Mediji: Svi spominju sistem, a niko šraf u sistemu

Analizu koju su preneli mediji, prenosimo u celosti:&quot;Kada smo bili mali i i&scaron;li u &scaron;kolu, bilo je dece koja su odgovorno stajala iza onoga &scaron;to su naučila ili nisu naučila, ne tražeći gre&scaron;ku u drugome. Kada smo bili mali, roditelji dece koja su govorila: &#39;nisam ja kriv(a) učiteljica me ne voli&#39; govorili su uglavnom &#39;pusti me učiteljice &scaron;to nisi naučio (la)&#39;? Kasnije sve smo če&scaron;će mogli da čujemo da &#39;učiteljica ne voli na&scaron;e dete&#39; koje je zlatno i sve je sigurno znalo na odgovaranju. Onda dete poraste. To dete koje tada nije znalo da prepozna reči &#39;rad&#39;, &#39;odgovornost&#39;, &#39;obaveza&#39;, nije se sna&scaron;lo kao odraslo da te iste vrednosti spozna na svom radnom mestu. Ta zarobljena deca u telima odraslih, sada se vode time da neće da imaju ideje mimo onoga &scaron;to moraju da urade, neće da ostaju ni minut duže na poslu, ne žele da utiču na svoj mikrosvet. Ti odrasli ne žele da krenu od &#39;svog dvori&scaron;ta&#39; da unesu nov duh, entuzijazam, da možda pomognu ili zamene kolegu, ali znate &scaron;ta će reći na kraju? Učiteljica je sada zamenjena terminom &#39;sistem&#39;. To je jedan moderan termin koji &#39;ne vidi, ne čuje, ne zanima se&#39; za njih zbog čega nema poente i&scaron;ta da rade. To je ono ne&scaron;to neopipljivo, ali krivo za sve. Sistem nam ne da da budemo vredni, drugačiji, posvećeni, da imamo &#39;&scaron;irinu&#39;. Sistem nam ne dozvoljava da vaspitavamo, učimo, radimo na sebi, doprinosimo, pomažemo i zalažemo se. Sistem je kriv. Učiteljica je kriva. Svi su krivi. A mi? Da li smo svesni da bi trebalo upravo sebe da promenimo prvo, na kraju jedina garantovana promena na koju možemo da utičemo, jer smo mi jedan &scaron;raf. A svi &scaron;rafovi zajedno čine taj sistem. Ako se žalite na sistem, žalite se ustvari i na sebe. Sistem nema ime i prezime. Mi imamo. Mi svojim imenima i prezimenima demonstriramo znanje i rad. Niko umesto nas i za nas. Jer, nekada su nas učili, radimo da bi bili zadovoljni sobom, da bi mi doprineli, a ne da bi samo bili nagrađeni. Ako se vodite željom da je motiv svega nagrada, za&scaron;to se spominju cene i cifre i kakvu poruku ostavljamo na&scaron;oj deci, osim da je svrha svega materijalno? Ako čekamo da neko umesto nas zavr&scaron;i i uradi sve, koja je svrha nas? Deca rastu, mladi odlaze svojim putem, a mi čekamo. Ne znamo &scaron;ta, ali znamo da nikada nije pravi trenutak da damo sve od sebe. I tako zamenimo teze. Hoćemo sistem. A ne shvatamo&quot;.

Mediji: Svi spominju sistem, a niko šraf u sistemu

3 Komentari