"Srbima na KiM je uvek hladno, bez obzira na godišnje doba"

Ponekad ne znaš odakle da počneš. Odakle god da počnem, mislim da kraj neće biti nimalo lak ili jednostavan za objasniti. Vapaj Srba se odavno ne čuje, više nam ništa ne traže, otimaju kako stignu po starom pravilu gde jači pobeđuje a slabiji ćuti sa spuštenom glavom i trpi. Dostojanstveno pokušavamo da stojički sve podnesemo, pa se zamrznemo. Proći će nam još jedna, pa još jedna, pa još jedna godina... Još stotine, hiljade njih će otići, prodati i više nikad vratiti. Narod ne prašta, Bog još manje.

Slika Srbina sa Kosova i Metohije u centralnoj Srbiji nije nimalo lepa. Generalizuje čitav narod, koji je, ma koliko izlizano zvučalo, napaćen, obeshrabren i mrtav iznutra. Ni molitve nam više ne pomažu da izađemo iz zatvora negativnosti. Svaki dan je tmuran i hladan. Oni koji su dobro prošli predajom i prodajom svojih imanja, situirali su se po centralnoj Srbiji i kupili kuće, stanove, radna mesta. Ne krivim ljude koji su frustrirani time. Krivim one koji nisu ništa učinili da jednu takvu pojavu ne preduhitre, sankcionišu, spreče.

Pitam se šta je sa nama ostalima? Nama koji nemamo ni pedalj zemlje na Kosovu i Metohiji. Nama kojima je još uvek ovo parče neba sveto i prokleto da ga nikada ne ostavimo ma koliko bilo teško. Sećam se, ne tako davno, provodio sam dane bez struje, vode, učeći pod svetlošću sveće, trudeći se da postanem bolji čovek koji će pomoći svom narodu. Danas mi kažu da je sve to uzalud. Da sam se džabe mučio i borio. Da ću svakako morati da se odreknem, ‘samovoljno’, sa ultimatumom, mog parčeta neba, moje svetinje, mojih predaka, mojih resursa koji donose parče hleba i soli na sto. Da li se ovo stvarno dešava? Zamerili smo se vremenskoj kolotečini koja se sprema da nas proguta kao da nas nikad nije ni bilo.

Još teže i važnije je pitanje- šta se dešava sa uzurpiranom srpskom imovinom i imovinskim pravima? Šta je sa preko 20.000 slučajeva koja čekaju rešenje? Njih nije samo Bog zaboravio, već i svaki pisani i nepisani zakon. U praistoriji nije bilo ovoliko problema sa rešavanjem imovinskih pitanja. Na steni je bio uklesan zakon i svako pismen je mogao da ga pročita i primeni. Ako, pak, postoji nesporazum, to se rešavalo dvobojem ili bitkom. Danas smo tek u 21. veku, pravila i zakoni izgleda ne važe, a ukoliko se i odlučimo na dvoboj, ne znamo ni na koga bismo udarili. Na sistem, na mafiju ili pak sami na sebe, ne bi li otklonili nedoumice oko konačnog ishoda koji je već ionako poznat. Nemaš ništa, a ako si i imao ranije, opet nemaš ništa jer takvo je vreme. Nije tvoje vreme, i ne pitaš se ni za šta, jer sila Boga ne moli. Pravo i pravda su se odavno odselili u jednom od pogroma koji nam se desio, i to u nepoznatom pravcu. Tabla sa natpisom: \'\'TRAŽI SE PRAVDA\'\' je oskrnavljena, polomljena i bačena u kanal. To je dobro poznat scenario onima koji isto rade sa svim srpskim verskim, kulturnim i istorijskim spomenicima.

Život i standardi? Meni, kao i mnogima, je život i standard bilo ovo što imamo, odnosno što smo imali. Ne žalim ni trenutak proveden na svetoj Božijoj zemlji, iako je svaki trenutak bio težak. Živeti ovde kao građanin petog reda, bez prava na jezik, veroispovest, slobodu - meni je bilo sve - i život i standard. Nisam se mnogo bunio, nisam plakao. Naprotiv, borio sam se. Borim se. Kao što se bore Srbi u Pomoravlju, noseći u manjirkama hranu za tri dana, preko brda, kilometrima daleko, i balon vode za slučaj da se presoli pasulj koji treba da traje... Da traje... Dok kašika ne udari poslednji put u metalni tanjir, škripeći kao zubi iznemoglog starca koji više nema prava da se bori. Vreme nam oduzima pravo da se borimo.

Ja sam mlad čovek i gledam u budućnost i nadam se da ću je videti ovde gde sam sada, zajedno sa mojim vršnjacima koji svakodnevno razmišljaju da odu. Borimo se svi zajedno, ako već ne politički, onda kao narod dišemo zajedno. Doduše, odavno smo priključeni na aparate i potrebna nam je vlast koja istinski misli o svakom čoveku na ovim prostorima. Neophodna nam je vlast koja ume da odvoji žito od kukolja. Ukoliko, pak, ne uspe da odvoji žito od kukolja, bojim se da nam predstoji politički egzodus kojem ćemo se predati. Ljudi će se predati, jer protiv lude glave, pametan ne ume. Dosta je bilo ćutanja. Dosta je bilo lažnih Srba. Treba nam sveža krv, mlad i drčan um koji će se bezrezervno boriti za mladost, život i nove generacije koje tek dolaze.

Postoji nekolicina pametnih glava kojima ljudi na ovim prostorima veruju jer su do sada pokazali da ne pomažu samo svojim bližnjima, već i onima kojima je to najpotrebnije. Koji su tu za narod ,i u dobru i u zlu. Država mora da ih prepozna i da im da sve neophodne resurse kako bi svoje ideje sproveli u delo. Te ideje se nalaze zapisane na mnogo strana i njihova primena bi značila siguran opstanak i povratak Srba na ove prostore. Saslušajte ih, dajte im šansu da svojim glavama donose odluke za svoje sunarodnike. Pustite ih da plivaju u ovim mutnim vodama, i uz malu pomoć, oni će zablistati i izbistriti mutno kosovsko-metohijsko more, gde će život ponovo početi.

Bilo kako bilo, mi se nećemo predati. Dobar deo nas će opstati na ovaj ili onaj način. Bez obzira na to kako i gde živimo, ostaćemo ponosni potomci onih koji su ovde gradili i stvarali, ostavljajući nam ovo parče neba u amanet. Kao što je veliki Dobrica Erić napisao: \'\'Zlonamernici, siti i maniti, sve mi zabraniste u rođenoj kući, al\' niko mi ne može zabraniti da pevam i da se smejem umirući. A to se vama više ne događa, ni kada svadbujete, ni kada vam se rađa\'\'!