Medved, klopka, lovac i Bog

Činjenica da patnja postoji nesumnjivo predstavlja najveći izazov za hrišćansku veru, i predstavljala je u svakoj generaciji. Njena raspodela i stepen izgleda da su potpuno nasumični, a zbog toga i nepravedni. Osetljive duše se pitaju da li se to uopšte može pomiriti s božijom pravdom i ljubavlju.
Džon Stot, teolog

Kao mlad reporter, idealista, koji je upravo završio žurnalistiku, dobio sam jedan od mojih prvih zadataka u Čikago Tribjunu, danapišem niz od trideset članaka u kojima je trebalo da opišem profil siromašnih porodica u gradu. Pošto sam odrastao u homogenom predgrađu, gde je biti „siromašan“ značilo voziti samo jedan kadilak, brzo sam se udubio u problem siromaštva i očaj stanovništva Čikaga.
Teškoće, patnje, bol, neljudsko ponašanje čoveka prema čoveku – bila je to svakodnevna pojava koju sam sretao kao novinar. To nije bilo razgledanje fotografija iz dalekih krajeva koje se mogu videti u časopisima; bio je to stvarni životni bol, veoma blizak i ličan.

Gledao sam u oči mladu majku kojoj su upravo rekli da su njenu jedinu ćerku zlostavljali, mučili i na kraju ubili. Slušao sam svedočanstva u sudnici koja su opisivala strahote koje su izvršene nad nevinim žrtvama. Posetio sam bučne i haotične zatvore, otpad društva; siromašne staračke domove gde stari ljudi venu kad ih napuste oni koje vole; dečje bolnice gde se slabašna deca uzalud bore protiv neumoljivog napredovanja raka; delove grada gde su prodaja droge i ubistva uobičajena pojava.

Ali ništa me nije toliko šokiralo kao poseta siromašnom delu grada u Bombaju, u Indiji. S obe strane bučne, zagađene, krcate ulice, nepregledno dugačke, nalazile su se kartonske kutije i straćare, smeštene upravo pored puta gde su autobusi i automobili ispuštali izduvne gasove i garež. Gola deca su se igrala u kanalima s otpadnom vodom koja je proticala tim krajem. Ljudi bez ruku i nogu ili s deformitetima pasivno su sedeli u prašini. Insekti su zujali unaokolo. Bila je to užasna scena, mesto gde se, kako mi je jedan taksista rekao, ljudi rađaju na trotoaru, ceo život provedu na trotoaru i tu prevremeno i umru.

Zatim sam sreo dečaka od deset godina. Bio je mršav i neuhranjen, kosa mu je bila prljava i zamršena. Jedno oko mu je bilo obolelo i poluzatvoreno; drugim je odsutno gledao. Iz krasta na licu curela mu je krv. Ispružio je ruku i promrmljao nešto na hindu jeziku, verovatno je prosio. Glas mu je bio slab, beživotno jednoličan, kao da nije očekivao nikakav odgovor. Kao da više nije imao nikakvu nadu.

Gde je bio Bog na tom očajnom mestu? Ako je imao silu da u jednom trenu izleči to dete, zašto mu je okrenuo leđa? Ako voli ove ljude, zašto im ne pomogne? Da li je, pitao sam se, ovo stvarni razlog: zato što samo prisustvo tolike patnje zapravo opovrgava postojanje dobrog i milostivog Oca?

Smisao patnje

Svako doživljava bol i tugu. Nedavno smo izašli iz veka koji je, bez presedana, poznat po svojoj okrutnosti i nehumanosti, u kom se žrtve tirana, kao što su Hitler, Staljin, Pol Pot i Mao Ce Tung, broje na desetine miliona. Ostajemo nemi pred užasnom okrutnošću, ali opet naiđemo na priču koja oličava užas i tada ponovo zadrhtimo.

Nedavno sam čitao izveštaj italijanskog novinara koji je tokom Drugog svetskog rata razgovarao s raspoloženim Antom Pavelićem, pronacističkim vođom u Hrvatskoj. Pavelić je ponosno pokazao korpu nečega što je ličilo na ostrige. Rekao je da je to poklon od njegove vojske – dvadeset kila ljudskih očiju. Mala uspomena na pokolj Srba, Jevreja i Roma.

Čitamo izveštaje o tome – o užasnom zlu kao što su holokaust, ubistva u Kambodži, genocid u Ruandi, mučenja u Južnoj Americi – i ne možemo a da se ne upitamo: Gde je Bog? Gledamo televizijske reportaže o zemljotresima i uraganima u kojima su poginule hiljade ljudi i pitamo se: Zašto Bog to nije sprečio? Čitamo statistiku da milijardu ljudi u svetu nema osnovne potrebe za život i pitamo se: Zašto se Bog ne pobrine? Ako je Bog ljubav, ako je svemoćan i ako je dobar, onda takva patnja sigurno ne bi trebalo da postoji. A ipak postoji.
Čarls Templton je takođe tražio odgovor na ovo pitanje. On se odrekao vere u Boga onog trenutka kad je video fotografiju u časopisu Lajf, na kojoj jedna Afrikanka u naručju drži svoje dete koje je umrlo zato što nije pala kiša. U svojoj knjizi u kojoj optužuje hrišćanstvo, Templton navodi mnogobrojne tragedije iz drevne i savremene istorije, a zatim kaže:

− „Bog ljubavi“ sigurno nije stvorio užas koji smo opisali – užas koji se dešava svakog dana, koji traje od početka vremena i koji će trajati sve dok je sveta i veka. To je neverovatna priča o patnji i smrti, i pošto je priča stvarna – ona je zapravo istorija sveta – jasno je da ne postoji Bog ljubavi.

Ne postoji? Da li postojanje patnje neizostavno znači da Bog ne postoji? Zar je ova prepreka veri u Boga nepremostiva? Da bih mogao celim srcem da verujem u svemogućeg Boga ljubavi, treba li da zanemarim stvarnost zla i bola oko sebe? Za mene kao novinara to jednostavno nije bila opcija. Morao sam da imam objašnjenje za sve činjenice, za sve dokaze, bez ublažavanja.

Zato sam nazvao fakultet u Bostonu i zakazao sastanak s piscem knjige Smisao patnje – knjige čiji je naslov rezimirao upravo ono što sam nastojao da saznam.

Intervju: dr Piter Džon Krift

O Piteru Kriftu volim da govorim kao o „nefilozofu“. Ne radi se o tome da on nije filozof; on je zapravo prvoklasni mislilac, s doktoratom na Univerzitetu Fordam, koji je završio postdiplomske studije na Jejlu, i s trideset osam godina iskustva kao profesor filozofije na Univerzitetu Vilanova i (od 1965) na fakultetu u Bostonu. Držao je predavanja iz predmeta kao što su metafizika, etika, misticizam, seksualnost i orijentalna, grčka, srednjovekovna i savremena filozofija, stekavši počasti kao što su Vudro Vilson i Jejl Sterling Feloušips.

Ono što me je privuklo Kriftu bila je njegova dubokoumna knjiga o patnji, u koju je vešto utkao otkrića do kojih je došao proučavajući živote Sokrata, Platona, Aristotela, Avgustina, Kjerkegora, Dostojevskog, Mojsija, Jova i Jeremije. Sve vreme on daje smernice koje konačno upućuju na Boga i Isusovu patnju.
Nije bilo drugog pristupa nego direktno ga suočiti s otvorenim Templtonovim prigovorima hrišćanstvu, oličenih u fotografiji na kojoj ucveljena majka u naručju drži svoje mrtvo dete u suvoj i pustoj Africi.

U klopci

„Da li je moguće verovati da postoji Stvoritelj koji voli ljude i brine se za njih kad je sve što je ovoj ženi trebalo bila kiša? Kako je Bog ljubavi mogao da učini tako nešto toj ženi?“ „Ko daje kišu? Ja je ne dajem; ni vi. On je daje – ili sam bar tako mislio. Ali kad sam video tu fotografiju, odmah sam znao da se to ne bi dogodilo kad bi postojao Bog ljubavi. Nema šanse. Ko bi drugi osim zlikovca ubio bebu i ucvelio njenu majku – a sve što joj je trebalo bila je kiša?… A onda sam počeo… da razmišljam o bolestima koje su harale delovima planete i nasumično ubijale… i tada mi je postalo savršeno jasno da je za inteligentnu osobu nemoguće da veruje u Boga ljubavi.“

Krift je pročistio grlo. „Kao prvo“, započeo je, „usmerio bih pažnju na njegovu reč nemoguće. Čak je i Dejvid Hjum, jedan od najpoznatijih skeptika u istoriji, rekao da je skoro neverovatno da Bog postoji. To je bar u nekoj meri razuman stav – reći da postoji mala verovatnoća. Ali reći da je nemoguće da postoji Bog ljubavi koji daleko više zna od nas, uključujući i našu budućnost, koji bi možda mogao da toleriše takvo zlo koje Templton vidi u Africi – smatram da je to intelektualna oholost.“

To me je iznenadilo. „Zaista?“ upitao sam. „Kako to?“

„Kako ograničeno ljudsko biće može biti sigurno da bezgranična mudrost ne bi tolerisala određeno kratkoročno zlo da bi se ostvarilo dugoročno dobro koje mi ne možemo da predvidimo?“, upitao je.
Shvatio sam o čemu je govorio, ali bio mi je potreban primer. „Obrazložite to“, podstakao sam ga.
Razmišljao je nekoliko sekundi. „Pogledajte to na ovaj način“ rekao je. „Da li biste se složili da je razlika između Boga i nas veća od razlike između nas i, na primer, medveda?“
Klimnuo sam glavom.

„Dobro. Zamislite medveda u klopci i lovca koji je, iz čistog sažaljenja, odlučio da ga oslobodi. Pokušava da stekne poverenje medveda, ali to ne ide, pa mora da ga uspava opijumom. Međutim, medved misli da lovac pokušava da ga ubije. Ne shvata da on to čini iz sažaljenja.
Zatim, da bi mogao da izvadi medveda iz zamke, lovac mora da ga gurne dublje u klopku kako bi opustio zategnute opruge. Da je medved polusvestan u tom trenutku, onda bi se još više uverio da je lovac njegov neprijatelj koji želi da mu nanese patnju i bol. Ali medved pogrešno razmišlja. On je doneo pogrešan zaključak zato što nije ljudsko biće.“

Krift je zaćutao za trenutak da bih razmislio o ilustraciji. Zatim je zaključio: „Kako bilo ko može biti siguran da to nije analogija koju možemo upotrebiti za odnos između nas i Boga? Verujem da ponekad Bog prema nama postupa na isti način, a mi ne možemo da shvatimo zašto nam to čini, baš kao što ni medved ne može da shvati motivaciju lovca. Kao što je medved trebalo da veruje lovcu, tako mi treba da imamo poverenje u Boga.“

Vera i predrasuda

Zastao sam da razmislim o Kriftovom argumentu, ali on je nastavio pre nego što sam stigao da odgovorim.
„Međutim“, rekao je, „naravno da ne želim da ponizim Templtona. Njegov odgovor je veoma iskrena i saosećajna reakcija na činjenicu da postoji nešto što može da se upotrebi protiv Boga. Samo u svetu u kome je teško verovati, vera može da postoji. Ne treba mi vera da prihvatim da su dva i dva četiri ili da prihvatim podnevno sunce. Postoje pitanja koja su daleko iznad toga. Ali Biblija nam opisuje Boga kao skrivenog Boga. Treba da uložite napor vere da ga pronađete. Postoje smernice koje možete slediti.

A ako nije tako, ako postoji nešto više ili manje od samih smernica, bilo bi mi teško da shvatim kako bismo imali slobodu da se odlučimo za njega. Kad bismo imali apsolutne dokaze umesto smernica, onda ne bismo morali da poričemo postojanje Boga, kao što ne poričemo postojanje Sunca. Da nema nikakvih dokaza, nikada ne bismo ni govorili o njemu. Bog nam daje dovoljno dokaza, tako da oni koji žele da ga upoznaju mogu to da učine. Oni koji žele da slede smernice, upoznaće ga.

U Bibliji piše: ‘Tražite i naći ćete.’ To ne znači da će ga svako naći; ne znači da ga niko neće naći. Neki će ga naći. Ko? Oni koji traže. Oni čija su srca odlučila da ga pronađu i oni koji slede određene smernice.“
Prekinuo sam ga. „Samo malo – malopre ste priznali da ‘postoji nešto što može da se upotrebi protiv Boga’ – da zlo i patnja jesu dokaz protiv njega“, istakao sam. „Zar niste sami priznali da zlo opovrgava postojanje Boga?“ rekao sam i udario rukom o sto. „Slučaj je završen!“ izjavio sam trijumfalno.

Krift je malo ustuknuo na moj nastup. „Ne, ne“, rekao je, odmahujući glavom. „Pre svega, dokaz nije neizostavno siguran ili ubedljiv. Kažem da u svetu postoje dokazi za i protiv Boga. Avgustin to jednostavno kaže: ‘Ako Bog ne postoji, zašto onda ima toliko dobra? Ako Bog postoji, zašto onda ima toliko zla?’

Nema sumnje da je postojanje zla argument protiv Boga – ali u jednoj od svojih knjiga naveo sam dvadeset argumenata koji ubedljivo ukazuju na postojanje Boga. Ateisti moraju da odgovore na svih dvadeset argumenata; teisti moraju da odgovore samo na jedan. Međutim, svako ima pravo da saopšti svoje mišljenje. Vera je aktivna; ona zahteva odgovor. Za razliku od razuma, koji se verno klanja dokazima, vera je pristrasna.“
Poslednja reč me je zaintrigirala. „Šta mislite kad kažete ‘pristrasna’?“

„Pretpostavimo da uđe policajac i kaže mi da je uhapsio moju ženu zbog ubistva trinaest komšija kojima je odsekla glave, i da za to postoje svedoci. Ja bih se nasmejao. Rekao bih: ‘To je nemoguće. Vi je ne poznajete onoliko koliko je ja poznajem.’ On bi rekao: ‘Gde su vam dokazi?’ Ja bih rekao: ‘Moji dokazi su drugačiji od vaših. Ipak, postoje dokazi da se to nije desilo.’ Znači, ja sam pristrasan.

Međutim, moja predrasuda je razumna predrasuda zato što je zasnovana na dokazima koje sam sakupljao u svom iskustvu. Onaj ko poznaje Boga ima dokaze – a stoga i predrasude zasnovane na tim dokazima – koje onaj ko ne poznaje Boga nema.“

Zlo je dokaz da Bog postoji

Krift je zastao nekoliko trenutaka pre nego što je dodao ovu neočekivanu napomenu: „Uostalom, dokaz o zlu i patnji može da se upotrebi u oba smera – on zapravo može da se upotrebi u korist Boga.“
Uspravio sam se u stolici. „Kako je to moguće?“, pitao sam.

„Razmislite o sledećem“, rekao je Krift. „Ako je Templton u pravu što je ozlojeđen zbog ovih događaja, to znači da zaista postoji razlika između dobra i zla. Činjenica da koristi standard za dobro da bi osudio zlo – činjenica da s pravom tvrdi kako ova užasna patnja ne bi trebalo da postoji – znači da ima predstavu o tome kako bi ovaj svet trebalo da izgleda, da ta predstava odgovara nečem stvarnom i da zato postoji realnost koja se naziva Vrhovno dobro. A to je drugo ime za Boga.“

Ovo je zvučalo kao filozofska varka. Oprezno sam pokušao da sumiram Kriftovu poentu da vidim da li sam ga razumeo. „Mislite da Templton možda nenamerno svedoči o postojanju Boga, jer time što prepoznaje zlo on pretpostavlja da postoji objektivan standard na kom zasniva svoj sud?“
„Tačno. Ako jednom studentu dam devedeset a drugom osamdeset bodova, pretpostavka je da je standard sto bodova. Poenta je u sledećem: ako Bog ne postoji, odakle nam standard dobrote na osnovu kog zaključujemo da je zlo zlo?

Štaviše, kao što je K. S. Luis rekao, ‘ako je svet tako loš… kako je ljudima ikad palo na pamet da njegovo postojanje pripišu mudrom i dobrom Stvoritelju?’ Drugim rečima, samo prisustvo ovih ideja u našem umu – ideja o zlu, dobru i Bogu kao standardu dobrote – govori upravo o tome da Bog postoji.“
Ovo je bio zanimljiv kontraudarac, pomislio sam. „Šta mislite, postoji li još neki način na koji zlo može da svedoči protiv ateizma?“ upitao sam.

„Da“, odgovorio je. „Ako ne postoji Stvoritelj, a prema tome ni trenutak stvaranja, onda je sve posledica evolucije. Ako ne postoji početak ili prvi uzrok, onda je svemir oduvek postojao. To znači da je svemir imao neograničeno vreme za evoluciju – i do sada bi sve trebalo da bude savršeno. Bilo bi dovoljno vremena da se evolucija završi i da zlo nestane. Ali zlo i patnja i nesavršenost i dalje postoje. To dokazuje da ateisti nisu u pravu u pogledu nastanka svemira.“

„Onda ateizam nije pravi odgovor na problem zla“, rekao sam.
„To je lak odgovor – rekao bih čak i jeftin odgovor“, kazao je. „Jeftin je zato što oholo govori kako je devet od deset ljudi u istoriji imalo pogrešno mišljenje o Bogu i da su zapravo verovali u laž.

Razmilite o tome. Kako je moguće da je preko devedeset procenata svih ljudi koji su ikada živeli – obično u daleko gorim uslovima nego mi – moglo da veruje u Boga? Objektivan dokaz – ravnoteža između zadovoljstva i patnje na svetu – ne bi mogao da opravda veru u apsolutno dobrog Boga. A ljudi širom sveta ipak veruju u to.
Zar su svi oni ludi? Možda i možete da kažete tako nešto ako pripadate eliti. Ili moramo, kao Lav Tolstoj, da učimo od seljaka. U svojoj autobiografiji on se hvata u koštac s problemom zla. Shvatio je da u životu postoji više patnje nego užitka, više zla nego dobra i da je stoga život očigledno besmislen. Bio je toliko očajan da je bio u iskušenju da izvrši samoubistvo. Rekao je da nije znao kako je uopšte dotad izdržao.

Zatim je dodao: ‘Ali čekajte – većina ljudi ipak izdrži. Mnogi žive u težim uslovima nego ja i ipak misle da je život predivan. Kako je to moguće? Svakako ne zbog objašnjenja, nego zbog vere.’ Naučio je ovo od seljaka i pronašao je veru i nadu.“

John R. W. Stott, The Cross of Christ, Downers Grove, Ill.: InterVarsity Press, 1986, str. 311.

Peter Maass, „Top Ten War Crime Suspects“, George, jun 1999.

Charles Templeton, Farewell to God, str. 201–202.

Evanđelje po Mateju 7:7.

Vidi Peter Kreeft i Ronald K. Tacelli, Handbook of Christian Apologetics, Downers Grove, Ill; InterVarsity, 1994, str. 48–88.