Jugoslavija se u stvarnosti raspala, ali na internetu još živi

Željana je Splićanka, otvorena i vedra duha. Živi dva života. U jednom je domaćica kojoj je dosadimo da se bavi trgovinom, a u drugom šefica borbenog saveza u popularnoj igri Drakensang Online. To je mesto gde se susreću ljudi sa područja čitave bivše Jugoslavije. Ima ih iz Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Makedonije, Hrvatske, Srbije, ali i iz drugih evropskih država. Neopterećeni dnevnom politikom i huškačkim porukama nacionalnih lidera, druže se i zajednički spasavaju imaginarnu zemlju Duriju od sudbine koju su joj namenile sile zla.

Igrom do prijateljstva

„Kroz igru sam upoznala mnogo ljudi s područja nekadašnje Jugoslavije, a s nekima sam uspostavila i prava prijateljstva. Bez virtuelnog sveta, verovatno se nikada ne bismo sreli. Nakon toliko vremena provedenog zajedno onlajn, bilo je i logično da se upoznamo. Ispostavilo se da daljina i granice nisu barijera. Tako sam nedavno bila u Sarajevu kod prijatelja koje sam upoznala na internetu, a i oni su bili kod mene na Braču. I super nam je bilo. Sarajlija ’Bosanceros’ već dve godine dolazi kod mene sa ženom i decom. I ’Snopsis’ nas je posetio, a družili smo se i u Zagrebu gde nas je ’Buby’ vodio u najbolje restorane i gde smo posetili i ’Gamer-Show’. Na jesen idem kod ’Magischerose’ u Kovin“, priča Željana.

Ljudi s područja bivše Jugoslavije susreću se i na drugim platformama, društvenim mrežama poput Facebook-a i Twitter-a, razmenjuju mišljenja na forumima, pišu blogove ili četuju na platformi mIRC. Ti kontakti, nažalost, nisu uvek prijateljski. Društvene mreže često se zloupotrebljavaju za širenje mržnje, dok regionalni pravosudni sistemi i tela za nadzor kibernetičkog prostora ne reaguju uvek pravovremeno i na odgovarajući način.

Jugonostalgija na internetu

Život u nekadašnjoj Jugoslaviji često je predmet rasprave na internetu gde se svaki pomen bivše zajedničke države u pozitivnom kontekstu neretko označava kao „Jugonostalgija“. Osnivač i urednik beogradskog portala „Kolumnista“ Aleksandar Bečić kaže da je prostor bivše Jugoslavije, uključujući i onaj virtuelni, preživeo zahvaljujući dobrim ljudima „iako će neko za to da zahvali Bogu“.

„Srećom, posle svih ludila uspostavljeni su kontakti i osvežile su se mnoge veze koje su pokidane tokom ratnih godina. Neke, nažalost, nisu obnovljene, ali su zato stvorene mnoge nove ’konekcije’. Razlog je jednostavan i jasan: imamo isti temperament, a govorimo, manje-više, istim jezikom“, kaže Bečić za DW.

Neki bi postavljali žice i u virtuelnom svetu

On ističe da zahvaljujući dobrim ljudima „sa ove i one strane“ veze i dalje postoje, razvijaju se i umnožavaju. „Neko će reći da su rane posle ratova još sveže, ali da vam skrenem pažnju na činjenicu da je od rata u BiH prošlo već 22 godine. Deca koja su rođena posle tog rata, sada su uveliko punoletna i zasnivaju svoje porodice. Međutim, ne treba se zavaravati. Ima i onih koji bi i dalje da nas dele po verama i nacijama, koji bi valjda i bodljikave žice postavljali na granicama. Da mogu, učinili bi to u virtuelnom svetu. Ali, hvala dobrim ljudima, a i Bogu, mi smo, čini mi se, jači od tih maloumnika“, ističe Bečić.

Javno propagiranje bilo kakve ideje zajedništva posebno je bilo nepopularno tokom devedesetih godina prošlog veka, kaže za DW sarajevski književnik i novinar Miroslav Pilj. „Na drugoj strani očito je da želja za sklapanjem novih ili ponovnim uspostavljanjem starih pokidanih veza među ljudima zaista postoji i oni to nedvosmisleno iskazuju naročito u tzv. virtuelnom svetu. Istina, nije mali broj ni onih koji taj svet i mogućnosti koje im pruža koriste za lečenje sopstvenih frustracija i širenje mržnje“, kaže Pilj.

Tokovi istinskih vrednosti

Foto: Thinkstock

Miroslav Pilj autor je mnogih stihova koje su i slavni sarajevski Indexi pretočili u muziku. Kaže da su njegova iskustva u vezi sa virtuelnim svetom oslobođena bilo kakvog ideološkog i političkog konteksta. „Neki su u tim ratnim i posleratnim godinama, nošeni mržnjom i slepilom pohlepe, pokazali svoja prava lica. Drugi su bili i ostali moji prijatelji i poslovni saradnici – od preminulih članova grupe ’Indexi’, do Fadila Redžića, Borisa Novkovića, Ljubiše Racića, Milića Vukašinovića, Kaliopi Bukle... Mene s njima i brojnim drugim prijateljima vezuje isto ono što nas je vezivalo i pre devedesetih: poštovanje, poverenje i razumevanje“, kaže Pilj

Činjenica je da se ljudi s prostora bivše Jugoslavije druže i komuniciraju – kako u stvarnom, tako i virtuelnom životu, pri čemu najmanje razmišljaju o tome hoće li se to nazvati socijalističkim „bratstvom i jedinstvom“ ili dejtonskim „suživotom“. „Zove li se to preživljavanjem i življenjem ’bivše Jugoslavije’ ili ne – mislim da je to najmanje bitno. No, ne treba prevideti ni činjenicu da su i aktuelne ideologije koje su poslednje skoro tri decenije na vlasti isto tako živele i postojale i u ’virtuelnom svetu’, odnosno u glavama ideologa i njihovih sledbenika. I virtuelni svet može da bude instrument manipulisanja, može da bude oružje... Ali istinske ljudske vrednosti su kao voda. Uvek nađu put od čoveka do čoveka“, ističe Miroslav Pilj.

Nemoguće je izbrisati sećanja

Novinarka magazina „Start“ Rubina Čengić kaže da Jugoslavija postoji u virtuelnom komunikacionom prostoru i u sećanju ljudi. „Za neke je to nostalgija, a za druge život jer ljudi imaju kumove, rođake, uspomene, sećanja, poslovne veze. Postoje i udruženja ljudi koji se sećaju Jugoslovenima, okupljanja na toj osnovi, ljudi na društvenim mrežama jedni drugima čestitaju jugoslovenske praznike. Možda je malo više kod ljudi koji žive van prostora Jugoslavije. Imam prijatelja koji ne dozvoljava da se kaže ’bivša Jugoslavija’.

Mislim i da je nemoguće izbrisati taj prostor i sećanja i osećanja ljudi koji su živeli u Jugoslaviji, jer je ona bila jedan poseban kvalitet života. Ima naravno i onih koji žele što pre da je zaborave, jer se sećaju da njihov nacionalni kolektivitet nije imao ništa ili je bio ugrožen, ali takvih ima u svim današnjim državama nastalim raspadom Jugoslavije, pa je jasno da u tim sećanjima možda i nije bilo baš sve najtačnije“, kaže Rubina Čengić za DW.