Čija je naša zemlja

"Naša zastava na kninskoj tvrđavi simbolično je označila kraj četvorogodišnje srpske okupacije takozvane SAO Krajine i sna o velikoj Srbiji. 'Oluja' je trajala 84 sata, a zbog učinkovitosti, brzine i primjenjene taktike međunarodni vojni stručnjaci ocjenili su je kao briljantnu vojnu akciju."

B92: Knin već danima živi u atmosferi intenzivnih priprema za svečano obeležavanje desetogodišnjice operacije 'Oluja'. Ova kontroverzna vojna pobeda nad snagama krajiških Srba u Hrvatskoj se doživljava kao briljantna operacija u kojoj je njen pravni poredak uspostavljen na celoj njenoj teritoriji. Međutim, iako je od tada prošla čitava decenija, napuštene, porušene ili spaljene kuće i dalje svedoče o naličju te vojne operacije. U ovoj priči verovatno bi bilo najvažnije reći koliko se ljudi koji su se u leto 1995. godine našli u zbegovima vratilo svojim kućama i kako oni danas žive. Međutim, činjenica da pravog podatka o tome nema, jer će neki reći da se radi o 40.000 povratnika, drugi da se radi o čak 120.000 povratnika, najbolje govori koliko je u ovom trenutku o tome nezahvalno iznositi bilo kakve tvrdnje i procene. Zato je najbolje da o tome kako danas žive povratnici Srbi u Hrvatskoj govore oni sami.

Nekadašnja prestonica Republike srpske Krajine danas je u Hrvatskoj simbol domovinskog rata u kome će se svečanim defileom i aero mitingom proslaviti dan kada je počela operacija koja za jedne predstavlja kraj četvorogodišnjeg rata, a za druge početak života u strahu, izbeglištvu i nesigurnosti. Ali, osim te simboličke vrednosti koja jednom godišnje na ovaj grad skreće pažnju javnosti, Knin danas u Hrvatskoj ima sporedan značaj. Grad hrvatskih kraljeva, što je titula koju Knin sada nosi, u poslednjih je deset godina izgubio privredni i kulturni značaj koji je nekada imao.

Nekada je Knin bio važno železničko čvorište u kome je postojalo dvadesetak preduzeća i fabrika. Sada je mnogo toga drugačije i radi svega nekoliko firmi. Na poslednjim lokalnim izborima srpska lista u ovom gradu po prvi put u poslednjih deset godina osvojila je najveći broj glasova, ali su se hrvatske stranke levice i desnice udružile i na taj način lišile predstavnike lokalnih Srba mogućnosti da odlučuju. Srbi u ovom gradu rećiće da su samo u tragovima zastupljeni u lokalnim institucijama, a da prilikom zapošljavanja prednost imaju lokalni ili Hrvati doseljeni iz Bosne i Hercegovine.

Milan Bradaš, iako Srbin nikada nije napuštao Knin, čak ni onda kada je grad za vojskom u begu napustila većina njegovih stanovnika. U gradu je poznat kao glumac, jer je glumio epizodne uloge u domaćim filmovima. Za vreme rata u svojoj radionici održavao je vozila UNPROFOR-a, da bi dolazak hrvatske vojske 5. avgusta 1995. dočekao u kampu međunarodnih snaga. Grad koji je poznavao promenio se pred njegovim očima.

Milan Bradaš: Život u Kninu poslje 'Oluje' ja moram reći da je loš. Kad kažem loš mislim u globalnom smislu loš, loš je bio sa mog aspekta gledanja, da u mom gradu prvi put se radi nešto što nije dobro. Znači, ima pljačke, ima paljenja, ima ubistava, a to je teško. Svi ti ljudi koji su stradali, oni su moji sugrađani, živio sam s njima. Kasnije postaje bolje i danas je neuporedivo, neuporedivo bolje, ali još uvjek ima nepravde. Još uvjek moj Knin nije moj Knin, ovo je prazan prostor. Hrvatska je napravila ovdje prazan prostor, ona ovaj kraj smatra oslobođenim, međutim, on je prazan prostor, on prazan ne treba nikome, najmanje Hrvatima. Vi kad pogledate sada okolo sela ona su pusta, a grad nijedan nije živio bez sela. Znate, teško je, ovdje je sada, ja znam reći, a istina je, da je najjača firma Centar za socijalnu skrb.

Danas je Milan prepustio radionicu svom sinu, a on pokušava da u primorju proda mašine koje od morske prave pitku vodu.

Milan Bradaš: Imam sreću, auti su se uvjek vozili i voziće se, ali nemam sada ja u Kninu toliko ljudi, njemu treba 100 kuna za mene i 100 kuna za dio od auta, to je 200. Izvršite anketu u Kninu pa ćete vidjeti ko ima 200 kuna, a to je jako mali novac u odnosu gledano kakvi su troškovi života, ali ljudi to nemaju.

B92: Ipak, mnogi će reći da je Knin imao sreće i da je u značajnoj meri pošteđen katastrofalnih razaranja. Prema podacima hrvatskih nevladinih organizacija koje prate stanje ljudskih prava manjina u toj zemlji, to je grad u kome se međunacionalni incidenti beleže u tragovima. Valjda se između ostalog zbog toga u sela oko grada već godinu-dve posle 'oluje' vraćaju prvi povratnici.

Samo desetak minuta vožnje od centra Knina nalazi se selo Orlić u kojem živi nekadašnji oficir srpske vojske Krajine, Đuro Gojko. Ima veliko imanje i vinograd od čijih plodova proizvodi vino za koje sa ponosom kaže da ga je pio i hrvatski premijer Ivo Sanader. U selo se vratio pre osam godina, obnovio kuću i imanje.

Đuro Gojko: Problema je bilo na početku '96.-97. godine, problema je bilo mojim povratkom. Ovdje ja lično, da budem iskren, nisam imao problemam, ali moji su mještani, moji sugrađani su imali problema. Ali ja sam sve poduzeo radnje na tome da te antagonizme, te nesuglasnosti između doseljenih ljudi i domicilnih ljudi, Srba, da to na jedan fin, ljudski, civiliziran način rešimo. Evo, tu u susjedstvu u komšiluku mome, imao sam jednu braću, njih trojicu koji su stvarali puno problema ovim mojim ljudima ovdje, a ja sam išao slobodno, čista obraza kod njih da s njima razgovaram, da pregovaram, da kažem B92: ljudi, u čemu je problem.

B92: A šta oni kažu kad ih vi pitate?

Đuro Gojko: Dobro, oni su malo sa nabojem, sa nekim emocijama, sa ovim, sa onim, vi ste jedno, mi smo drugo, mi smo ovo... Ne, ja kažem, nismo mi jedno i drugo, mi smo sve jedno. Mi smo se borili za jedno, vi ste se borili za drugo, to je jedna te ista stvar.

B92: Recite mi, koliko se ovaj kraj promenio za ovih deset godina, ide ta desetogodišnjica...

Đuro Gojko: Ovaj kraj je se promjenio, daj Bože da se i bolje promjenio, što mene veseli da je u ovome kraju mir, da u ovome kraju vlada spokoj, jednog mira jednih i drugih ljudi, doseljeni, domaći ljudi i srpske i hrvatske nacionalnosti i doseljeni ljudi, da imaju jedan razum u svojim glavama, da nema nekih ekscesa, da nema nekih velikih problema.

B92: Gojkovi roditelji Danica i Špiro '95. godine nisu se priključili zbegovima.

Danica Gojko:  "Ne daj Bože, da sam išla."

Đuro Gojko: "Niti bi išla ikada."

Danica Gojko: Nagovarali me tu da idem, ma kud....."

B92: Pa, dobro, mislim, svega ima, lepo je, vidim kuća ide malo, napreduje."

Danica Gojko: ".... kad ne znam nikoga, pa šta ću vam ja... Pa, ja imam zeta Hrvata, ali bolji je nego Srbin, ćaće mi."

B92: Jeste vi sami bili ovde u jednom trenutku?

Danica Gojko: "Ja i muž i onda njega malo dohvate njih dva, kad on ide ozdo od kuće i Bugari, šta sad.......????, a zet mi bio i ćer. Šta ti je sad, bježim ja..... Hajde, k vragu...."

Đuro Gojko: Čuvaj svoju zemlju, a sad je lakše kad su se vratili malo ljudi, ima s kim i da se popriča...

Danica Gojko: "Dolazi mi djete i šta ćeš, ona ima ono jedno i neće da se uda..."

B92: Što neće?

Danica Gojko: "Kaže još je rano, a đavola je rano."

Špiro Gojko: "Bilo je loših stvari, a bilo je poslje i dobrih stvari."

B92: Čekajte, koliko shvatam, vi ste u jednom trenutku sami ovde ostali ono '95.

Špiro Gojko: "Da."

B92: Sad je lakše verovatno kad su se ovi ljudi vratili?

Špiro Gojko: "Jeste, ali onoga je puta bilo teško, teško je bilo i ostati i da vam rečem, nije bilo lako, ali moralo je tako biti."

B92: Da li je bilo nekih problema? A šta je teško bilo?

Špiro Gojko: "Bilo je... teško je bilo, znate šta, bilo je provokacija, bilo je pljačke, bilo je.... pljačke najviše, razumjete i ispitivanja i jedno i drugo i treće, a šta... najviše su mene pitali ovđe što sam ja bio najsposobniji. I onda moraš odgovarat na sva pitanja koja te pitaju.

B92: A kako je sada, ima li problema?

Špiro Gojko: "Sad nema problema, ali što se tiče onoga puta je bilo."

B92: Kako se živi sada u selu?

Špiro Gojko: "Pa, sad, živi se, kako da ti rečem, opet kako ko."

B92: Kad se od Knina putem krene ka Kistanji i dalje prema okolnim selima, krajolik postaje krševit, a tragovi 'oluje' vidljivi na svakom koraku. Kilometri puste zemlje, napuštene spaljene i porušene kuće.

Ovim su se putem, samo u suprotnom pravcu 4. avgusta ujutru meštani sela Parčić uputili u izbeglištvo, a među njima i porodica Vukša. Rade i njegova supruga Stoja 2003. godine vratili su se kući na kojoj su i danas vidljivi tragovi paljevine i pljačke.

Rade Vukša: "Evo već godina dana da sam dobio sve papire. Ovo je zapaljen ovaj kat i sad je gore ova betonska ploča sva ispucala."

B92: Možemo da vidimo kako je to...?

Rade Vukša: "Nemam ništa, dobio sam 500 kuna, jer nemam penzije. Ja sam uplaćivao poljoprivrednu i priznaju mi 11,5 godina i ne mogu dobiti, onda su mi dali tu neku srkb. E, baba je imala, dobila još 1986. godine penziju, da smo mogli živit od nje i ne bi potrošili je, e sad je dobila 350 kuna."

B92: Znači, to sve zajedno bude 850 kuna. Šta znači tih 850, šta s tim može da se      ...?

Rade Vukša: "A moraš, nešto bašte imam, nešto me mali pomaže, imaš prijatelje, pa neko dobije nešto..."

B92: A jeste se vi jedini ovde vratili ili ih ima još?

Rade Vukša: "Ima još, dolje ima dvoje i ovđe dvoje, nisu tu sad momentalno, u Beogradu su, i ima tamo dvoje."

B92: Je li bilo kakvih problema od kad ste se vratili?

Rade Vukša: "Pa, da ti pravo kažem, imamo tamo susjede, ne dođe to daleko, pa, biće svojih skoro 10 kilometara, pa njihova stoka ovde noćila, oko 50, 100 goveda. I to niko ne gleda ni zimi ni ljeti, niti sagone, pa onda češće puta dođu ovde, ima bikova, a kad dođu bikovi onda ih ne možeš ni ćerati niti smiješ.

Stoja Vukša: "Nemam niđe ništa, to je najprvo, nemam struje, kuća mi nije napravljena, krava nemam, ovaca nemam, auta nemam, trakora nemam. Jedino što su nam dali neke stare motorčiće. Od materijala u kući njesu mi dali ništa nego jedan šporet."

B92: Da li vi imate prava na neka sredstva za pomoć?

Stoja Vukša: "Ja imam samo 300 kuna poljoprivredne penzije i 60, a on ima 5 i 30 socijale, to su nam sve pomoći što imamo."

B92: Da li imate pravo na neki novac za obnovu kuće...?

Stoja Vukša: "Oni će nam kuću obnoviti, oni su nam obećali, mi smo dobili i ugovor i sve imamo papire u kući. Što nisi ljudima doneo papire kad imaš u kući? I šta onda, naučili smo imati ovce, imam sjena, nakosila sam, stogova... tri kuće pune smo natrpali. Nemamo ni ovce, ni koze, ni krave."

B92: A imali ste to, dakle, i koze i krava?

Rade Vukša: "Imali smo tri krave."

B92: Jel' sad ne možete da nabavite..?

Stoja Vukša: "Nemamo para. Čuješ ti, mi smo imali kad smo pošli tri krave u kući i dva junca, a što smo mi smeli prije krave, a ostale su mi tri krave i ostala su mi dva junca i ostalo mi je do 30 ovaca, 20 janjaca, kokoši, imali smo auto veliko, imali smo auto malo, imali smo... prije smo radili sa konjom vinograd, a sad nemamo ništa."

B92: Stojine i Radetove unuke sa njima će provesti svega desetak dana i vraćaju se u Beograd gde studiraju, ne žele da se vrate u Parčić. Stoja i Rade se ipak ne plaše što će uskoro ostati sami.

Stoja Vukša: "Ja sam sretna, ja sam došla mojoj kući, ja imam grob kod svetoga Petra i svoga sina 14 godina. Plakala sam tamo osam godina da dođem samo kod njegovoga groba i ne bih se vratila da me ovđe sad neko iseče. Neću da se vratim, moj je sin tamo jedinjak, on plače, kaže B92: matora, ideš tamo mrtvoga gledati, živoga ostavljaš, ali ja idem mome grobu, ja to imam 14 godina svoje djete. Tu je meni ćaća, tu je meni mama, tu je meni svekar, tu je meni svekrva, tu je meni sve. Ja neću da me saranjuju sa Ciganima, došla sam mojoj kući, neka krepam, nek mi ništa ne daju, baš me briga."

B92: Iz Kistanja se dolazi do nacionalnog parka Krka u čijoj se dolini ugnjezdio istoimeni manastir svetog Arhangela Mihaila. To je duhovni centar Srba u dalmatinskom zaleđu, podignut sredinom XIV veka na obali reke Krke manastir je više puta paljen i rušen. U leto 1995. godine bratstvo je napustilo manastir i on ostaje prazan sledeće tri godine. Dragocenosti su u međuvremenu pokradene, a '97. godine devastirana je i manastirska biblioteka. Prvi monasi vratili su se '98. godine i danas je manastir u najvećoj meri obnovljen. Često ga posećuju turisti, a ponovo funkcioniše i Bogoslovija. Monasi ne vole kamere, ali rado primaju putnike u prolazu.

Kako u ovom kraju nema dovoljno sveštenika, a i crkve nisu obnovljene u mnogim mestima, monasi iz ovog manastira služe i u okolnim gradovima i selima.

Ovaj pejzaž uz put koji od Kistanja vodi prema Benkovcu, to su Ravni kotari. Nekada su ovaj kraj zvali mala Kalifornija zbog plodne zemlje, sunca i brojnih voćnjaka. Danas su baš u Ravnim kotarima rane iz rata najvidljivije. Ovi crveni krovovi pripadaju obnovljenim i kućama u koje su se doselili Hrvati iz Bosne i Hercegovine. Srušeni krovovi na napuštenim kućama pripadaju onima koji se još nisu vratili iz izbeglištva. Neke od ovih kuća više nemaju vlasnika.

Za Benkovac će mnogi reći da je crna rupa povratka. Najveći broj incidenata, napada na povratnike i ubistava zabeležen je upravo u ovim krajevima.

Glišo Runjak i njegova supruga žive u kući svog rođaka u Benkovcu. Imali su stan u gradu, ali kao i mnogi drugi izbegli nosioci stambenog prava, još nije dobio nikakvo rešenje. Ima imanje u selu Buković u okolini Benkovca, ali je po povratku '97. godine morao da se useli u štalu, jer je ona jedina imala krov. Danas je i odbornik u lokalnom parlamentu, ali mu to ne garantuje mnogo toga.

Glišo Runjak: Taj život, ukratko rečeno, živi se koji nije dostojan života čovjeka, po svim pitanjima vezano za ta prava... mislim, osjećaj da si ti u toj svojoj državi, da si građanin... mislim, komunikacija sa svim mogućim što bi trebalo da pravi život, to nije. To, dakle, nedostaje, on se vratio i sad ti se snalazi kako znaš i umiješ. Dočekala ga je jedna strašna jedna ovako... mislim, susret sa svim tim životom ovdje, sve što ga je susrelo. Ti ljudi koji su imali manje snage psihičke i fizičke oni su jednostavno na nogama crkavali, crkavali su, umirali, znate. Ja mogu reći da je ovdje stvarno taj gradonačelnik jedan poseban čovjek, je li. On, dakle, izjavljuje vezano za sve ove... što se nama događa, dakle, jedno šikaniranje, maltretiranje, tučenje fizičko do ubojstava, on izjavljuje da će toga biti još i više što se budemo mi više vraćali, jer da se vraćaju ratni zločinci. On nas imenuje da smo mi ratni zločinci.

B92: Upravo to i jeste bilo moje sledeće pitanje, da li se osećate bezbednim ovde?

Glišo Rnjak: "Pazite, naša bezbjednost još od rata pa sve do danas je ista, dakle, vi se ne možete osjećati bezbjednim. Ja sam imao samo prije mjesec dana situaciju, mislim, koliko mi je prećeno sa ubistvom i tako dalje. Dakle, meni dojavljuje čovjek da jedan govori - trebalo bi u baciti bombu u šumu."

B92: Glišo probleme sa kojima se susreće prijavljuje policiji. Zbog jedne od prijava koje je uputio MUP-u u toku snimanja posetio ga je lokalni policajac.

Da li verujete ovdašnjoj policiji?

Glišo Runjak: Slušajte, policija radi svoj posao, Bože moj.

B92: Da li im verujete?

Glišo Runjak: Pa, što ću nego vjerovati, ona radi svoj posao, ona nikoga nije da maltretira i tako dalje. Ona, ako se nešto desi, ona profesionalno radi svoje, vrši uviđaj i to je to i dostavlja dalje u nadležnost odvjetništvu. Odvjetništvo ako nađe za shodno... i tako dalje, ali od ovih slučajeva, desetina, desetina, desetina slučajeva, ovih teških ozljeda, ubistava i tako dalje, dakle, jedino koje se otkrilo to je ovaj slučaj koji je ubijen sa kamenjem. To su neki maloljetnici uradili, to se zna. Dakle, sve što se ovdje desilo, sve se desilo da je stradao taj Srbin povratnik.

B92: A šta se dešava, jesu to prebijanja, maltretiranja...?

Glišo Runjak: Prebijanja, maltretiranja, pljuvanja, sva moguća šikaniranja, do ubistava, slučaj je tu bio, odmah tu pored Benkovca, kilometar, na sred ceste je Jovan Bota kamenovan do smrti. Naš jedan Vidić Dušan prije dva mjeseca, dva i po mjeseca, on je zaklan. Da ne govorim sad ove slučajeve koje tuku pa ih prebiju, pa i starčad ovu jadnu, koji završavaju u bolnici u Zadru i onda, vraćaju se nakon... kad se oporave, i tu žive i tako dalje.

B92: Ovo je put koji od Benkovca vodi ka Novigradu i Maslenici, on otkriva nove rane iz rata. Sve deluje kao da ne postoji kuća u kojoj se može živeti. Ulaz u selo Kašići izgleda kao da se rat završio juče. Selo je nedavno ipak dobilo nov asfaltni put, koji je finansirao jedan iseljenik iz inostranstva. U Kašić hrvatska vojska ušla je još '93. godine posle operacije 'Maslenica'.

Ovo dvorište je dedovina Stojana Drče. Dva puta je odlazio u izbeglištvo, prvi put '93. za Benkovac, a dve godine kasnije pred 'Olujom' otišao je za Srbiju. Pre rata živeo je u Zadru, ali se početkom sukoba odselio u Kašić. U međuvremenu se smestio u Borovu naselju kod Vukovara, a vratio se pre dve godine u svoju razrušenu kuću.

Stojan Drča: Nas se vratilo ukupno kao ljudi negdje oko 30-tak, sve skupa sa Gornjim Kašićem oko 35.

B92: Koliko je bilo?

Stojan Drča: '91. godine Kašić je, Donji Kašić, govorim o Donjem Kašiću imao je 101 obitelj ili familiju i negdje oko 400 duša, recimo 400 žitelja. Ja govorim samo o Donjem Kašiću, a imamo i Gornji Kašić, on ima nešto oko 70 ili 80, nisam siguran, ne znam tamo kao u Gornjem Kašiću, jer Gornji Kašić više nije Gornji Kašić sad je i on spao pod Donji Kašić i svi koji dobijaju dokumenta dobijaju pod Donji Kašić. Ne znam zašto, ali je tako.

B92: Kako izgleda život danas ovde?

Stojan Drča: Izgleda jadno, ali bez obzira na to, mi smo zadovoljni. Zadovoljni smo jer smo kod svoje kuće, eto, neko nešto radi, ovi koji imaju nešto snage rade i u polju. Pa, i ja, pravo da vam kažem, imam nešto vinograda i radim taj vinograd, pa imam i bašte u polju. Ja uzgajam za sebe malo paradajza, paprike, krompira i tako tih sitnica.

B92: Recite mi, zar vi ne bi trebali da imate neko pravo na neka sredstva da se obnovi ova kuća? Kako to ustvari stoji, jeste podnosili kakav zahtev...?

Stojan Drča: Ne, ja nemam pravo, jer moja adresa je u Zadru.

B92: Iseljenici iz Australije i Amerike iz ovog kraja prikupili su novac pa su kupili cisternu za vodu, motornu testeru i prikolicu. Iseljenici su kupili i traktor, frezu i kosačicu, tako je i osnovana poljoprivredna zadruga. Kašićani su svoj život počeli da grade iz početka.

Stojan Drča: Ako dođe do neke veće obnove, da se ljudima obnovi kuća, onda bi možda krenulo to, možda bi i privoleli i neke mlađe ljude da dođu.

B92: Ima li mlađih uopšte da su se vratili?

Stojan Drča: Najmlađi je 45 godina, to je baš moj sinovac, imamo jedno djete od 7 godina, to je baš od tog sinovca mi djete, on će krenuti u školu sad u 9. mjesecu. Eto, to je naša slika takva kakva je. Nigdje zadovoljniji nego ovdje, nigdje. Ovo ne bih menjao za nijedan kraj na svjetu. Ne, ne bih mjenjao, ovde mi je ljepo.

B92: U Hrvatskoj kažu da je i Lika opustela. Kao primer navode podatak da do nekih benzinskih pumpi zaposlene prevoze i po nekoliko desetina kilometara, jer u okolini nema nikoga. Ipak, u gradove poput Korenice ljudi su se počeli vraćati.

Među povratnicima je i Zoran Karan, koji polako završava obnovu svoje kuće iz koje je otišao '95. Izbeglištvo je proveo u Beogradu gde je radio kao konobar.

Zoran Karan: Međutim, jedanput, šta ja znam, ne znam uopće šta mi je bilo, tačno nakon... to ti je bilo 2002. godine, probudio sam se ujutru i rekao sam da idem u Korenicu. Mislim, nisam uopće mislio da ću se vratiti ovamo za stalno, jednostavno sam hteo da se malo odmorim od Beograda. Baš je bilo vruće to ljeto, sećam se da je bilo katastrofa 2002. godine, užas, znači, bio sam tamo za vreme bombardovanja, nije mi to smetalo. Nego jednostavno ono, idem malo na odmor u Korenicu. Došao sam ovdje, 15 dana sam bio kući, idem da radim, zaposlim se tu i tako sam ostao tu cjelo vreme. Sad mi je dobro, relativno, mislim, mala je to sredina za ljude koji gledaju dalje.

B92: Koliko je Korenica drugačija od one Korenice koju si ostavio?

Zoran Karan: Mnogo je drugačija zato što Korenica je prije rata imala nekih, ajmo reći, 80% Srba, neću da preteram, mislim da je toliko bilo, tu je bilo nešto Hrvata, ja imam jako dosta prijatelja Hrvata. Nikad tu nije bilo problema između Srba i Hrvata, ko je htio da napusti Korenicu, po mom mišljenju otišao je sam, mislim da nitko nije tjerao te ljude odavde, čak su ovde za vreme dok je bila Krajina, moj najbolji prijatelj je bio Hrvat, Vedran Nikolić koji je sad u Americi, njegov brat Marjan i tako dalje, Krunoslav. Znači, živjeli su s nama normalno, družili se s nama, niko im nije pravio probleme. Kad sam se vratio 2002. godine ovamo, odnosno već 1999. kad sam prvi put došao da radim papire, pa 2000., pa 2002. godine, to više nije bilo to. Korenicu su uglavnom naselili Hrvati iz Bosne, nešto malo ima Hrvata koji su došli sa strane, koji rade u državnim ustanovama, ne znam, u policiji, u bolnici i tako dalje, ali uglavnom su tu sad Srbi i Hrvati iz Bosne.

B92: Zoran nema rešeno državljanstvo, pošto je kao i većina dece u tom kraju koji se graniči sa Bosnom i Hercegovinom rođen u porodilištu u Bihaću, stekao je uslove za pasoš Bosne i Hercegovine. U izbeglištvu je stekao i državljanstvo Srbije i Crne Gore, a sada nije spreman da se odrekne nijednog od ta dva pasoša, kako bi postao državljanin Hrvatske.

Zoran Karan: Mislim, ja znam da imam pravo na sve troje, bosanski po rođenju, hrvatski po prebivalištu, a jugoslavenske ne znam na osnovu čega, isto imam, znači imam ih i te papire. 2002. godine samo sam ovdje dobio osobnu, vozačku imam, pasoš nemam, ne daju mi pasoš, imam bosanski pasoš i jugoslavenski pasoš, trebao bih se jednog odreći, znaš, ne mogu da imam tri, a ja to ne želim. Ne želim se odreći od ovih, jer znam zašto me traže, traže me zbog vojske kao i većinu mojih kolega koje pokupe tako sa granice i stave u vojsku, jer danas ti je vojska ništa, u vojsku niko neće da ide. To ti je... svi traže civilnu, retko ko ide na odsluženje vojnog roka.

B92: U Zoranov komšiluk doselio se novi sveštenik. Eparhija je kupila novu parohijsku kuću koja se sada uređuje. U Korenici nema pravoslavne crkve, jer je Saborna uništena još '43. a obred se obavlja u crkvi koja je udaljena od grada 18 kilometara. Sveštenik se nada da će uskoro i Korenica dobiti pravoslavnu crkvu, ali Zoran ne veruje da gradimo budućnost. Mladi se sele u veće gradove, pa ni on ne veruje da će ostati u Korenici. Nezaposlenost je glavni problem, kaže Zoran, naročito za Srbe povratnike.

Zoran Karan: To ti je prva stvar ovdje u Korenici, niko ovdje od Srba još nije dobio posao u državnoj firmi, znači legalno. To pod broj jedan, ili ga je dobio, ne znam, kupio taj posao. Sad trenutno nešto u općini, ne znam da li se zaposlilo Srba ili nije, u policiji nema nijedan Srbin, u bolnici nema, u šumariji nema. Nema u Nacionalnom parku nijedan Srbin da se deklarira kao Srbin. Ima njih, ja ih znam lično koji su Srbi, a da li su se prekrstili ili ne znam šta su napravili, znači, više to nisu Srbi. Po nekom dogovoru koliko ja znam, Srbima pripada 30% u sve jednoj firmi treba da bude zaposleno 30% Srba. Ja radim recimo sasvim slučajno u restoranu Pacola, sad ne pravimo reklamu, nego samo kažem, gdje radi 80% Srba, ali ne zato što nas gazda voli, nego što jednostavno Srbi su prinuđeni da rade. Znači, mi ne možemo da biramo posao, ne mogu da da kažem da neću da radim u restoranu, da ću da čekam posao u bolnici koji nikad neću dobiti.

B92: Ovi ljudi koje smo upoznali, ma koliko njihove priče izgledale različite, spaja volja da ne pokleknu pred problemima sa kojima se suočavaju. Deset godina deluje kao jako dug period, ali će se ispostaviti da je to ipak prekratko vreme da bi se izvodili bilo kakvi zaključci i svodili računi. Naročito onaj najvažniji B92: za koliko je ljudi put u izbeglištvo '95. godine bio definitivan oproštaj sa postojbinom.