Tri tranzicione strategije

Slovenija je pošla od pretpostavke da je samoupravni socijalizam imao dobre strane, bar kada je reč o tržišnoj alokaciji resursa.

Znači, preduzeća su, smatralo se, bila u osnovi zdrava, a menadžeri uglavnom sposobni. Bilo je potrebno regulisati pitanje vlasništva i liberalizovati tržište, pre svega kada je reč o spoljnoj trgovini.

Uz makroekonomsku politiku koja ne dozvoljava stvaranje budžetskog i deficita na tekućem računu i uz politiku privatizacije koja čuva radna mesta, smatralo se da će se moći očuvati slovenačka preduzeća i banke. U ovom času, posle petnaest uspešnih godina, ova je strategija na velikom iskušenju, jer je sve teže sprečiti prodor stranog kapitala.

Zemlje centralne Evrope su pošle od pretpostavke da nemaju ni dobra preduzeća niti dobre menadžere. Kao i da nemaju dobre institucije. Tako da su otvorena vrata stranim ulaganjima i uložili su se veliki napori da se preuzmu institucije Evropske unije. Ovo je podrazumevalo sasvim drugačiju ekonomsku politiku.

Rast se zasnivao prevashodno na produktivnosti, što je podrazumevalo visoku stopu nezaposlenosti. Kao posledica ubrzanog prestrukturiranja, budžetska je potrošnja morala da bude velika i da se finansira deficitarno. Konačno, visok priliv stranog kapitala vodio je značajnim deficitima na tekućem računu.

U ovom času, ova strategija je uspešna. Zaposlenost raste, izvor raste brže od uvoza, pa je spoljnotrgovinski deficit sve manji, a budžetski deficiti su održivi. Srbija je krenula putem tranzicije koja se može nazvati balkanskom. Ključni cilj nije bio ni da se sačuvaju preduzeća niti da se obezbedi povećanje efikasnosti oslanjanjem na strani kapital i menadžment, već pre svega da se preraspodeli postojeći kapital.

To je dalo posebnu vrednost političkim i državnim funkcijama, jer se tako moglo uticati na to šta će ko dobiti. U nekim slučajevima je to podrazumevalo prodaju  strancima, a u nekim drugim koluziju sa domaćim preduzetnicima.

Posledice po zaposlenost i po proizvodnju su padale na budžet, gde su uglavnom skoncentrisana socijalna davanja i zaposlenost u javnom sektoru. To je i razlog što je reforma javnog sektora ostavljena za kraj i sa kojom se najviše odugovlači. Konačno, sa procesom harmonizacije institucija sa Evropskom unijom se nije žurilo, jer je process približavanja Uniji na samom početku i prvi će se ugovor o pridruženom članstvu potpisati šest godina posle promene vlasti.

Ovakva strategija tranzicije može da se nađe i u drugim balkanskim zemljama, mada je one najvećim delom napuštaju, jer predstavlja prepreku privrednom rastu i daljoj integraciji sa Evropskom unijom. U Srbiji, kako stvari stoje, ova će se strategija slediti još duže vreme jer, koliko se može videti, apetiti su i dalje veliki. U tom kontekstu bi trebalo posmatrati i popularisanje ekonomskog patriotizma. Ističe se da je državi potrebna banka jer će ona služiti nacionalnim interesima tako što će poslovati u drugim zemljama, posebno u onima u kojima Srbija ima posebne interese.

Takođe se podržavaju srpski preduzetnici u njihovim poslovnim poduhvatima. Naravno, tvrdi se, da bi državne banke i nacionalni preduzetnici bili jaki u inostranstvu potrebno je da budu jaki i kod kuće, što podrazumeva da im se pomaže ili subvencijama ili obezbeđivanjem monopolskog položaja.

U Sloveniji se pošlo od toga da su njihovi preduzetnici sposobni da se nose sa konkurencijom na stranom tržištu, što se pokazalo tačno - jer Slovenija izvozi oko polovine svoje proizvodnje. U srednjoj Evropi se pošlo od toga da će strani preduzetnici obezbediti efikasnu domaću proizvodnju i konkurentni izvoz, što se takođe pokazalo tačno.

U Srbiji se kombinuje domaći monopol, tamo gde može da se obezbedi bliskom vezom sa vlašću, sa visokim uvozom. Tako da se stvara ili održava proizvodnja koja nije konkurentna ni kod kuće niti na stranom tržištu.