Divjak: Vikao sam: ne pucajte!

Osećam se fenomenalno! Takav sam kakav sam, i kad mi ne ide dobro u životu, nisam navikao da tugujem!

Ovako razgovor za Kurir počinje Jovan Divjak, osoba čije je ime toliko pominjano poslednjih dana u Srbiji, a da mnogi i ne znaju ko ja zapravo taj čovek. Naredni redovi pokušaće da daju makar neke odgovore...

Pretpostavljam da ste upoznati sa svim što je pratilo premijeru filma "Montevideo, bog te video" u Sarajevu?

- Znam samo ono što sam pročitao u novinama. Čuo sam da je taj mladi glumac nosio majicu s mojim likom i da je reditelj Bjelogrlić izjavio da mu je žao što nisam došao na premijeru.

Bjelogrlić je juče to na neki način demantovao. I objasnio da je s vama imao ne baš prijatan susret na premijeri "Lepih sela" u Sarajevu.

- Ma, to nije tačno! On je jedna od prvih osoba koja je došla u Sarajevo iz Beograda posle rata. Sećam se da sam mu prišao, kucnuo ga po ramenu i rekao mu: "Što si gađao Sarajevo?", na šta mi je on odgovorio: "Da sam ga gađao, ne bih ga promašio!"

Čekajte, da li ste vodili ozbiljan i napet razgovor ili ne?

- Kakav crni napet razgovor?! Ja sam se našalio, ništa negativno nisam ni osećao, ni rekao Bjelogrliću.

On to, izgleda, nije tako shvatio.

- Upućujem vas na njegov intervju zagrebačkim novinama, ne sećam se više kojim, gde je pričao u drugačijem tonu.

I dobro, gde ste vi danas u celoj toj ratnoj priči?

- Ja sam se celog života protivio ratu. Ja sam za istinu i odgovornost. Naravno, i za pomirenje, ali da bi do njega došlo, treba da saznamo istinu. A kako ona glasi?

- Koja istina - srpska, hrvatska ili bošnjačka? Istina glasi da je u Hrvatskoj pre rata bilo 14 odsto Srba, a danas ih je samo tri odsto. Da je u Banjaluci pre rata živelo 40 odsto Bošnjaka, da ih sada ima manje od dva procenta... Ko je kriv za to? Da li su svi ljudi odgovarali? Da li su sve tri strane sele da iskreno razgovaraju o tome? Nisu. I ne verujem da će u skorije vreme.

Zašto?

- Pa, evo upravo iz ovih razloga koji su doveli do svega toga što se dešavalo posle premijere tog filma. Dovoljna je jedna iskra da raspali staru vatru. Ja bih voleo da neko konačno počne da je gasi, ali vođe sva tri naroda izgleda na to još nisu spremne.

Možete li da pojasnite vašu trenutnu situaciju?

- Ajmo ovako. Malo ljudi zna da sam 2005. bez ikakvih problema boravio u Beogradu. Išao sam u Jugoslovensko dramsko pozorište, niko se tada nije interesovao za mene. S novom vlašću, 2008. godine, podiže se ta besmislena optužnica protiv mene.

Roditelji 42 ubijena vojnika i oficira u Dobrovoljačkoj ulici 3. maja 1992. ne misle tako?

- Čujte, ja se za to ne osećam krivim! Pokušavao sam da sprečim mnogo veći zločin od onog koji se desio. Imate taj famozni snimak na kome se čuje moj glas kako pokušavam da smirim situaciju. Vikao sam: Ne pucaj! Ali, kao nekom ko je živeo 1.400 dana u jednoj vrsti logora, Sarajevu pod opsadom, jasno mi je zašto me sada ponovo žele u logoru.

Da li ste spremni da konačno objasnite šta se tog dana desilo?

- Desio se sukob dve vojske! JNA je ušla u grad, pucala, ali zbog čega? S druge strane je bilo pripadnika Teritorijalne odbrane Sarajeva, "zelenih beretki", pripadnika Patriotske lige... Trebalo je obaviti razmenu između uhapšenog Alije Izetbegovića i generala Kukanjca, ali su stvari izmakle kontroli. I onda se desio zločin.

Mislite na ubistvo vojnika JNA?

- Naravno, to je bio zločin! I za taj zločin neko treba da odgovara! Znaju se imena ljudi koji su odgovorni za to, nema ih još mnogo u životu, ali ima i onih koji jesu.

Kako se oni zovu?

- Nema potrebe da ja govorim o tome, vodi se već pet godina istraga u Sarajevu. Ona će, nadam se, dati odgovor na pitanje ko je kriv za ubistvo tih sedam vojnika.

Kako sedam, zar ih nije 42?!

- Broj o kojem govorite odnosi se i na sukobe koji su se desili dan ranije.

Da li je tačno da vam je tog dana Juka Prazina preko radio-veze poručivao da će doći da vas zakolje ako vam je žao četnika?

- Nije.

A šta je s pismima koje ste pisali Aliji Izetbegoviću?

- Bilo ih je dva, maja 1992. i godinu dana kasnije. Upozoravao sam na masovni lopovluk i krađu koja se dešavala prema imovini proteranih i ubijenih, kao i na ponašanje mnogih ratnih komandanata, poput Cace, Ćele... I šta vam je Alija odgovorio?

- Da je u svim revolucijama tako.

Da li vas je taj odgovor zadovoljio i smirio?

- Nije, ali šta sam mogao da radim?

Da se vratite u Beograd?

- Ma, gde da se vratim? Moji koreni su u Bosni, ja sam Bosanac, Sarajlija, Evropejac! Čitavih 45 godina sam proveo u Sarajevu. Samo sam rođen u Srbiji, kada je moj otac učitelj bio na službi tri godine na Jablanici kod Smedereva.

Vi ste Srbin?

- Kakve to veze ima s bilo čim? U Srbiji nemam nikog, ništa, ni kučeta, ni mačeta! Na izborima u BiH bilo je ljudi koji su se, besni zbog svega, izjašnjavali kao Eskimi.

Zašto ste onda tek 1998. vratili čin generala Armije BiH? Pominjalo se da ste besni zbog otkrića jame Kazane u koju su bacani ubijeni Srbi.

- O toj jami sam pričao još 1993. Čin sam vratio iz građanske neposlušnosti. Video sam kako se dodeljuju odlikovanja, upozoravao da će mnogi od tih, tada s ljiljanima kao činovima, završiti u Hagu. I bio sam u pravu.

Bilo vam je žao što niste i vi odlikovani?

- Ma, drago mi je što nisam! Da jesam, ne bih mogao sada da lajem ovoliko (smeh).