Priča o jednom TIMU – zato volimo košarku

Kraj sezone 2010/2011, još jedan višemilionski projekat je propao. Prošlo je 15 godina, a Olimpijakos uprkos enormnim ulaganjima braće Angelopulos ne uspeva da osvoji nijedan trofej koji nije nacionalni kup. Zemljotres svetske ekonomske krize epicentar je doživeo u Grčkoj – kriza je većini bila maćeha, ali Pirejcima je bila majka. Ulaganja u tim morala su da se smanje za više od 50%, a iznuđeni potez vlasnika kluba ispostavio se kao najvizionarskiji koji su ikada povukli – umesto grupe preskupih individualaca, stvoren je TIM. Dve godine kasnije, Olimpijakos je državni prvak i dvostruki evropski šampion.

Grčka
Podeli

Godine 2010. prosečni NBA igrač Džoš Čildres primao je oko sedam miliona dolara po sezoni, a u toj ekipi još su se nalazili Kleiza, Teodosić, Burusis, Skorcanitis...

Na fajnal-foru u Parizu pobedili su Partizan u uzbudljivoj završnici, ali ih je tada moćna Barselona odučila od košarke u finalu – 86:68.

Godinu dana kasnije, sa Dudom Ivkovićem kao trenerom, ali i dalje sa brojnim neplanskim kupovinama (Nesterović, Nilsen...) Olimpijakos nije mogao više od četvrtfinala Evrolige i eliminacije od Montepaski Sijene. O prekidu dominacije Panatinaikosa u nacionalnom prvenstvu nije bilo ni govora.

Ipak, u toj sezoni obavljena je ključna kupovina za potonje uspehe – doveden je Vasilis Spanulis, i to iz redova najvećeg rivala Panatinaikosa. To je bio najefektnije potrošeni novac braće Angelopulos otkad su u klubu. A, to bar znamo, tokom godina trošili su ga mnogo i neefikasno.

Upravo je Spanulis bio kamen temeljac tima koji će zavladati Evropom. Prošle godine izostala su megalomanska pojačanja, zvučna imena, nije se baratalo brojkama od kojih se vrti u glavi, ali dovedeni su borci, igrači spremni da se žrtvuju za uspeh kolektiva.

Slukas je vraćen sa pozajmice u Arisu, Papalukasu je pružena šansa, a dovedeno je i nekoliko odličnih klupskih igrača – Antić, Printezis i Kajl Hajns iz Bamberga, koji je najveće otkrovenje. Kasnije je stigao i Ejsi Lo, a preokret u sezoni i dodatnu čvrstinu u skoku doneo je Džoi Dorsi.

Olimpijakos se ušunjao na fajnal-for u Istanbulu, tamo se revanširao Barseloni za poraz od pre dve godine, a onda je u spektakularnoj utakmici pobedio CSKA 62:61 u meču u kojem je gubio sa 19 poena razlike.

Čestitke su redom stizale, za borbenost, timski duh, ali uz obavezni dodatak da je Olimpijakos imao mnogo sreće. Na krilima evropskog trofeja Pirejci su postali i šampioni Grčke, bila je to sezona koju su svi u Olimpijakosu dugo sanjali. San je postao java, ali valjalo ga je održati u stvarnosti i dokazati se brojnima koji su tvrdili da „i ćorava koka ubode neko zrno“.

Pred ovu sezonu Jorgos Barcokas na mestu trenera zamenio je Dušana Ivkovića, čoveka koji je osmislio ovaj tim, ali osovina ratničke ekipe iz prošle sezone ostala je na okupu.

Počelo je klimavo, dva poraza u prve tri utakmice, ali onda je Olimpijakos nanizao sedam trijumfa. Uprkos izvrsnoj igri i činjenici da su branioci trofeja, ’crveno-bele’ je retko ko uzimao za ozbiljno.

U veoma neizvesnoj grupi Olimpijakos se plasirao u plej-of, a tamo je tek u majstorici eliminisao Anadolu Efes. Taj peti meč bio je još jedan u kojem su Pirejci demonstrirali neverovatan karakter – izgubili su prethodna dva meča, Turci su u Atini imali +15, ali se Olimpijakos domogao fajnal-fora.

Slično kao prethodne godine, mnogi su konstatovali da je Olimpijakos zalutao u London i da će ih CSKA isprašiti i tako se revanširati za nesrećni poraz od prethodne godine.

Desilo se totalno suprotno. Olimpijakos je Moskovljanima uradio ono što je baš Pirejcima činjeno prethodnih godina – iskoristili su to što su igrači CSKA bili sputani pritiskom velikog novca i visokih očekivanja.

Barcokas je održao trenerski čas Mesini – centri CSKA jedva da su primili i nekoliko lopti na niskom postu, a upravo je to trebalo da bude najveća prednost Moskovljana. Predvođeni briljantnim Hajnsom Grci su bili superiorni i u skoku (41-29), a iskakanjima centara posle pika Teodosić je potpuno zatvoren.

Pirejci su sve akcije suparnika znali do detalja, bili su agresivni i bez greške su preuzimali u odbrani. Olimpijakos je na poluvremenu imao samo 12 poena prednosti zato što je Moskovljane kako-tako išao šut za tri poena. Kada je u trećoj četvrtini i to stalo, Pirejci su lagano uvećavali prednost, a CSKA punih 12 minuta drugog poluvremena nije postigao niti jedan koš iz igre.

Prednost je rasla do +21, CSKA je bio rasturen.

Usledilo je veliko finale, Real Madrid je bio u sličnoj situaciji kao Olimpijakos prošle godine, pošto od 1995. godine čeka titulu evropskog prvaka. Počeo je ’kraljevski’ klub rafalno – Ljulj i Fernandes pogađali su iz svih pozicija i Real je posle deset minuta vodio sa 27:10.

Tu dolazimo do možda i ključnog elementa u uspehu Olimpijakosa, često prepoznavanog, ali isto tako često potcenjivanog – ’hemija’ među saigračima.

Nastavili su da se bore, kao i mnogo puta u prethodne dve godine, a ovoga puta bljesnuo je Ejsi Lo – igrao je fantastičnu odbranu, maestralno je kontrolisao ritam utakmice (ubrzavao i usporavao po potrebi) i pogađao je kada je trebalo.

Spanulis, koji se u prvom poluvremenu nije upisao u strelce, u nastavku je eksplodirao i ubacio je 22 poena dokazavši zašto je MVP Evrolige. Ali ono što Olimpijakos razlikuje od ostalih ekipa jeste što svako daje ogroman doprinos i ničiji poeni nemaju dodatnu specifičnu težinu, pa ni Spanulisovi.

Koliko je samo značajan bio koš i faul Šermadinija, zakucavanje Papanikolaua posle ukradene lopte, Perperogluovi pogoci u prvom i drugom poluvremenu ili Antićev šut iz očaja kojim su Grci smanjili na 27:13... Svi ti trenuci samo su deo slagalice koji je Olimpijakosovu mašineriju ponovo odveo na evropski vrh.

Priča o Olimpijakosu u suštini je priča o strukturi i sastavu. Strukturu i sastav treba razlikovati. Sastav su samo elementi ili delovi celine, a način povezivanja tih elemenata gradi strukturu. Olimpijakos je koherentna struktura u kojoj svaki igrač ima konkretnu svrhu koja je u neraskidivoj vezi sa svrhama ostalih igrača i potrebama ekipe kao celine. Neki timovi zauvek ostanu na nivou sastava, ma koliko na papiru vredeli...

Zašto je većina neutralnih ljubitelja košarke bila uz Olimpijakos u Londonu? Zato što je sport jedna od retkih sfera života, možda i jedina, u kojoj David i dalje može da pobedi Golijata. Zato što je Olimpijakos dokazao da novac nekada ne mora da bude najvažniji. Zato što je Olimpijakos pokazao da je košarka timski sport u kojem maksima „svi za jednog, jedan za sve“ doseže svoj puni smisao. Zato što nas je Olimpijakos podsetio zašto volimo košarku.

Sport

Premijer liga: Gde je zapelo? (2/3)

Tamo je fudbal počeo, pre nego što se raširio po svetu. Tamo je počeo i moderni fudbal, kada su formiranjem Premijer lige postavili standarde i osnove finansijske dominacije, koja im je pomogla da vrate primat posle perioda mraka, nasilja i inferiornosti.

Vladimir Novaković petak 31.05. 09:00 Komentara: 13

Nemci su konačno osvojili London

Nisu uspeli bombama, ali jesu fudbalom. Nemci su 25. maja 2013. godine konačno pokorili London. 150.000 navijača Bajerna i Borusije preplavilo je prestonicu Ujedinjenog Kraljevstva i učinilo da se bar na jedan dan ulicama grada na Temzi uglavnom čuje nemački jezik.

Finale samo po sebi je više nego opravdalo očekivanja, perfektna engleska organizacija i sjajan nemački fudbal. Duel dva najbolja nemačka tima doneo je interesantan, kvalitetan fudbal sa mnogo gol šansi, tri pogotka i dramatičnu završnicu.

Aleksandar Kovačević ponedeljak 27.05. 15:29 Komentara: 10

B92 u Monte Karlu – Niko kao Keke, Kimi heroj

Očekivano, trku za Veliku nagradu Monaka obeležila je dominacija Nika Rozberga u Mercedesu, pošto se još jednom ispostavilo da je pol pozicija ključna za pobedu na ulicama Monte Karla. Rozberg je 30 godina posle svog oca Kekea trijumfovao na toj trci i ispisao nove stranice istorije, pošto nijednoj porodičnoj dinastiji to ranije nije pošlo za rukom u Formuli 1. Nemac je dominirao od prvog do poslednjeg kruga, ali njegov trijumf je prošao u senci protesta zbog testa koji je Pireli obavio sa nemačkim timom između trka u Barseloni i Kneževini.

Sportska redakcija B92 ponedeljak 27.05. 09:06 Komentara: 5

B92 u Monte Karlu – trkanje u drugom planu

Velika nagrada Monaka zvanično je počela u četvrtak, prvim treninzima, ali sve do vikenda dešavanja na stazi su u drugom planu. Do sada se sve svodilo na to ko će da priredi bolju zabavu, ne koliko je ko brz na stazi, ali od subote sledi ono pravo, ono zbog čega sam i došla u Monte Karlo. Izvinjavam se što ranije nisam uspela da pišem, ali obećavam sjajne priče koje ćete moći da čitate do kraja vikenda, ali i po mom povratku u Beograd.

Finale LŠ: Borusija ili Bajern?

U istoriji Kupa šampiona i Lige šampiona imali smo špansko, italijansko i englesko finale, vreme je i za nemačko.

Zajedničko svim finalistima je da je “ušati pehar” osvajao nominalno 'veći' klub iz zemlje (veći na osnovu titula u Evropi) – Real iz Španije (dobio Valensiju), Milan iz Italije (dobio Juventus), te Mančester Junajted iz Engleske (dobio Čelsi).

U subotu na legendarnom "Vembliju" suočiće se Bajern Minhen i Borusija Dortmund. Da li će Bavarci konačno da pređu liniju cilja (dva izgubljena finala u prethodne tri sezone, od Intera 2010. i Čelsija 2012) i stignu do petog trofeja (!974, 1975, 1976. i 2001), ili će Dortmund slaviti i u svom drugom finalu (1997. razbili Juventus)?

Tomas Šaf: Odlazak nemačkog Fergusona

Kada je u sredu, u uobičajeno vreme za jutarnji trening, trener ušao u svlačionicu, nije na sebi kao obično nosio trenerku. Igračima je odmah bilo jasno o čemu se radi. Njegova ruka čvrsto je stegla kapitenovu, zatim redom ruke svih ostalih članova ekipe. Suze u njegovim očima bile su vidljive. Svoje suze nisu krili ni mnogi od igrača. Više od četiri decenije od kako je stigao u klub, Tomas Šaf napušta Verder.

Vladimir Novaković petak 17.05. 10:14 Komentara: 10
strana 1 od 1 idi na stranu