Zašto se ubio Kurt Kobejn?

U subotu 5. aprila navršavaju se tačno dve decenije od kada je Kurt Kobejn izvršio samoubistvo. U trenutku smrti, Nirvana je bila najpopularnija rok grupa na svetu, a on je važio za predvodnika cele jedne generacije. Zašto bi neko u tako zavidnoj situaciji sebi oduzeo život? Da bismo došli do odgovora, prisetimo se šta je Nirvanu učinilo tako velikom grupom.

Nakon ne preterano zapaženog debi izdanja „Bleach“, grupa potpisuje ugovor sa velikom etiketom Dejvida Gefena. To je značilo da imaju više vremena u studiju, a budžet za snimanje bio je mnogo veći nego za „Bleach“. Za produkciju je bio zadužen Bač Vig, tad poznat po radu sa noise bendom Killdozer, dok je miksovanje uradio Endi Volis koji je pre Nirvane sarađivao sa grupama kao što su Slayer, Sepultura i The Cult. Obojica su bili (a i sad su) cenjena imena iza miksete i nimalo jeftina. To je sve standardna procedura kada snimate za veliku diskografsku kuću - izdavač vam pripremi teren (čitaj pare), a na vama je „samo“ da snimite dobar album i onda svima donesete novac. U zavisnosti od prodaje albuma, bend pada u zaborav ili postaje popularan. Naravno da tiraž nije uvek povezan sa kvalitetom, ali teško ćete pronaći remek delo koje se prodalo u par hiljada primeraka, kao i potpuni promašaj koji je kupilo 20 miliona ljudi. Najređe od svega dešava se ono što je i najteže – da je album remek delo i da se proda u milionskom tiražu. „Nevermind“ je štiklirao obe stavke. Osamdesetih su svirali mnogi bendovi koji su uticali na Kurta (Dinosaur Jr, Hüsker Dü, The Replacements, Pixies) ali niko od njih nije doživeo popularnost kao Nirvana. Najbliže tome prišli su Sonic Youth pločom „Goo“ (1990) ali u poređenju sa „Nevermind“ tiražom njihov uspeh je zanemarljiv. Nakon „Nevermind“, na alternativnu muziku počelo je da se gleda drugačije, pre svega jer su veliki izdavači skapirali da lovu ne donose samo ljigave pop zvezde kao Maraja Keri, Vitni Hjuston i Majkl Bolton. To je i razlog zašto su nakon „Nevermind“ počeli da potpisuju ugovore sa svakim drugim gitarskim bendom u kom su svirali dukogosi momci, po mogućstvu iz Sijetla. Iako je ta pomama vremenom jenjavala, posledice Nirvaninog uspeha vidljive su i danas. Kurt Kobejn i „ona dvojica“ širom su otvorili vrata uspehu koji danas uživaju npr. Arcade Fire i The National, odnosno uticaju jednog specijalizovanog sajta za indi muziku. Bez Nirvaninog uspeha, teško da bi Pitchfork svakodnevno posećivalo 200.000 - 250.000 ljudi.

-- Pročitajte i Kad je Kurt Kobejn bio dete (FOTO) --

Danas svi znamo da je sa muzičke strane „Nevermind“ Kurtovo remek delo i o tome ne treba trošiti reči. Što se tehničkog dela tiče, Vig i naročito Volis, nesumnjivo su doprineli da grupa zvuči još pitkije. Iako je bend po završetku snimanja bio zadovoljan produkcijom, kada je album objavljen Kurt je rekao „da ga nervira ušećerena produkcija nekih pesama i da mu sopstveni bend na momente zvuči kao Mötley Crüe “. Kompromis ili nešto drugo, sigurno je da popularnost Nirvane ima veze i sa tih nekoliko tehnički ušećerenih pesama. Ploča bi se svakako prodala u milionskom tiražu, ali pitanje je da li bi ti milioni bili dvocifreni da se Kurtu nisu javljali „ Mötley Crüe fleševi“. U jednom intervjuu nakon objavljivanja ploče je rekao „Iskreno, voleo bih da je produkcija albuma „Nevermind“ bila manje komercijalna. To bi značilo da sada mogu komotno da živim od svoje muzike, umesto što me nazivaju mesijom ili genijem. Ne želim celog života da moj rad bude pod lupom desetina miliona ljudi.“ Ova izjava je možda i ključna kada je reč o traženju odgovora iz naslova teksta.

Beta/AP Photo/Courtesy Kim Cobain

Ako se složimo da je većina ljudi površna , da ne kažem neku težu reč, jasno je da je takav i veliki broj „Nevermind“ kupaca. Kurtu je bilo jasno da je među njegovom publikom mnogo manje ljubitelja bendova koji su na njega uticali, nego fanova muzičara od kojih mu se prevrće u stomaku. On je zapravo želeo sličnu popularnost koju su imali Sonic Youth – da svira muziku koju voli, a da pri tom ne bude baš anoniman, tj da može da živi od svog rada. Umesto toga, dobio je desetine miliona dolara, ali i razvlačenje po tabloidima, tračeve, pritisak diskografske kuće, velika očekivanja i još veću odgovornost. Od kada su postali popularni, znao je da prihodi desetine porodica zavise od njegovog sledećeg poteza. Buntovnik i panker u duši koji se bori protiv onih koji imaju milione (na naslovnoj strani časopisa “Rolling Stone“ pojavio se u majici na kojoj je pisalo „Corporate magazines still suck“) možete misliti kako se snalazi u tome.

-- Pročitajte i Kako je Nirvana snimala “Nevermind” --

Njegovo odbijanje da bude predvodnik generacije i tinejdžerski idol nije bila poza, on jednostavno nije bio spreman za sve to. Nažalost, stepen popularnosti i velike novce ne možete tek tako kontrolisati. Uz sve to, svakako treba imati na umu i njegove probleme sa drogom, koji su u uzročno-posledičnom odnosu sa svime pomenutim.

Od uspeha ploče „Nevermind“ Kurtova unutrašnja borba da istera svoje po svaku cenu, bila je konstantno prisutna. „In Utero“ i famozni „Unplugged“ bili su lagani prelaz ka nečem novom. U nekoliko intervjua iz 1994. rekao je da mu se R.E.M. sve više sviđaju, kao i da sledeći album Nirvane neće biti toliko bučan. Činilo se da nije mnogo mario što su milioni tinejdžera očekivali novi „Smells Like Teen Spirit“. Bilo mu je važno da bude dosledan samom sebi, makar izgubio veliki deo publike.

Foto: Beta/AP/Seattle Police Department

Ipak, sve te borbe koje su se dešavale u njemu, bile su izgubljene kada je 5. aprila 1994. pucao u sebe. Kako tada nikog nije viđao, tačno stanje u kom je bio tih dana i dalje je misterija. Gas Van Santov kreativni pokušaj da odgovori na to pitanje filmom „Poslednji dani“ ponajviše mi miriše na realnost. A možda je ipak bilo skroz drugačije. A možda je to sad potpuno nevažno.

Ma koliko samoubistvo bilo sebičan i kukavički čin (što svakako jeste), u Kurtovom možemo pronaći izvesnu pozitivnu simboliku. On je svojim odlaskom pokazao srednji prst svima koji su ga videli kao zlatnu koku, svim onim japijima iz mejdžor etiketa koji su potpisivali ugovore sa raznim kvazi grandž grupama kao Bush, Ugly Kid Joe, Stilstskin ili Stone Temple Pilots. Njemu je bilo savršeno jasno kako ovaj materijalni svet funkcioniše i pre nego što je postao milioner. A kada mu se to desilo, sve vreme se borio da ne postane važan šraf u mehanizmu svojih neprijatelja. Nažalost, nije bio dovoljno jak, i sa manje od dva i po sata snimljene muzike (koliko zajedno traju tri zvanična Nirvanina albuma) zauvek je otišao u legendu.

Ljudski porivi i načini da se zarade pare bili su odvratni i 1994, a dve decenije kasnije samo su gori. Dovoljno je da bacite pogled na top liste, najgledanije/najslušanije tv kanale, radio emisije, reklame... Kada malo bolje razmislim, svet koji iskrenost sve češće tretira kao ozbiljnu manu, a individualizam i kreativnost se ubijaju na svakom koraku, nisam siguran da je zaslužio da ima nekog kao što je Kurt Kobejn.

-- Pročitajte i Nirvana, “In Utero” i neobjavljeni snimci --