Mletački trgovac

Šekspirov 'Mletački trgovac' u režiji Egona Savina je za sada najbolja predstava koju Jugoslovensko dramsko pozorište ima na svom repertoaru i primer kako ova renomirana kuća nakon obnove može da bude ono što želi.

Naime, bilo je pitanje koliko će brzo manirizam koji je bio prisutan do kraja protekle i tokom prve polovine ove sezone ostaviti iza sebe i kada će iznedriti ono što od JDP-a i očekujemo. Ovoga puta to se i desilo. Znači, imamo velikog pisca kao što je Šekspir, imamo velikog reditelja kao što je Egon Savin, imamo odličnu glumačku podelu koja je smisleno angažovana i imamo odlične saradnike.

Počnemo li od saradnika, prvo se susrećemo sa scenografijom Miodraga Tabačkog. Ona je impresivna u prikazivanju sugestivnosti života u sebe zatvorenog i prema probranim spoljnim uticajima otvorenog velegrada kakav je u slavno doba bila Venecija, ali i zlokobnog izgleda spleta kanala i uličica iz kojeg se može i ne izaći živ. Kostimi Kristine Ignjatović su dosledno i sa dobrim razlogom povremeno mondenski rešeni u duhu epohe u koju je Savinova predstava smeštena, a to je Italija tridesetih godina XX veka.

Smeštanje elizabetanskog dela u okvir XX veka, odnosno nekog totalitarnog režima poput fašističke Italije ili nacizma već su koristili Ričard Ajer i Ričard Lokrin sa Ričardom III. To je 1992.godine radio u Beču i Bruno Maks prebacivši Vebsterove «Bele đavole» iz renesansne Italije u fašističku Italiju (gde su u jednoj porodici fašisti, a u drugoj mafiozi). A ovde je to urađeno na način koji kao da nas opominje. Jednostavno zato što sada i ovde možemo videti određene tendencije netrpeljivosti, a ovo jeste komad o tome kako izgledaju njeni koreni.

Kada je o glumcima reč, imamo priliku da pohvalimo ujednačenost visokog umetničkog dometa njihove zajedničke igre, uz visoki stepen promišljene kreativnosti kod skoro svih članova ansambla bez obzira na veličinu role. Oni su uspeli da na jedan decentan način iznesu izazov ne samo Šekspirovog dela već i Savinovog čitanja, a ovde je reč o jednom koliko nadahnutom toliko i majstorskom čitanju.

Naime, kada bismo danas postavili Šekspirovog 'Mletačkog trgovca', takvog kakav je, ova komedija bi se sa pravom mogla zloupotrebiti kao reklama za antisemitizam, što ovo delo, naravno, nije. Ali svako čitanje umetnika u XXI stoleću koji iza sebe ima iskustvo XX veka, najkrvavijeg u istoriji čovečanstva, predstavlja jedan obavezujuće smeo poduhvat, ne zbog onoga što se govori, nego zbog načina na koji se to izgovara. Ta priča o Jevrejinu Šajloku, kog vodi mržnja prema neprijateljskoj sredini i koji mal' te ne uspeva da sprovede jednu opačinu kojom želi da na nehuman način naplati dug, preokreće se u pripovest o načinu na koji će on slovom zakona biti ismejan i kažnjen. Okosnica te priče danas, u stvari, govori o netrpeljivosti koja, smeštanjem u doba fašističke Italije, domišljato podseća na naše dane i podneblje.

Ono što je u ovoj predstavi još fascinantnije jeste za ukus savremenog čitaoca odnosno gledaoca obično manje interesantna ljubavna priča između lepe i bogate Porcije koja će na suđenju preuzeti ulogu muškarca i njenog prosca Basanija. Igra zamene polova, prisutna kod Šekspira ne samo u komediji 'Bogojavljanska noć', ovde je izvedena na jedan, zahvaljujući igri glumaca, zadivljujući način.

Dragan Mićanović igra Porciju na jedan pamćenja vredan način. Gracioznost i finoća kojom on tumači ženski lik potpuno nas udaljava od ideje da prisustvujemo bilo kakvoj travestiji ili nečemu što bi eventualno moglo da podseti na išta nedostojno. Naprotiv, u ovoj ulozi Mićanović tako dobro igra ženski lik, sa svim mogućim elementima postupaka koje bi zaljubljena žena mogla da učini za svog dragog, ali takođe i sa jasnim pokazivanjem samo formalne potčinjenosti načelno 'jačem polu' čiji status u stvari zavisi baš od njene socijalne i političke premoći. Niz suptilnih sitnica u njegovoj igri sa Goranom Šušljikom u ulozi Porcijinog izabranika Basanija, ali i sa poverenicom Nerisom (Anđelika Simić) lagano nas dovodi do za neelizabetansku publiku obično po nezanimljivosti najproblematičnijeg V čina koji u Savinovoj režiji dobija jedan sasvim drugi smisao i čini da se prosto naježite. Naime, sve Šekspirove replike su tu, ali su postavljene i izgovorene na takav način da nam odmah postaje jasno ko su tu, u stvari, osobe čije su lakovernost i postupci radili u korist vlastite štete i koje nisu shvatile u kakvom vremenu žive.

Jer Savin nam kod Šekspira, u 'Mletačkom trgovcu', otkriva i predstavlja tri grupe autsajdera čiji je tretman svojvremeno obradio Hans Majer u svojoj kapitalnoj studiji 'Autsajderi – Jevreji, žene i homoseksualci'. Muževni Mićanović u haljini baš kao i ženstvena gđica Simić u strogom, androginom kostimu poverenice-sekretarice pobednički su deo sveta u čijoj korporativnoj prirodi nema mesta za prokažene – pogotovo ako su u pitanju suparnici na planu novca ili emocija.

Uloge takvih gubitnika ostvarili su, svako na svoj način superiorno, Predrag Ejdus kao Šajlok i Irfan Mensur kao Antonio. Ejdus sa jednakom uverljivošću predstavlja dirljivost oca kojem su hrišćani zaveli kćer jedinicu, ali istovremeno deluje i uverljivo opasno u svojoj osvetoljubivosti, dok Mensurov Antonio u svom lako homoerotizovanom gran-senjerstvu čini naslovni lik ove komedije predmetom posebne i neočekivane vrste saosećanja, kakvoj se na našim scenama ne prisusutvuje često. Takođe, ako se za svoja ostvarenja moraju pohvaliti Nebojša Milovanović, Srđan Timarov, Pavle Pekić i Nikola Vujović, onda posebno valja pomenuti Gorana Jevtića za ulogu Lanselota Goboa, lika koji bi po svim zakonima verovatnoće trebalo da predstavlja najteži balast elizabetanske scene, koji je u Savinovoj režiji i kreaciji ovog mladog glumca u potpunosti opravdao svoje prisustvo na pozornici.

Što se tiče onih koji se mogu smatrati ljubiteljima tzv. izvornog Šekspira, oni su odavno navikli da se Šekspir ne može postavljati kao u doba Pere Dobrinovića ili Dobrice Milutinovića. Ovde vidimo jedno rediteljsko čitanje sa usklađenom glumačkom ekipom koja plasira Šekspirove stihove na način najvažniji kod stiha na sceni, kao nešto što se govori sasvim prirodno. Prema tome, to nije neki stih koji se deklamuje već su akteri ove predstave uspeli da taj Šekspirov poetski jezik, u kombinaciji prevoda na srpski autora Klajna i Stefanovića, iznesu na ubedljiv i prirodan način.

I još jedna stvar koja se mora pohvaliti kod Jugoslovenskog dramskog pozorišta jeste odličan program koji ide uz ovu predstavu. Veoma informativan, svedoči o trudu koji Jugoslovensko dramsko pozorište ulaže u svoj željeni reprezentativni status.