2 miliona rubalja za život u paklu

Prošlog leta, dok se vozio autobusom na posao u Sankt Peterburgu, prolazio je pored vojnih regrutnih plakata koji su obećavali velike isplate onima spremnim za "pravi muški posao".

Ovaj fakultetski obrazovan mladić uživao je u životu srednje klase u ruskoj kulturnoj prestonici, gde je živeo sa suprugom Ksenijom, radnicom u kozmetičkom salonu, i njihovim psom i dve mačke. Imao je dobar posao šefa magacina, ali i neplaćene račune za komunalije. Bonus za potpisivanje vojnog ugovora bio je višestruko veći od njegove mesečne plate od oko 90.000 rubalja (oko 1.100 dolara), piše The Wall Street Journal.

• Poziv je upućen, a odgovor je brutalan napad
• Uhapšen ruski agent: Planirao terorističke napade
• Rusi stežu obruč; Gotovi su, na pomolu je potpuni poraz?

Bonus je stalno rastao. U julu 2024. iznosio je 1,3 miliona rubalja. Nekoliko nedelja kasnije prešao je 1,7 miliona. Jedne večeri, vraćajući se s posla, rekao je Kseniji: "Ako stigne do 2 miliona, prijavljujem se." Morao je da čeka samo tri dana. Ksenija ga je molila da ne ide. On je, zbog nedostatka borbenog iskustva, verovao da će ga rasporediti u pozadinu. Ono malo što je znao o ratu dolazilo je iz trijumfalističkih izveštaja sa državne televizije.

Na prvoj liniji

Tri nedelje kasnije, Simđankin je bio na prvoj liniji fronta u Ukrajini. Već u drugoj misiji ranjen je u nogu gelerom. Ubrzo nakon toga, naređeno mu je da juriša na razoreni fabrički kompleks gde su desetine njegovih saboraca, ranjeni i gladni, bile zarobljene mesecima – dok su se ukrajinske snage približavale s tri strane.

Simđankin je jedan od stotina hiljada Rusa koje je vojska regrutovala – često uz pomoć propagande, obećanja visoke zarade, ili kao izlaz iz zatvora. Redovno su ih hitno slali na front, gde se ruska vojska bori brutalnim taktikama u stilu Sovjetskog Saveza, plaćajući male teritorijalne dobitke ogromnim ljudskim žrtvama. Zapadni zvaničnici procenjuju da je Rusija pretrpela preko milion žrtava u Ukrajini, sa najmanje 250.000 poginulih vojnika, dok je oko 400.000 Ukrajinaca ranjeno ili ubijeno.

Simđankin je preživeo. Većina od 100 vojnika iz njegove jurišne grupe bila je teško ranjena ili ubijena u roku od mesec dana. "Za naše komandante smo bili potrošna roba", rekao je Simđankin, koji se sada nalazi u logoru za ratne zarobljenike. "Nije ih bilo briga da li ćemo preživeti."

"Molim te, oprosti mi"

U Vovčansku su on i još trojica poslati u napad na kuću u kojoj su bile ukrajinske trupe. Približili su se u sumrak, bacili bombe i ušli. Dvojica Rusa su odmah poginula, a Simđankin i preostali vojnik su se povukli. Nekoliko dana kasnije, u novoj misiji, neprijatelj ih je primetio i otvorio vatru. Metak se odbio o njegovu pušku, a geleri su mu pogodili noge i torzo. Gledao je kako mu saborac pada mrtav. Sakrio se u podrumu ruševine i tamo proveo sate, slušajući ukrajinske vojnike.

Ležao je tamo danima, s jednom flašom vode. Misleći na voljene, rasplakao se. Trećeg dana, na telefonu je napisao poruke ženi i sestri: "Volim vas. Molim vas, oprostite mi. Srešćemo se u sledećem životu.“" Zatim je naslonio cev kalašnjikova na bradu. "Hteo sam da muka prestane", rekao je. Ali nije mogao da povuče obarač. "Ispostavilo se da sam jači nego što sam mislio." Sledećeg jutra, iscrpljen, izašao je iz ruševine i naišao na ruske vojnike koji su mislili da je mrtav.

Misija bez povratka

Posle manje od nedelju dana oporavka, komandant mu je rekao da su pojačanja hitno potrebna u fabrici delova za mašine. Svi iz njegove jedinice – oko 100 ljudi – bili su mrtvi ili teško ranjeni. Simđankin je morao da ide. "Osetio sam dubok osećaj nepravde", prisetio se. Njegov partner u misiji bio je Ivan Šabunko, 47-godišnji građevinac. "Svi smo znali da je to karta u jednom pravcu", rekao je Šabunko.

Profimedia

Pre rata, fabrika u Vovčansku je izvozila delove za motore i avione. Njenih 30 višespratnih zgrada pružalo je savršen zaklon. Do Simđankinove misije, Rusi su je držali mesecima, ali Ukrajinci su se približavali, a garnizon je ostao bez zaliha. Vojnici su bili očajni. "Samo da proviriš glavom – mogao si poginuti", rekao je jedan od njih. Svađali su se oko hrane i vode, a najmanje jedan ranjenik izvršio je samoubistvo. "Nastaviće da nas bacaju napred dok svi ne izginemo", rekao je jedan vojnik u presretnutom razgovoru.

"Glupa greška"

Simđankin i Šabunko su 23. septembra pre zore krenuli prema fabrici, vodeći još četvoricu. Prešli su minirano igralište, a bol mu je parala ranjenu nogu. Nosio je skoro 40 kilograma opreme. Utrčali su u fabriku neposredno pre nego što je eksplodirala jaka bomba. Ostala četvorica su poginula. Od više od 100 vojnika, preživelo je jedva 25. Podelili su hranu i municiju – dovoljno za dva dana.

Vreme je isticalo. Ukrajinske elitne trupe su se sistematski probijale kroz kompleks. Sledećeg dana pokrenuli su konačni napad na magacin u kojem su se krili Simđankin i ostali. "Predajte se!" vikali su Ukrajinci. Ubrzo su se Rusi počeli pojavljivati, nervozni, tražeći hranu. Nekoliko sati nakon što su odvedeni, Rusija je termobaričnim raketama zapalila ceo kompleks, spalivši preostale ranjenike i tela koja niko nije uspeo da izvuče.

EPA-EFE/Maria Senovilla

Nekoliko dana nakon zarobljavanja, Simđankin je dobio priliku da pozove suprugu. "Oprosti mi što sam otišao u rat", rekao joj je kroz suze. Pet meseci kasnije, u logoru za ratne zarobljenike, dane provodi šijući.

Razmišljajući o svemu, kaže da je najstrašnije bilo gledati kako zdravi mladići umiru bez razloga. Žali što se olako upleo u "besmisleni rat". „Stvarno sam ljut na sebe. Napravio sam glupu grešku", rekao je. "Kad bih mogao, vratio bih se u prošlost i odbio taj novac."