Mediji: Svi spominju sistem, a niko šraf u sistemu

Analizu koju su preneli mediji, prenosimo u celosti:

"Kada smo bili mali i išli u školu, bilo je dece koja su odgovorno stajala iza onoga što su naučila ili nisu naučila, ne tražeći grešku u drugome. Kada smo bili mali, roditelji dece koja su govorila: 'nisam ja kriv(a) učiteljica me ne voli' govorili su uglavnom 'pusti me učiteljice što nisi naučio (la)'? Kasnije sve smo češće mogli da čujemo da 'učiteljica ne voli naše dete' koje je zlatno i sve je sigurno znalo na odgovaranju. Onda dete poraste. To dete koje tada nije znalo da prepozna reči 'rad', 'odgovornost', 'obaveza', nije se snašlo kao odraslo da te iste vrednosti spozna na svom radnom mestu. Ta zarobljena deca u telima odraslih, sada se vode time da neće da imaju ideje mimo onoga što moraju da urade, neće da ostaju ni minut duže na poslu, ne žele da utiču na svoj mikrosvet. Ti odrasli ne žele da krenu od 'svog dvorišta' da unesu nov duh, entuzijazam, da možda pomognu ili zamene kolegu, ali znate šta će reći na kraju? Učiteljica je sada zamenjena terminom 'sistem'. To je jedan moderan termin koji 'ne vidi, ne čuje, ne zanima se' za njih zbog čega nema poente išta da rade. To je ono nešto neopipljivo, ali krivo za sve. Sistem nam ne da da budemo vredni, drugačiji, posvećeni, da imamo 'širinu'. Sistem nam ne dozvoljava da vaspitavamo, učimo, radimo na sebi, doprinosimo, pomažemo i zalažemo se. Sistem je kriv. Učiteljica je kriva. Svi su krivi. A mi? Da li smo svesni da bi trebalo upravo sebe da promenimo prvo, na kraju jedina garantovana promena na koju možemo da utičemo, jer smo mi jedan šraf. A svi šrafovi zajedno čine taj sistem. Ako se žalite na sistem, žalite se ustvari i na sebe. Sistem nema ime i prezime. Mi imamo. Mi svojim imenima i prezimenima demonstriramo znanje i rad. Niko umesto nas i za nas. Jer, nekada su nas učili, radimo da bi bili zadovoljni sobom, da bi mi doprineli, a ne da bi samo bili nagrađeni. Ako se vodite željom da je motiv svega nagrada, zašto se spominju cene i cifre i kakvu poruku ostavljamo našoj deci, osim da je svrha svega materijalno? Ako čekamo da neko umesto nas završi i uradi sve, koja je svrha nas? Deca rastu, mladi odlaze svojim putem, a mi čekamo. Ne znamo šta, ali znamo da nikada nije pravi trenutak da damo sve od sebe. I tako zamenimo teze. Hoćemo sistem. A ne shvatamo".