Tanke niti

Francuzi i Nemci objavili su, o Danu Evrope, zajednički udžbenik istorije. To je postalo moguće pedeset godina posle rata. Uz pretpostavku da narodi bivše Jugoslavije nisu ni bolji ni gori od ostalih Evropljana, zajednički udžbenik ovdašnje istorije može se očekivati - kada unuci današnjih maturanata krenu u gimnaziju. Prethodno bi svaka od novih država, sadašnjih i budućih, morala razrešiti sopstvene nedoumice. Tačnije, pustiti istoričare da se bave svojim poslom. Sine ira et odio, kako je rečeno pre dve hiljade godina.

Vlasti su i pre dve hiljade godina volele da im se tapše. Volele su i one koji su ih uzdizali u nebesa. Dvorski pesnici i dvorski istoričari, pa i dvorski ekonomisti, vazda su bili omiljeniji nego oni koji su pisali, savetovali i preporučivali bez namere da se dopadnu. Komunizam i fašizam su se dosetili da zaulare i fizičare i agronome. Da su ostali u zavičaju, od Tesle i Pupina bi se zahtevalo da uđu u partiju. Nauka ima da služi. Naučnik koji nije u vladajućoj partiji - ne brkati partije sa strankama, ovde stranke tek ima da nastanu - neće dobiti pare za istraživanja, niti će o njegovom radu javljati visokotiražna, vlasti bliska glasila.

Tamo gde se sve zbrzava od danas do sutra nema mesta za pamet. Dvorski istoričar će, s istom grižom savesti kao i dvorska luda, dokazati svakom Veličanstvu da je ono najveličanstvenije. Možda i francuski predsednik i nemačka kancelarka vole laskavce. Srećom i po njih i po građane njihovih država, u opisu poslova nemačkih i francuskih istoričara ne stoji da su dužni pisati ono što je na polzu bogomdane vlasti. Zbog toga se, valjda, tamošnjim istoričarima u načelu veruje više nego ovdašnjim. Ovde će se, bude li to po volji mudrih vođa, i u narednoj generaciji istoričara naći oni koji će, pozivajući se na titule stečene partijskim radom, ishvaljivati đenerala Ratka.
Nedodirljivi đeneral odavno je ušao u deseterce i kafanske vrištalice. Nisu ga opevali jedino rokeri. Biće da hajdučija ne ide uz duh dvadeset prvog veka. Uz sadašnju vlast ide. Mladić je garant stabilnosti vladajuće koalicije. Njemu i njegovima za ljubav, vlast se danima i nedeljama ruga policiji. Kao, policija i BIA nisu u stanju da ustanove gde dotični trenutno boravi. Pa trčkaraju nasumice. Gledalište, kao i u bioskopu, navija za proganjanog. I uživa u tome što hiljade policajaca ne mogu da otkriju jednog starca koji je u međuvremenu, bajagi, pustio bradu. Uživaju i lopuže svih fela, znajući da se ovde ne hapsi ni za veće, a ne za tuđ novčanik. Džeparoši i kokošari najbolje znaju da država sve zna. Ako hoće. I ako je ima. Dok država ne hapsi optuženog za hiljade smrti, zašto bi strepeo neko ko je poharao nečiji stan i prodao tuđ lančić? Dok ministar policije ne zna da policajci u seoskim birtijama najčešće piju na račun uglednih mesnih ribokradica, zašto bi se imalo smatrati da su policajci dužni da štite Srbiju? Štite onoga ko bolje plaća. Pošto je Srbija bespomoćna pred ribokradicama, zašto bi bila moćna prema Mladiću?

Da nema nikakve Evropske unije, da nema Haškog tribunala, da nema ni Ujedinjenih nacija, bilo bi isto. Neki bi se igrali ministara. Neki bi bili dvorski učenjaci. Neki bi preprodavali tuđe: pasoše, ogrlice, čast. Država Srbija častila bi državljanstvom svakoga ko naiđe, oklen god. Bilo bi isto ko što jeste. Zato Srbiji nisu potrebni ni Brisel, ni Hag, ni Njujork. Nije ni Moskva, jer tamo slave pobedu nad Hitlerom i onima što su se kačili uz njega. U Srbiji se mnogima dopadaju oni što su se kačili. Od razumevanja za saradnike okupatora do odobravanja okupacije ima samo pola koraka.

Pregovori sa Evropom vise na tankoj niti. Državna zajednica - na još tanjoj. Na tankoj niti je i Kosovo. A tek Vlada! Iako se ulažu sve snage da ona potraje bar do septembra, iako se priželjkuje da poživi do završetka pregovora o Kosovu i do uspostavljanja novih odnosa sa Crnom Gorom, Koštunica i drugovi su svesni da njihovo vreme ističe. To jest, da im se valja pripremati za novu podelu kolača.
Bura u čaši G 17 Plus nije izazvana pitanjima načela i morala, već opipljivijim i merljivijim vrednostima. Mada svi pitaju dokle će trajati Vlada, građane najmanje brine kako će se nakon njenog pada snaći ministri i ostali iz njihovog okruženja. Bitnije je šta će Srbija sa sobom i svojim okružjem, bližim i daljim.

Zbog čega Milo Đukanović deluje toliko nadmoćno u poređenju sa svojim beogradskim protivnicima? Zato što protiv njega viču samo bukači potrošeni u drekama proteklih petnaestak godina. On njima smireno i odmereno, oni škrgutom i besom. Čim bar jednom pogleda i oslušne beogradske borce za zajedničko ognjište i prazan zajednički kazan - trezvenom posmatraču ledi se krv u žilama. Ko je odavde zna da će oni još dugo guslati svoje. Ko nije, zna šta mu je činiti. Uostalom, možda ni Slovenci ne bi imali državu da ih iz SFRJ nisu terali isti oni koji sada kunu i proklinju Crnu Goru. Rušenje Mila s onima koji su dosad izgubili sve bitke i sve ratove bilo bi za žaljenje da nije zastrašujuće: spremni na najgore, oni ne nude ništa do inata, prezira, ogovaranja, podmetanja, žuči. Onima koji danas istresaju bes na Crnogorce posle 21. maja ostaće samo Srbija.

Da li podela besplatnih voznih karata za Crnu Goru podseća na neka poglavlja iz "Nacionalnog muzeja" Zigfrida Lenca? Na početnim stranicama beše plebiscit, pod međunarodnim nadzorom. Na završnim, od muzeja osta zgarište.