi se niska poslovna efikasnost i neekonomska cena električne energije.

Izvesno je, ocenjuju analitičari, da EPS ima velike troškove po jedinici proizvodnje i da to presudno utiče na formiranje gubitaka. Ipak, treba napomenuti da je u 2006. EPS zabeležio ukupnu dobit od skoro 200 miliona evra, objašnjava Begović. Šta se onda dogodilo u međuvremenu? Usled prilagođavanja Međunarodnim računovodstvenim standardima došlo je, objašnjava on, do promene načina vrednovanja osnovnih sredstava, stalne imovine EPS-a, što je drastično uvećalo ukupan iznos amortizacije kao troška, a to je doprinelo gubicima.

Opravdanja

Edvard Jakopin, direktor Republičkog zavoda za razvoj (RZR) kaže za Ekonomist da su najveći problemi poslovanja skoncentrisani u nerentabilnim, nelikvidnim i visoko zaduženim javnim preduzećima.

“Rast ukupnog prihoda javnih preduzeća bio je skoro četiri puta usporeniji od rasta u ostalom delu privrede. To ukazuje na pozitivne efekte strukturnih reformi ostalog dela privrede, gde je privatizacija uglavnom završena, a rentabilno poslovanje sektora malih i srednjih preduzeća ima sve veći uticaj na ukupne finansijske rezultate privrede” smatra Jakopin.

On ističe da je nerentabilnost ključni problem poslovanja javnih preduzeća. Ona su, po njegovim rečima, samo u 2005. i 2006. poslovala rentabilno, dok je lane njihov gubitak od 52,9 milijardi dinara bio četiri puta veći od dobiti, koja je iznosila 11,4 milijarde.

Gledano pojedinačno po preduzećima, različiti su uzroci gubitaka. Gubitak EPS-a je, prema analizi RZR, prevashodno posledica neadekvatne politike cena, niskog stepena naplate od potrošača i gubitaka u distributivnoj mreži. Nakon poskupljenja od 1. avgusta 2008. u proseku za 8,4 odsto, cena od 4,58 dinara po kwh omogućava pokriće tekućih operativnih troškova i finansiranje samo dela najneophodnijih investicija, navodi RZR. Ovih dana EPS je saopštio da mu potrošači za neplaćenu struju duguju 51 milijardu dinara.

Železnice Srbije su lane udvostručile gubitak, na 15,9 milijardi dinara. Poslovni gubitak od 8,4 milijarde dinara ostvaren je uprkos tome što je u strukturi prihoda praktično svaki drugi dinar (ukupno 11,1 milijarda) stigao direktno iz državnog budžeta. Na gubitak je dominantno uticao rast poslovnih rashoda, u čijoj strukturi sa 42,1 odsto dominiraju troškovi zaposlenih i materijalni troškovi sa 28,9 odsto. Istovremeno, finansijskom gubitku od 9,7 milijardi presudno su kumovale negativne kursne razlike (8,4 milijarde) i kamate po osnovu dugoročnih obaveza u zemlji i inostranstvu (2,3 milijarde), s tim što je iz državnog budžeta za te namene obezbeđeno 900,2 miliona dinara.

U Jatu se, pak, 59,7 odsto gubitaka odnosi na redovne kamate, koje će nacionalni avioprevoznik plaćati do 2024. po osnovu dugova Pariskom i Londonskom klubu. Uz to, gubitak u podbilansu poslovnih prihoda i rashoda od 2,7 milijardi dinara nastao je uglavnom zbog visoke cene kerozina, 1,8 milijardi zbog povećanih troškova tehničkog održavanja aviona, a još 1,9 milijardi zbog odstupanja od planiranog programa saobraćaja, odnosno promene strukture flote.

Uz Železnice, već pet godina zaredom u minusu su i Putevi Srbije i PEU Resavica. Putevi su 2008. završili u minusu pre svega zbog izmirivanja dela starih obaveza prema izvođačima radova. Na taj način je neutralisano svih 5,7 milijardi dinara dobiti iz podbilansa poslovnih prihoda i rashoda. PEU Resavica je, pak, ostvarila gubitak od 1,2 milijarde dinara. Najveći gubitak od milijardu i po dinara ostvaren je iz poslovanja i pored subvencija Vlade od 1,9 milijardi, što je bilo više od polovine poslovnih prihoda preduzeća.

Mada se ne mogu zanemariti ni efekti globalne krize, stručnjaci naglašavaju da ona nikako ne može biti jedini razlog za loše finansijske rezultate javnih preduzeća u Srbiji. Primera radi, hrvatska Elektroprivreda je prvi kvartal ove godine završila sa nešto više od 25 miliona evra profita. Doduše, u istom periodu 2007. uknjižila je “minus” od 15 miliona evra, ali je taj gubitak neuporedivo manji od EPS-ovog.

Privatizacija

Stručnjaci su jednoglasni u oceni da je pozadina debelih gubitaka to što se ništa nije uradilo na polju restrukturiranja i privatizacije. Drugi razlog je to što su partije feudalizovale javna preduzeća koja su im izvor materijalne moći, bilo da se nelegalno finansiraju direktno iz njih, bilo da tu uhlebljuju svoje kadrove, eksplicitan je Šuković.

Stranačko vlasništvo direktno uvećava troškove rada kroz stranačko zapošljavanje, a indirektno i sve druge troškove – kroz nedovoljnu motivisanost za snižavanje troškova i osećaj privremenosti menadžmenta koji se menja sa svakim izborima, smatra Nikola Zelić, suvlasnik konsultantske kompanije Factis koja ima dosta iskustva u restrukturiranju i privatizaciji javnih preduzeća.

Iako javna preduzeća daju daleko više povoda za kritiku, stručnjaci ipak priznaju da nije baš sve crno.

Kako ocenjuje Boris Begović, napretka je bilo, ali je on uglavnom dolazio iz inostranstva. Uglavnom iz EU dolazila su sredstva za rehabilitaciju velikih infrastrukturnih sistema, pre svega elektroenergetskog. Drugo, iz inostranstva su dolazili podsticaji za reformu javnih preduzeća, odnosno njihovo restrukturiranje.

Upravo najveći deo reforme EPS-a, odnosno elektroenergetskog sistema urađen je pod pritiskom MMF-a, u vreme kada je uspešno okončanje trogodišnjeg aranžmana sa Fondom 2005. bilo preduslov za otpisivanje dela srpskog duga prema poveriocima u okviru Pariskog kluba, podseća Begović.

Međutim, završetak aranžmana sa MMF-om uslovio je svojevrsno „opuštanje“ domaćih vlasti. „One više nisu imale podsticaj da se bave reformom infrastrukturnih delatnosti, reforma je zastala, a ponegde su i „poništeni“ rezultati restrukturiranja, pre svega u pogledu zapošljavanja u ovim preduzećima,“ dodaje Begović.

Oko pitanja hoće li aktuelni aranžmani sa međunarodnim kreditorima i sa MMF-om naterati kreatore ekonomske politike da ispune ugovorom definisana obećanja da će nastaviti restrukturiranje i privatizaciju – ekonomisti nisu saglasni. Begović tvrdi da međunarodne poverioce više interesuje kako će se trošiti pare iz kreditnog programa, nego konkretne reforme u zemlji.

Subvencije iz državne kase

U kancelariji Svetske banke koja je podržala izgradnju Koridora 10 kažu za Ekonomist da SB ne pritiska Vladu da privatizuje ovog momenta javna preduzeća, ali to ne znači da ne treba spremati preduzeća za privatizaciju kroz poboljšanje efikasnosti ili profesionalizaciju menadžmenta. U isto vreme, stav SB je da srpska izvršna vlast mora da smanji subvencije javnom sektoru.

U najnovijem istraživanju Svetske banke „Srbija: Kako sa manje uraditi više“ u koji je Ekonomist imao uvid, stoji da je Resavica, izuzev Železnice, najveći pojedinačni primalac subvencija iz budžeta. Direktne subvencije za Resavicu u 2008. iznosile su 22 miliona evra ili 0,06 odsto BDP-a. Nivo subvencija po zaposlenom u tim rudnicima jednak je 57 prosečnih plata u celoj zemlji. Pored direktnih subvencija, Resavica dobija, procenjuje se, još toliko implicitnih subvencija na ime neplaćenih poreza i doprinosa.

Subvencije Železnicama Srbije koštale su budžet oko 11,12 milijardi dinara u 2008. i trebalo bi ih prilično smanjiti, preporuka je stručnjaka SB. Da li će to biti moguće zavisiće delom od uticaja planiranih mera za kresanje troškova – daljeg smanjenja broja zaposlenih, zatvaranja neiskorišćenih pruga, ukidanja nedovoljno korišćenih putničkih usluga, kao i od spremnosti Vlade da poveća cene prevoza, predlaže se u istraživanju SB.

Domaći poznavaoci prilika predlažu kao rešenje razbijanje monopola u javnom sektoru odnosno uključivanje privatnog kapitala. „Dovoljno je da privatni kapital učestvuje sa 30, 20 ili čak 10 odsto, pa će sadašnja javna preduzeća dobiti kontrolora troškova, s jedne strane, a i država će dobiti snažnog protivnika niskih, neekonomskih cena proizvoda ili usluga“, tvrdi Nikola Zelić. Na argument zašto Srbija da privatizuje kad ceo svet podržavljuje preduzeća od javnog interesa, pobornici privatizacije odgovaraju da se navike stečene u režimu državne svojine, razbijaju samo privatizacijom, pa makar ona bila i minimalna.