Tužna sudbina čoveka koji je bio simbol otpora Hitleru

Piše: Davor Krile

Izvor: Jutarnji.hr

Priča Avgusta Landmesera je većim delom poznata. Ono što nije poznato je priča o njegovim poslednjim danima i smrti na dalmatinskoj obali u sukobu s pripadnicima Jedanaeste dalmatinske udarne brigade i njegovom poslednjem počivalištu - masovnoj grobnici pored puta od Stona prema Hodilju.

Zahvaljujući slavnoj fotografiji, njegov lik postao je planetarno poznata ikona borbe protiv jednoumlja.

Ona je zaista redak dokument: jednim slučajnim kadrom svedoči snagu usamljenog pojedinca da se uz posprdni smešak odupre zastrašujućoj političkoj moći na njenom vrhuncu. Govori i o izuzetnom karakteru čoveka koji zadržava kritički odmak prema dominantnoj atmosferi i to ne kao puku pozu.

S opisanim kadrom uporediv je možda samo onaj s Kinezom koji je 1981. godine sam stao pred kolonu tenkova na pekinškome Tjenanmenu.

Ponos flote

Iako je snimljena dalekog leta 1936. godine u brodogradilištu Blohm&Voss u Hamburgu, fotografija je postala poznata tek nakon što je - s uvećanim i naknadno uočenim detaljima - 1991. objavljena u nedeljniku Die Zeit. Događaj o kom svedoči je svečano porinuće broda “Horst Wessel”, tadašnjeg ponosa nacističke ratne flote. Zna se da je govor na prigodnoj svečanosti toga 13. juna držao lično Adolf Hitler i da su radnici pod pretnjom otkazom pozvani da se okupe, uprkos tome što je bila neradna nedelja.

Saznalo se naknadno da je ime slavnog prkosnika Avgust Landmeser, da je bio običan radnik, a ubrzo je postalo jasno i da je imao jake lične motive za teranje inata nacistima. Njegova verenica je bila Jevrejka i uprkos zakonskim zabranama, on nipošto nije hteo da odustane od njene ljubavi.

Ono što, međutim, niko ne zna, pa ni živi članovi njegove porodice, su njegovi poslednji ovozemaljski dani i detalji koji se tiču njegovog tragičnog kraja. Svoj život je u oktobru 1944. u uniformi nemačkog kažnjeničkog bataljona skončao u Hrvatskoj, na polustrvu Pelješac. Stradao je od ljudi koji su mu po idejnim opredeljenjima bili slični jer su se takođe odlučno odupirali Hitleru: ubijen je partizanskim metkom.

Hrvatski “Jutarnji” po prvi put otkriva podatke o njegovom grobu, kako pišu “tek odlomak u gustom mozaiku ratnih nepravdi, istorijskih nelogičnosti i apsurdnih fatuma koji povrh jeftinih dnevnopolitičkih projekcija i ideoloških prepucavanja kao koprena obavijaju celu našu epohu”.

Grob uz ulicu

Landmeserove kosti, zajedno s ostacima još četrdesetak nemačkih saboraca, najverovatnije leže tik uz županijski put koji od pelješkog gradića Stona vodi do obližnjeg mesta Hodilje na obalama Malostonskoga zaliva. Definitivnu potvrdu ovog nalaza daće identifikacija nakon ekshumacije navedenog neobeleženog počivališta pripadnika nemačke vojske koju je od nadležnih hrvatskih instanci već zvanično zatražio nemački Savez za brigu o vojnim grobovima. Nematerijalnih dokaza da je Landmeser skončao u ovoj grobnici “Jutarnji” je prikupio i pre iskopavanja: delom leže u zvaničnim arhivama Vermahta, delom u raspoloživoj dokumentaciji partizanskih jedinica, delom u porodičnim arhivima Landmeser/Ekler, a delom i u prilično preciznim sećanjima živih svedoka, Pelješčana.

Dugačak je i težak bio put od kolevke ove prkosne žrtve nacističkog terora do sudbonosnog kuršuma koji mu je kao Hitlerovom vojniku presekao dah u pitomom dalmatinskom maslinjaku.

Avgust Landmeser rodio se kao jedino dete Franca i Vilhelmine Landmeser 24. maja 1910. u mestu Murege na obalama Labe, nedaleko od Hamburga. Mladost mu je skratila velika depresija i finansijska kriza krajem dvadesetih, praćena slomom niza velikih firmi, masovnom nezaposlenošću i deflacijom. Kad se na političkoj sceni pojavila nova i zavodljiva, uz to i nominalno radnička stranka, Landmeser se 1931. učlanio zajedno s rođacima po majci, računajući da će tako lakše doći do zaposlenja. Međutim, nakon što su se Hitler i njegovi sledbenici 1933. domogli vlasti, ni izbliza mu nije svanulo: tek je zapravo počinjao njegov težak put.

Ono što je u svojoj knjizi “Progon jedne porodice radi zločina protiv rase” (Verfolgung einer Familie wegen “Rassenschande”) 1996. objavila njegova ćerka Irena Ekler neporeciva je nesreća. Sve počinje 1933. Avgustovom vezom s dvadesetogodišnjom Jevrejkom Irmom Ekler, koja plastično svedoči da nije bio nacista i da je mnogo ozbiljnije shvatao ljubav nego stranačku stegu.

Dvadesetdvogodišnju Irmu prosi 1935, samo godinu dana pre slavne fotografije iz Hamburga. Kad su jurišnici NSDAP-a saznali da je njihov pripadnik u ozbiljnoj vezi s Jevrejkom, po hitnom postupku ga izbacuju iz stranke, ali to tvrdoglavog mladića ne obeshrabruje, nego ubrzo u Hamburgu od nadležnih službi traži dozvolu za venčanje.

Već je, međutim, jesen 1935. godine i mladi par je u zaostatku u trci s političkim ludilom: manje od mesec dana pre toga u Nirnbergu su proglašeni rasni zakoni. Dozvola za brak zbog istih im je uskraćena, pa se njihova prva ćerka Ingrid krajem oktobra rađa kao vanbračno dete. Shvatajući da im u antisemitskoj zemlji nema budućnosti, početkom 1937. godine Avgust Landmeser i Irma Ekler s bebom pokušavaju da pobegnu u Dansku, ali na granici bivaju uhvaćeni. Kako je povrh svega njegova partnerka bila ponovno trudna, Landmeser je u junu iste godine zvanično optužen za “obeščašćivanje arijevske rase”. Branio se da ni on ni verenica nisu znali da je ona u Jevrejka, pa je nakon godinu dana procesa ipak uslovno oslobođen krivice radi nedostatka dokaza, ali uz napomenu suda da će mu eventualno ponavljanje “zločina” garantovano doneti višegodišnji zatvor.

Par koji je ljubavlju prkosio Rajhu i nakon toga je i to sasbim javno, nastavio zajednički život. Sredinom jula 1938. Landmeser je zato ponovo uhapšen i ovaj put osuđen na dvoipogodišnju robiju u koncentracionom logoru Borgermor. Gestapo istovremeno hapsi i Irmu Ekler i odvodi je u zatvor Fulsbutel, gde je rodila drugu ćerku, Irene. Odatle je poslata u koncentracioni logor Oranienburg, zatim u ženski logor Lihtenburg i naposletku u ženski logor Ravensbruk. Do januara 1942. pisala je članovima porodice, posle čega je nastupio period jeze i tišine. Irma Ekler je u februaru 1942. odvedena u Zemaljski zavod za lečenje i negu Bernburg, gde je u centru za eutanaziju pogubljena zajedno s još 14 hiljada žena. Njene i Landmeserove ćerke su u početku bile u gradskom sirotištu, a kasnije je starijoj, Ingrid, dozvoljeno da živi s bakom s majčine strane, dok je Irene 1941. smeštena kod hraniteljske porodice.

Veza s Ruskinjom

Avgust Landmeser je u međuvremenu pušten iz zatvora. Radio je potom kao predradnik za transportno poduzeće Pust, u filijali pri Henkel-Verkeu u Varnemundu. Povremeno je posećivao svoje devojčice.

Landmeser 1943. stupa u vezu sa zarobljenom Ruskinjom, studentkinjom medicine na Institutu Lomonosov u Moskvi Sonjom Pačenko, koja je nakon zarobljavanja u Ukrajini deportovana na prinudni rad. Postoje neke naznake da je i ona možda bila Jevrejka, jer je Landmeser bio poslat na prinudnu službu u tzv. organizaciju “Todt”, inženjersku formaciju Trećeg Rajha koja se bavila izgradnjom autoputea i realizacijom raznih graditeljskih planova glavnog Hitlerovog arhitekte Alberta Špira. Besplatnim radom opsluživali su je, između ostalih zarobljenika i Jevreji i polujevreji.

Nacisti ni uz takav robovski rad Landmeseru nisu davali šansu za iole miran život i kakvu-takvu brigu za decu. Bio je neizbrisivo označen kao neprijatelj vlasti i potencijalno sve opasniji kako je snaga Hitlerovih armija posustajala na evropskim frontovima. U februaru 1944. detaširan je u vojnu kažnjeničku jedinicu, 19. tvrđavski pešadijski bataljon, koji je početkom rata pod krovnim zapovedništvom Ervina Romela ratovao u Africi. Ta jedinica se iz Grčke povlačila preko dalmatinske obale gde su po nalogu komande Vermahta morali da ojačaju strateške tačke nemačke odbrane.

U to vreme sve su učestalije najave mogućeg desanta savezničkih snaga u Evropi, a nije isključeno ni iskrcavanje baš u tom delu Evrope.

Oznaka 999

Kažnjeničke jedinice Vermahta u to vreme nose prefiks 999, da se jasno razlikuju od redovnih jedinica, ali i da numerološki simbolišu kako su unapred otpisane i poslednje po časti u čitavoj ratnoj mašineriji. Nezvanično ih tretiraju kao ljude kojima je tek prolongirana smrt. Sastavljene su od kriminalaca, vojnih prestupnika i siledžija, ali dobrom trećinom i od brojnih političkih osuđenika, uglavnom ljudi levičarskih uverenja nepokornih Fireru. Nad disciplinom svih tih nesrećnika brižno bdi nacistički zapovedni kadar, ali i okrutna vojna policija, koja strelja i za najmanju neposlušnost. Po pravilu su slabo ili nikako naoružani i isprva isključivo učestvovuju u čišćenju minskih polja i drugim po život opasnim poslovima. Danski pisac Sven Hasel je celi ciklus popularnih akcionih romana zasnovao na fiktivnim dogodovštinama pripadnika ovakvih bataljona, razbijajući posleratne stereotipe o svim Nemcima u uniformi kao nemilosrdnim i nacizmom zadojenim mašinama za ubijanje.

Sudbina je htela da Landmesera i još nekoliko stotina njegovih sapatnika iz 19. bataljona s oznakom 999 nakon povlačenja iz Grčke dopadne obrana Stona, glavne ulazno-izlazne tačke s poluostrva Pelješca. Neki od pripadnika tog kažnjeničkog odreda su još u Grčkoj uspešno dezertirali i pridružili se antifašistima, grčkim partizanima. Među njima je i Falk Harnak, kasnije poznati režiser, kao i Gerhard Rajnhard, nakon rata poznati istočnonemački političar i šef Socijalističke stranke DDR-a. Landmeser nije bio te sreće, a približavanjem prvih sukoba i podizanjem borbene discipline na bojištima za to će biti i sve manje prilike. On u nedelju 7. maja 1944, verovatno već iz Stona, piše jedno od poslednjih pisama baki njegovih devojčica Fridi i njenom suprugu Ernstu Proskaueru. “Veoma sam zadovoljan što sam dobio glas od vas. Idem uskoro u borbu. Nadam se da mir dolazi, tako da se napokon mogu odmoriti. Iako do sada još nisam bio vojnik, svejedno nikada nisam imao mira. (…) Snažno osećam da Ingrid i Irene treba da vide oca, pogotovozato što više nemaju majku. Dragi Proskauerovi, dajte im sve što možete, okružite ih ljubavlju. Vrlo sam vam zahvalan, a voleo bih i da sam lično u mogućnosti da učinim više za njih. Nadajmo se da će se to jednom i dogoditi. Najtopliji pozdrav i najbolje želje, posebno za predah od vazdušnih uzbuna. Avgust”.

Povlačenje iz Grčke

Tačno mesec dana od ovog Landmeserova pisma, na pet plaža u francuskoj Normandiji iskrcaće se 160 hiljada savezničkih vojnika i više ništa u Evropi neće biti isto. Tri meseca kasnije, partizanske jedinice s Visa i dalmatinskih ostrva krenuće preko Korčule i Pelješca u oslobađanje ostatka obale i unutrašnjosti. Bitka za Ston biće duga i krvava, trajaće s prekidima gotovo mesec dana, s mnogo mrtvih i ranjenih na strani partizana.

Nemačko zapovedništvo 2. oklopne armije svojim jedinicama koncem septembra 1944. naređuje tzv. odsudnu obranu, da se dalmatinska obala brani do poslednjeg čoveka. Oko 800 pripadnika 19. kažnjeničkog bataljona u srednjovekovnim tvrđavama na ivici poluostrva ima zadatak da drži odstupnicu glavnim nemačkim snagama koje se preko Dubrovnika povlače iz Makedonije i Grčke.

U nemačkim ratnim arhivima Landmeser je do danas zvanično zaveden kao nestao u akciji u Stonu dana 17. oktobra 1944, što je datum odlučujućeg partizanskog napada, dan uoči konačnog zauzimanja gradića. Mogao se, nevičan oružju, zateći na nekom od pravaca napada Jedanaeste dalmatinske udarne brigade koja je u ovoj operaciji, naišavši na odlučan otpor, imala čak 120 poginulih i ranjenih boraca. Ipak, nekoliko izvora ukazuje da je verovatno bio u grupi koja se opkoljena naposletku utvrdila i poslednja branila iz tvrđave Veliki Kaštio u samom Stonu.

U knjizi 11. dalmatinska (biokovska) brigada (Institut za istorijat radničkog pokreta Dalmacije, Split 1987.) njeni autori Milan Rako i Slavko Družijanić, nekadašnji borci, navode da se u Stonu i oko njega ukupno predalo oko 250 nemačkih vojnika i osam oficira. Oni kao svedoci opisuju prilično literarnu epizodu nakon zauzimanja poslednjeg nemačkog uporišta u velikoj tvrđavi: zarobljeni nemački oficir, čuveni Hauptman Šulenberg, tražio je nakon predaje od zapovednika 11. dalmatinske brigade majora Ivana Guve da mu čestita na vojničkom držanju i upornoj obrani Stona, izrazivši i lično divljenje prema hrabrosti partizanskih boraca. Ignorišući nekoliko stotina mrtvih i ranjenih, delovao je - navodi se u knjizi - kao ratnik plave krvi iz ere feudalnih vitezova.

Partizanski hroničari prepričavaju i zanimljiv detalj prilikom ove nemačke predaje: mnogi pripadnici nemačkog kažnjeničkog bataljona bili su ranije osuđeni u Nemačkoj zbog prekršaja protiv nacizma ili kao pripadnici levih političkih partija (Socijalističke i Komunističke). To su dokazivali pokazivanjem odgovarajućih političkih legitimacija i dokumenata koji su im bili ušiveni u odelima. Bez obzira na to - ističu autori ovih ratnih beleški - u pružanju otpora nisu zaostajali za svojim komandantom.

Šta je sa zarobljenima?

Svedoci iz mesta Hodilje se sećaju kad su više od četrdeset zarobljenih nemačkih vojnika partizani sproveli u zarobljeničkoj koloni iz Stona i zatvorili ih u njihovom lokalnom mlinu za masline. Nisu smeli da podignu pogled, gledali su u vrhove svojih cokula, a tu su bili najmanje jedan dan i jednu noć, možda i dve. Kuvali su im se nekakvi obroci, a sprovođena su i saslušanja. Pretpostavlja se da su tu bili baš politički osuđenici. Sa ovih saslušanja valjda potiče i zvanična beleška o protivnicima nacizma i pripadnicima levih političkih partija u ratnom dnevniku partizanske brigade. Očigledno se u komandi jedinice neko vreme razmatralo šta uraditi s njima: Nemce zarobljene u obližnjem Malom Stonu, okićene odlikovanjima za hrabrost s istočnoga bojišta, nisu saslušavali. Bila su to nemilosrdna, impulsivna vremena.

Pobedio je, naposletku, možda crv nepoverenja, refleks sirove osvete za sopstvene gubitke, a možda i pragmatičan zaključak da nema resursa za njihovo dalje držanje u zarobljeništvu: trebalo je brzo iznova u pokret, za ostalim neprijateljima. Nije isključeno ni da je na odluku uticala jezička barijera. Samo koju nedelju ranije na Pelješcu je u partizanske redove nesmetano prešla čitava jedinica sastavljena od Hrvata, pripadnika legionarske 369. (vražje) divizije. Nisu čak ni razoružani, samo su promenili oznake na kapama i nastavili gotovo u trku da ratuju na suprotnoj strani, protiv dojučerašnjih saboraca. Izvorne Nemce je, međutim, malo ko razumeo ili želeo da razume.

Zarobljenici su po direktivi izvedeni iz mlina, ispraćeni do nedalekog maslinika i jedne zore do poslednjeg likvidirani. Sutradan su meštani okolnih naselja mobilizovani da ih prenesu i pokopaju s druge strane puta. Prema jednoj verziji, bila su četrdeset i dvojica, prema drugoj njih četrdeset i sedam. Da li je među njima bio i Avgust Landmeser? Da li tu leži i danas, u plitkoj jami uz surovog i Hitleru odanog kapetana Šulenberga od kog ga je verovatno razdvajalo baš sve u životu, osim smrti i uniforme?

Slično kao i njegova Irma Ekler, Landmeser je zakonski proglašen mrtvim tek 1949. Njihov brak je hamburški Senat retroaktivno priznao u leto 1951. Njegova ćerka Irene Ekler je kao dete još mesecima nakon nemačke kapitulacije u maju 1945. dolazila na most na hamburškoj železničkoj stanici Damtor. Uporno je posmatrala dugačke kompozicije kojima su se s dalekih frontova vraćali preživeli nemački vojnici, uzalud se nadajući da će se i njen otac jednoga dana pojaviti među njima.