PREGLED STAMPE

“DANAS”, 21. jun 2000.

Komentar

Do poslednjeg Srbina

Ugledni i poslovicno vrlo dobro obavesteni, americki dnevnik Njujork tajms pridruzio se Vasington postu i Si-En-En, objavivsi tekst u kojem navodi da su u toku tajne, ali vrlo delikatne i neformalne konsultacije SAD, saveznika iz NATO i ruskih zvanicnika na temu da se predsedniku SR Jugoslavije Slobodanu Milosevicu omoguci politicki azil, ukoliko se dobrovoljno odrekne vlasti u Beogradu. Lavina demantija iz Vasingtona, Moskve, Brisela i Haga nije, medjutim, ni za jotu umanjila dilemu da li je to rec samo o novom "tresenju gore", "bujnoj masti" (Igor Ivanov), odnosno novinarskom pucanju u prazno? Ili, pak, Milosevicevom posrednom opipavanju pulsa vasingtonske administracije oko pogodbe koja bi mu obezbedila punu garanciju licne bezbednosti i imovine, ako abdicira? Pogotovo, sto diplomatska praksa pokazuje da zvanicna negiranja ne znace automatski da se u potaji, iza kulisa, zaista nista "ne krcka"! U kontekstu serije pogresnih poteza medjunarodne zajednice, koja stoga snosi i deo odgovornosti za tok tragicnih zbivanja na ovim prostorima, spomenuta dilema postaje irelevantna. Spekulacije (i da li samo spekulacije) na ovu temu mogle bi se, u neku ruku, shvatiti kao simptom, pa cak i indirektno priznanje da se dosadasnja politika medjunarodne zajednice pokazala kao kontraproduktivna. Pri tome, pojedine odluke bukvalno su samo jacale Milosevicev rezim, uprkos zaklinjanju njihovih autora da im je jedini cilj da sruse diktaturu u Beogradu i omoguce Srbiji da se vrati u zajednicu evropskih drzava. Ratna opcija nije dala rezultate: bombe ne samo da nisu izbacile Milosevica iz drzavnog sedla, vec su eksplozije oduvale i ono malo demokratske atmosfere u Srbiji. Stavise, rezim je dobio novi izgovor da radi sta hoce, ponajvise zato sto su se Milosevic i "porodicna manufaktura" uverili da bombardovanje ne boli njih, vec samo narod. A koga uopste briga za taj narod! Osim toga, neokrnjeni aparat drzavne represije, policija i vojska, ostale su i dalje pod potpunom kontrolom rezima. S druge strane, medjunarodna zajednica je, nazalost, ostala uglavnom gluva i na sve vapaje opozicije da sankcije i apsolutna izolacija zemlje samo jacaju rezim. Demokratska opozicija je tako ostala bez argumenata da animira apaticno - dezorijentisane i neopredeljene birace i uveri ih da je uvazavana kao partner na medjunarodnoj sceni. Konacno, moralo bi se reci da je odluka haskog Tribunala da optuzi Milosevica za ratne zlocine protiv covecnosti pocinjene na Kosovu, kad joj vreme nije, jedna od najdalekoseznijih i kardinalnih pogresaka najmocnijih zemalja Zapada, sto, naravno, ne treba shvatiti kao amnestiju odgovornosti. Predsednik SRJ je bukvalno sateran u cosak, odakle vise ne brani samo svoju vlast i sopstvenu kozu. Trenutni stepen drzavne represije nagovestava spremnost Milosevica da po svaku cenu brani svoju glavu. Pokaze li se, onda, da pisanje Njujork tajmsa pociva uglavnom u sferi "naucne fantastike", preostaje jos samo jedan logican zakljucak: i medjunarodna zajednica i Milosevic borice se do poslednjeg Srbina. Prva da donese tako dugo zeljenu demokratiju u Srbiju, a drugi da sacuva i goli zivot.