Više od seksa, droge i rokenrola

Priča nije nova. Ima tome dvadeset godina. U glavnoj ulici engleskog gradića Vudstok stao je kombi belgijskih tablica. Šofer je proturio glavu kroz prozor i upitao prolaznika: Možete li mi reći gde je bio taj festival? Zapitani je odgovorio: Na progrešnoj ste strani Atlantika!

Da je sve bilo po scenariju, da je bilo dovoljno sunca i ispoštovan redosled učesnika, da se ostvarila skromna zarada, niko ne bi rekao reč. Umesto toga, Vudstok sajam muzike i umetnosti, održan između 15. i 18. avgusta 1969, blizu Betela, gore u saveznoj državi Njujork – izbeglički kamp koji je zvanično proglašen drugog dana za zonu opštedržavne katastrofe – danas je stvar nostalgičnog jubileja.

Događaj je promenio svet. No, šta se desilo sa tim svetom?

U Beogradu su tokom poslednjih devet meseci gostovala tri originalna učesnika Vudstoka.

Najslavniji od svih - Karlos Santana - zaradio je ispod Kalemegdana bar 400 puta veći honorar od onih hiljadu zelembaća na Vudstoku. Džoni Vinter se nije setio koliko je dobio za devet odsviranih pesama, osim što zna da mu je gitara dobro zvučala. U svakom slučaju iz Beograda je otišao sa bar deset puta većim honorarom. Pre par nedelja u okviru Britanskog bluz kvinteta u beogradskom Domu omladine svirao je Miler Anderson. Na pitanje kako se seća Vudstoka gde je nastupao kao član Kif Hartli benda, gitarista će smireno odgovoriti: Odande sam poneo uspomene za ceo život, odavde keš za pacifiziranje neplaćenih računa!

Vudstok je simbol zanosne utopije o letu večne mladosti, ljubavi i mira. Čak i da poverujemo teorijama zavere koje tvrde da su hipi pokret programirali njegovi protivnici, kraj šezdesetih nudi dovoljno materijala barem za preispitivanje tog mita.

Ako je taj festival sa 500.000 mladih i nasilju nesklonih ljudi, predstavljao simbolični vrhunac jedne slobodoumnije koncepcije života i dokaz da delovanje mimo sistema ne mora prouzrokovati njegov raspad, onda su kasniji događaji potvrda da svako slobodoumlje ima svoj vek trajanja i svoju cenu.

Da se ne lažemo. Ta 1969. je poslednja godina ljubavi. Nju su obeležila tri velika hipi skupa: početak jula u Hajd parku sa besplatnim koncertom na kome su se Stonsi oprostili od Brajena Džonsa, avgustovskim festivalom na farmi Maksa Jasgara koji će u svojoj drami pokazati da svi ljudi mogu biti braća, a da muzika može promeniti svet, i decembar u Altamontu, Kalifornija, gde se ubistvom nedužnog crnog posetioca Meredita Hantera zauvek ruši san o ljubavi i simbolično kroz okrutnost anđela pakla najavljuje vreme nasilja.

To je godina u čijem januaru Ričard Nikson postaje predsednik Amerike, a Šarl de Gol u aprilu odlazi sa francuske i svetske političke scene, kad Britanci šalju vojsku u Severnu Irsku, Arafat postaje lider PLO, a Gadafi staje na čelo Libije. Iznad Škotske prvi put poleće konkord, Nil Armstrong jula staje na Mesec. Na trgu u Pragu spaljuje se Jan Palah a umiru Semjuel Beket i Džek Keruak. Godinu dana posle Brodveja, 19. maja 1969. godine u Beogradu, u pozorištu „Atelje 212” premijerno je izvedena „Kosa”.

Sajam muzike i umetnosti u Vudstoku (Woodstock Music & Art Fair, 15-17. avgust 1969) ili „Tri dana ljubavi, muzike i mira” nikada se nije dogodio baš u Vudstoku. To je bio sajam ili vašar isto koliko je sajam ili vašar bila Francuska revolucija ili zemljotres u San Francisku. Ono što se dešavalo sredinom avgusta 1969. godine na farmi Maksa Jasgara u brdovitom predelu savezne američke države Njujork živi između nostalgičnih mitova učesnika i surovih opisa „spoljnog sveta”. Ushićujuće i monstruozne metafore vremenom narastaju, dopunjavajući se u svojim kontradiktornostima do samog kraja: raj i koncentracioni logor, saučestvovanje i pljačka, nebo i blato, ljubav i gnev, mir i rat, muzika i tišina.

Najveći marš u istoriji roka pretvorio je idiličnu, a zabačenu farmu istočnog dela Amerike za izvesno vreme u najveći grad države Njujork, stvarajući svoju naciju, promovišući neke ranije nepoznate principe i postavljajući tačku posle koje se sve drugačije računa u kulturi mladog zapadnog sveta. Supkultura je, do tog trenutka, uspela u nekim stvarima: rokenrol je postavila u središte, odgajila gnev protiv blokovskog zaoštravanja, razobličila rat u Vijetnamu, afirmisala orijentalne filozofije, seksualne i feminističke revolucije...

U tom svetlu Vudstok je simbol. Kulturološki leksikon. Kao što je Vaterlo pojam definitivnog sloma, Votergejt šifra za nacionalnu krizu poverenja ili Hirošima za bolnu katastrofu, tako je Vudstok postao sinonim za mladalački hedonizam i šezdesete „jednom u životu, najbolje i najgore, ali amalgam koji se neće ponoviti”. Kontrakulturni bal koji je okupio sve najreprezentativnije: lažove i ljubavnike, proroke i profitere, antiratne aktiviste i vijetnamske veterane, militantne crnce i pitome Indijance, lezbijke i homoseksualce i vođe antipederskog lobija, borce za legalizaciju droga i borce za zabranu droga, promotere antiameričke i zagovornike vladine politike.

A takvi su, predstavljajući model ljubavi, društvenih suprotnosti, sloboda i kulture za vreme koje dolazi, zaradili malo para i napravili mnogo istorije. Posle svih prohujalih godina pokazuje se koliko su događanja na festivalu Vudstok ostavila dubokih tragova u muzici i životu.

Zbir izmena u svakodnevici koje je to monster okupljanje izazvalo teško je i pobrojati. Šezdesete se pamte po Vijetnamu, kubanskoj krizi, bliskoistočnim surovostima, stasavanju nesvrstanih, nemirnom studentskom proleću 1968. godine, ubistvima Kenedijevih, Martina Lutera Kinga i Čea, Bijafri... Ipak, taj festival za pola miliona predstavnika generacije „ljubavi i mira” ostaje najveći hepening burne decenije. Za bit-pesnika Alena Ginzberga to je „važan planetarni događaj”. Ebi Hofman, radikalni propovednik 1968. godine ushićeno će zaključiti da Vudstok označava „smrt američkog dinosaurusa”. Ozbiljna štampa prvo je bila zatečena. Dnevnik Post izveštava u naslovu: „Probijanje ka festivalu ličilo je na marš kornjača ka vodi”. List National Rewiew konstatuje „masovni infantilizam” , a New York Post: „Svaka generacija pokušava da svoje greške ispravi na vlastitoj deci. Lekcija iz festivala Vudstok je značajna: nova kultura može i bez tutora” The New York Times se pita: „Kakva je to vrsta sile koja proizvodi tako kolosalnu zbrku?”, dok Variety primećuje: „To nije bio samo trijumf nove generacije, već još jedna pobeda poslovnog duha koji je profitirao eksploatišući mladu kulturu”. Žan Žak Lebel, omladinski aktivista, kaže: „ Vudstok je dokaz kako je pop-imperija više kontrolisana iz Volstrita i Holivuda nego od frikova i njenih kreatora”.

Sociolog rok kulture Sajmon Frit tvrdi: „Vudstok je slika izgubljenih mera i potvrda koliko zapravo može biti rok-tržište. Istovremeno, taj simbol označava definitivan razilazak izvođača od potrošača”. Ugledni Life uskoro objavljuje specijalni broj posvećen „Festivalu i muzici koje nikada nismo dovoljno ozbiljno uzimali”. Bilo je i onih koji su bacivši pogled na to more mladih poverovali da će uskoro ceo svet biti u rukama koje nisu za silu i vlast. Polumesečnik Crawdaddy prokomentarisao je: „San koji se delimično ostvario”. Pod naslovom „Višednevna kaljava mora” nedeljnik Newsweek postavlja pitanje: „Šta je to, dođavola, tako lepo i zanosno u ležanju na blatu puna tri dana?” Odgovorio je jedan čitalac već sledeće nedelje kontrapitanjem: „Šta je, na kraju krajeva, loše u tom da spavam u blatu?”

Posle pune četiri decenije generacija koja je svojim okupljanjem kreirala tu nedoumicu sada se prepoznaje preko poslovnih ljudi i staramajki u najboljem dobu. Zajedničko im je da te kišne dane i taj ludi događaj pamte kao najidiličniji vikend svog života.

Šta se dogodilo sa zvaničnim junacima festivala u Vudstoku? Onima koji su blistali na sceni ili donosili odluke iza nje?

Hendriks je rekao: „Deca neće ostati sve vreme u blatu. Od sada će početi da grade novi svet i pravednije odnose”. Dženis Džoplin je dodala: „Ako ostanemo ovako uporni, za deset godina Amerika će biti dobra zemlja za život.”

Godinu dana kasnije bili su mrtvi. Nisu dočekali da dožive hrabriji novi svet ni bolju zemlju za življenje.

Maks Jasgar, vlasnik imanja gde se festival održao, umro je 1973. godine. Na ovom svetu više nema ni Tima Hardina, Kita Muna, Ala Vilsona, Boba Hajta, Feliksa Paparaldija, Rona Pigpen Mekernana. Od trideset dva učesnika ne postoje: The Band, Creedence Clearwatwer Revival, Blood, Sweat & Tears, Canned Heat, Country Joe & The Fish, Mountain, Sha Ha Ha, Sly & The Family Stone, Ten Years After...

Džoan Baez je vremenom postala simbol odolevanja. Arlo Gatri takođe. Riči Hejvens iz senke širi ljubav, Melani tu i tamo nešto pokušava. Sa starošću i bolestima se bore Džon Sebastijan, Džoni Vinter i Ravi Šankar. Svoju sudbinu junački nose Santana, Crosby, Stills, Nesh & Young, The Who, Džo Koker i ono što je preostalo od dva velika američka sastava: Grateful Dead i Jefferson Starship.

Dugo je izgledalo kako je festival u Vudstoku doneo pobedu hipijevskih ideja i da će se svet promeniti. Tako nije bilo. Nekadašnji borci protiv rata, poklonici jednakosti, skromnosti, života u komunama, utopili su se u svakodnevicu koja je išla drugim pravcem. O tome gde je taj put vodio, mogu da posvedoče njihova deca, današnja generacija mladih ljudi.

No, tada je posađeno seme za mnoga pitanja kojima se danas ozbiljno bavimo. Nije reč o ljudskim slobodama, pravu na izražavanje, ekologiji ili buntu već o ljudskoj duhovnosti. Pustite mitove i predrasude. Vudstok je više od seksa, droge i rokenrola. To je najveći vapaj za mirom i pravdom. Hipici ujedinjeni nikad nisu bili uspešni, niti su ikad takvi ostavili utisak na ostatak sveta.

Iz kišnih oluja i blata Vudstoka izrastali su simpatični plesači, iz muka sa pokislom opremom muzika što se pamti, iz gladi nesvakidašnja velikodušnost i solidarnost. Ono što je počelo kao protest protiv američkog društva završilo se kao radostan dokaz da se dobre stvari mogu dogoditi.

Ti mladi ljudi su postigli nezamislivo: usred najnaprednijeg, najbogatijeg i najmoćnijeg društva koje istorija zna, ostvarili su kontrakulturni model koji je postavio ljudsko biće, ne sistem, u centar kosmosa, dokazujući usput da je sloboda mešavina čudesnih krajnosti: politike i ljubavi, pojedinca i zajednice, mladih i starih, belih i crnih. Kad sam kod Afroamerikanaca, njih je bilo najmanje u publici. Istina, Riči Hejvens je otvorio a Hendriks zaključio Vudstok, ali paradoks svoje vrste je u istini da „nova nacija“ nije imala dovoljno građana crne puti od kojih je pozajmila gro muzike, ples, stil i naglašeno osećanje za bratstvo. Muzika je bila simbol društvenog i filozofskog nepristajanja na stvarnost. Hipi supkultura i većina publike verovala je da se nešto bitno menja u američkom društvu i da je upravo muzika znak i nosilac te promene.
Prvo gostovanje Džoa Kokera u Beogradu, oktobra 1982. godine, omogućilo je potpisniku ovog teksta da upozna menadžera velikog pevača, istovremeno i čoveka koji je smislio i napravio Vudstok. Zove se Majkl Lang i zvanično je kriv za sve što je bilo lepo i što nije valjalo, što je zauvek otišlo u legendu ili brzo palo u zaborav. Pri upoznavanju kaže:
- Ne znam za šta sve nisam bio okrivljen.

Za razliku od onih koji su preko scene u Vudstoku ušli pravo u slavu, on je ostao obeležen i sve vreme živi u lošim pričama. Kasnije organizovanje „spomen festivala“ 1994 i, naročito, 1999. njegovu će sliku u javnosti dodatno urušiti. Toliko da je pre nekoliko nedelja morao da otkaže najavljeno obeležavanje 40 godina Vudstok festivala zbog nedostatka novca. Lang je rekao da nije uspeo da nađe sponzore koji bi uložili 10 miliona dolara u događaj.

Da li je to sve zaslužio?

Hard Times ga je ovako opisao 1969: ...Vudstok je san Majkla Langa. On uopšte ne pravi razliku između hipi kulture i ne-hipi kapitala. Sebi je obećao da će do dvadesetpete imati prvi milion dolara. Dve godine pre tog roka plan je ostvario i nije se zaustavio. Veoma je neobavezan u odevanju. Vozi beli porše ili posebno izrađen motocikl BSA. Izgleda, ponaša se i jeste hipi. Njegov interes u akumulaciji kapitala izuzetak je u uobičajenoj hipi pobudi da se „ogrebe od onih drugih“. On se grebe od svojih. Dok njegovi spavaju u blatu, on živi u otmenom njujorškom hotelu Plaza.”

Ostale su mi u sećanju Langove reči:
- Može izgledati smešno, ali Vudstok je bio ostvarenje mog dvostrukog sna. Takav poduhvat ranije niko nije izveo i to je prvi veliki posao koji su u rokenrolu smislili i uradili mladi ljudi, a ne matorci. Nisam želeo da menjam svet, već da tom svetu pokažem koliko je jedna druga kultura sa svojom muzikom značajna za život moje generacije. Iz alternative smo ušli na velika vrata zvanične kulture. Moje ambicije su bile zadovoljene pogledom na kolone koje se penju ka Belom jezeru.

Na mestu originalnog festivala davno je podignuta spomen-ploča Maksu Jasgaru. Farma je godinama važna turistička destinacija. Jesenas je otvoren spomen-muzej. Majkl Igan, zadužen za njegov razvoj, kaže da je on zamišljen kao predstava iz tri dela.

„Prvi čin predstave je priča o šezdesetim, drugi je o samom festivalu Vudstok, a treći je istraživanje o tome šta on znači danas i koliki je bio njegov uticaj”.

Veterani Vudstoka mogu da snime svoje priče i ostave ih u muzeju za buduće generacije. Za neke od posetilaca, era Vudstoka još uvek traje. „Koreni uticaja na današnju muziku i odeću su ovde. I ja sam bila hipik i imala sam gogo čizme i perlice. Još uvek nosim perlice”, kaže Irena, dobrodržeća gospođa, bivše „dete cveća”.



Foto: Beta