Tuđa briga

Ujedinjene nacije i Evropska unija još nisu imenovale specijalnog predstavnika za pregovore partija vladajuće koalicije u Srbiji o imenovanju novog potpredsednika Vlade. Valjalo bi im požuriti: po zakonu, Srbija mora imati nekog ko zamenjuje premijera. Bez podrške i pomoći sa strane on neće biti izabran u roku.

Da li je Koštunica izigrao Labusa ili je sve namešteno radi izmirivanja nekih dugova? Da li je Labusova ostavka uvod u pad vlade ili nagoveštava njeno jačanje? Uz pomoć Tadića, recimo. Šta god da se iza brda valja, Labus odlazi kao izuzetak: Održao je reč. Koliko god zvaničnici izigravali hladnokrvne i ravnodušne, posredi je veliki korak. Profesor se povlači zato što Vlada u kojoj se našao nije ispunila urbi et orbi davana obećanja. U Srbiji se za takve postupke ne podižu spomenici ni živima ni mrtvima. Labusova odluka zbog toga nije manje krupna. Čak ni u slučaju da ga čeka lagodnije i bolje plaćeno radno mesto.

Upadljivim ćutanjem, vodeće institucije koje žive od brige za tela i duše naroda poručile su da ih se ne tiče nikakva Evropa. Nijedan pisac nije se obratio ni Renu ni Solani. Koji, nakon što je Labus odustao, jedini veruje u čuda. Niko nije mahao ni srebrnom viljuškom ni veštačkom vilicom. Kao da im je laknulo. Bolje Mladić na slobodi nego Evropa na pragu. Sudeći po zvaničnicima i javnom servisu, zbog prekida pregovora više bi trebalo da bude zabrinuta druga strana. Između redova mogla bi se, čak, iščitati i poruka da Brisel nije svestan šta je izgubio. I uverenje da će Evropljani Beogradu ugađati više nego svima koji su se godinama znojili dok nisu sve preuredili po evropskim pravilima. Ne zbog sitničavih briselskih činovnika, već sebe radi.

Labusova ostavka je, čini se, više uznemirila svetsku nego domaću javnost. Dok novinari pokušavaju da odgonetnu šta bi ona mogla izazvati, većina političara - uključiv i mnoge koje je profesor uveo u visoku politiku - nastoji da sve svede na njegov lični hir. Više se razmišlja o tome kako će njegov naslednik Mlađan Dinkić obezbediti dovoljan broj glasova. To jest, čime će biti kupljeni stranci odani ministri i poslanici. Kupovina košta: nije svejedno hoćete li biti ministar ili poslanik još šest ili još devet meseci.

Dok je neko na vlasti, pogotovo u vladajućoj partiji, on je ne samo iznad Srbije, već i iznad Evrope. Može izdejstvovati čak i privođenje na informativne razgovore učenika četvrtog razreda osnovne škole. Novosadska policija, čuje se, propituje dečicu o političkim odnosima sa sinom varoškog uglednika. Otkud desetogodišnjaci mogu znati da je nečiji roditelj važna ličnost, bliska i odana prvom ministru?
Ako neko u Srbiji lako zarađuje platu, to je neznanac koji piše izjave predsednika Vlade. Onu od srede vredi uramiti. Ne samo zbog političke nepismenosti. Ako je državni i nacionalni interes da Mladić doživi vek u Beogradu, što se ne razašalje odgovarajuća obznana. Da ga neko slučajno ne bi prepoznao prilikom noćne šetnje i prijavio prvom pozorniku. Možda oni u Briselu i Hagu zaista misle da đeneral neprestano menja boravište. Taman posla! Zna on kako se zovu osobe koje svake noći spavaju u tuđem krevetu. Znaju i ostali sa spiska. Sastavljač izjave predsednika Vlade, biva, ni ne zna za njihovo postojanje. Neimenovani tvrdoglavo nabraja samo jedno ime, sve pazeći da nekom neodmerenom reči ne povredi nečiju čast. Srećom, predsednik parlamenta je voljan da besplatno drži jezikoslovna predavanja. Prvo onima koji podnesu ostavke.

Ako je tačna vest da je iz Vlade tri dana posle roka naloženo nadležnima da se ovaj put ozbiljno prihvate svoga posla, ona svedoči da vlast ne shvata ozbiljno ni svoje obaveze ni međunarodnu zajednicu. Pa valjda je i pre 3. maja svaki policajac znao da je dužan da prema svakom licu sa poternice postupi po naređenju! A ako su u Nemanjinoj verovali da se Brisel može beskonačno zavlačiti obećanjima, verovaće i dalje. S iskrenim ubeđenjem da je u trpljenju spas. I da je svet dužan da ima razumevanja prema Srbiji. Zbog ove situacije: Kosovo, Crna Gora, frekvencije, poplave...

Koliko lica u Srbiji zna gde je taj Mladić? Iz oštroumnih izjava nakon poslednje sednice Vlade sledi da đeneralu godinama nisu mogli ništa zato što je imao veliku mrežu pomagača. Pošto je ista pocepana, izmigoljio se pojedinačno. Slikovitije rečeno, postao je igla u plastu sena. Ovakvim objašnjenjem javnosti se poručuje da je bez mreže neuporedivo teže. Da bi bajka o igli u senu bila sladunjavija, fabrika za širenje glasina dopunjava je šupama na Novom Beogradu, polovnim jugom i, eto nevolje, bolešću lica sa poternice. Čik ko će udariti na bolesnika koji je iznajmio dvojicu grmalja da ga ustrele ako dođe do najgoreg?

Srbija, kao i Belorusija i Iran, može bez Evrope. Može i bez Trećeg kanala, čije gašenje je prošlo kao da ga nije ni bilo. Kada navikne da svaki čas nešto gase, čovek veruje da tako mora biti. Kada navikne da između njega i vlasti postoji samo rastuća uzajamna mrzovolja, čovek ni ne očekuje da se nešto menja. Kako u njegovom životu, tako i u državi. Pošto mu je svejedno šta mu se radi, takvim čovekom je najlakše vladati. Takav čovek ne pita ni zašto je ni kada ukinut Dan pobede. On će samo odmahnuti rukom kada negde spazi vesticu da grupica zanesenjaka obeležava Dan Evrope. Pošto se Srbije ne tiče Dan pobede nad fašizmom, što bi je se doticao Dan Evrope? Na kraju krajeva, ovoj zemlji i bez toga ne manjka praznika.

Kad se sve završi, kako god, predsednik Vlade će se valjda bar na trenutak obratiti javnosti. Makar radi toga da je podseti šta je Evropa dužna učiniti u znak ljubavi i zahvalnosti za sve što joj se velikodušno pruža. Srbija zna svoje. Ostalo je tuđa briga.