Koji su uzroci neuspeha u Litvaniji?

Osnovni razlog neuspeha leži u nesrećnim okolnostima, pre svega povredama važnih igrača. Tek sada se videlo koliko je Novica Veličković vitalan za ovaj srpski tim – jeste da bi Novičin košgeterski učinak bio značajan, ali njegovo odsustvo više se osetilo u skoku i u nedostatku kontakt-igre sa rivalima, srpski tim bez njega bio je i suviše ’mek’. Uz to, Veličković je svojom energijom i beskompromisnim ponašanjem na terenu i druge ’terao’ na maksimalnu požrtvovanost.

Sa ove tačke gledišta, kada smo videli da je Srbiji potreban tip igrača koji je spreman da se ’pobije’ i da odigra vrlo čvrsto u oba smera, izostanci Miroslava Raduljice i Milovana Rakovića bili su veći hendikep nego što se to u prvi mah činilo.

Dalje, ni na samom EP ekipa Dušana Ivkovića nije imala sreće sa povredama – prvo je Aleksandar Rašić povredio leđa. Srbija se u poslednje dve godine definisala kao tim u kojem je svaki pojedinac važan u rotaciji, a Rašić je bio ’džoker’ na SP u Turskoj. Njegovi šutevi za tri poena i mirnoća sa linije slobodnih bacanja mnogo su nedostajali ’orlovima’.

Poslednji udarac bila je povreda Milenka Tepića, koji se ukočio dan pre četvrtfinalne utakmice sa Rusijom. Tepić je vrhunski odigrao dva veoma važna meča na šampionatu – sa Italijom i Turskom, a bio je jedan od retkih koji je prodorom pokušavao da ugrozi koš rivala. Uz to, Tepić bi bio od esencijalnog značaja u skoku sa ruskim džinovima, na isti način kao što je to bio u meču sa Turcima (8 sk).

Takođe, Rašić i Tepić pomogli bi Milošu Teodosiću da se na bolji način izbori sa čestim promenama odbrane Rusije, pa verovatno ne bismo imali toliko izgubljenih lopti u ključnom meču na prvenstvu.

Navedeni problemi prilično su ozbiljni, ali utisak je da je Srbija i uprkos njima trebalo da ostvari mnogo bolji rezultat. Zašto se to nije dogodilo?

Prvi razlog je mlaka igra u odbrani, naročito na početku mečeva. Olako smo puštali protivnike da se razigraju, a posle je bilo teško vaditi kestenje iz vatre. Najilustrativniji primer je meč sa Litvanijom, kada smo im dozvolili nekoliko otvorenih pozicija na početku meča, a zatim se rival nošen energijom 11 hiljada ljudi raspucao i do kraja poluvremena jedva da je promašio neki šut. U drugom poluvremenu taj procenat je pao, ali već je bilo kasno za preokret, posebno u duelu sa domaćinom turnira.

Drugi dobar primer je duel sa Grčkom – Janis Burusis ima solidan šut za tri poena, ali jedino kada stoji u mestu i najčešće sa centralne pozicije. U prvih nekoliko minuta Burusis je ostavljen potpuno usamljen baš na vrhu kapice, pogodio je dve trojke, a do kraja je odigrao najbolji meč u reprezentativnom dresu (27p i 6 sk).

Takođe, nije slučajno što je Boris Dijao jednu od retkih kvalitetnih partija na prvenstvu odigrao upravo u duelu sa Srbijom (15p, po 5 sk. i ast) – ostavljali smo previše prostora u reketu tokom celog turnira, setite se samo prodora Alekseja Šveda preko celog terena u možda odlučujućem intervalu meča sa Rusijom.

Reprezentacija Srbije verovatno je najgore branila ’pik-en-rol’ na celom šampionatu – tako smo dozvolili mladom Jonasu Valančijunasu da se proslavi (18p i 5 sk), a posle smo videli kako su ga zaustavili Francuzi i Makedonci. Generalno, odbrana na igru ’dva na dva’ bila je slaba tačka Srbije i tako smo rivalu pružali relativno sigurnu opciju u napadu, naročito kada se ne realizuju prvobitno zamišljene kombinacije.

Osim koša Milana Mačvana u duelu sa Grčkom, trenutno ne možemo da se setimo da je reprezentacija Srbije postigla ’koš+faul’, takvih situacija bilo je vrlo malo, ne više od 10-15 na celom turniru, dok su nama protivnici vrlo često kompletirali igru ’2+1’. I to je pokazatelj koliko smo igrali mekše u odnosu na rivale.

Drugi razlog je atletska inferiornost u odnosu na većinu timova, već spomenuti nedostatak kontakt-igre i, posledično, deficit u skoku. Osim Marka Kešelja, Srbija nema košarkaša koji se može pohvaliti sjajnim odrazom, a ni on taj odraz ne koristi najbolje pri skoku. Naš najbolji skakač iz drugog plana je Nemanja Bjelica i utisak je da je on trebalo da provodi više vremena na parketu kada smo imali problema u skoku, a to se događalo vrlo često. Iz ’drugih napada’ primili smo previše poena, što se kasnije odražavalo i na moral ekipe.

Treće, Srbija više nema igrača na spoljnim pozicijama koji igrom ’jedan na jedan’ može da postigne koš i tako pomogne timu da prebrodi krizni period. Dušku Savanoviću je to polazilo za rukom, najočiglednije u meču sa Turskom, a ’jedan na jedan’ u našem timu može uspešno da odigra još jedino Nenad Krstić, leđima ka košu.

Četvrto, reprezentacija Srbije već treću godinu u nizu pada na mentalnom planu pred vrlo važnu utakmicu. U Poljskoj je to bilo razumljivo – zbog fizički i psihički iscrpljujućeg meča sa Slovenijom, bilo je teško već narednog dana suprotstaviti se ’drim timu’ Španije. Razumljivo je bilo i u Turskoj – posle ukradene pobede u polufinalnom duelu sa domaćinom, momci se nisu oporavili do okršaja sa Litvanijom. Mada je i taj meč bio za medalju, a i počeli su dobro... Ali za onako bezvoljnu partiju u duelu sa Grčkom nema opravdanja.

Poraz od Rusije nije bio šokantan, nije došao u neizvesnoj završnici ili zbog odluka sudija – jednostavno, ekipa Dejvida Blata bila je bolja i zasluženo je prošla dalje. Istina je da su ’orlovi’ imali malo vremena do okršaja sa Grčkom, ali i rival je imao tek koji sat više za odmor posle poraza od Francuske. Neshvatljivo je da se prva četvrtina izgubi sa 34:8 u utakmici koja odlučuje o cilju koji je postavljen još 2008. godine – plasmanu na Olimpijske igre. Nedostatak borbenosti vidljiv je i kroz činjenicu da su nas Grci nadskakali (30-28), a jedni su od retkih koji nisu imali atletsku prednost nad nama.

Upravo nedostatak požrtvovanosti ono je što navijači najviše zameraju srpskom timu – u prethodne dve godine mogli smo da doživimo poraze, ali se videlo svake sekunde da ceo tim ’gine’ na terenu. Utisak je da to sada nije uvek bio slučaj.

Ono što je potrebno za budućnost jeste dalje usavršavanje srpskih košarkaša i nalaženje klubova u kojima bi imali adekvatnu minutažu. Kešelj mora da nauči da koristi svoje fizičke predispozicije i tako svojoj igri doda još neku dimenziju osim šuta za tri poena, a Bjelica mora da igra hrabrije, da slobodnije šutira i da dopusti nespornom talentu da dođe do izražaja.

Mačvan je do sada uvek pronalazio način da košarkašom inteligencijom nadoknadi deficit u fizičkim karakteristikama, moraće ponovo da ga pronađe. Teodosiću bi bilo neophodno da zaigra sa više rezona, ali da pri tom ne izgubi na lucidnosti, što je vrlo delikatan posao. Marković mora da vrati samopouzdanje u prodoru ka košu, a idealno bi bilo kada bi šut uspeo da vrati na nivo iz juniorskih dana, ili bar upola od toga. Onda bi postao igrač u oba smera, a ne samo specijalista za odbranu. Da ne nabrajamo dalje...

Uprkos svemu, malo sreće je nedostajalo da se Srbija i pored silnih povreda, problema i nedostataka nađe u borbi za medalje. Cilj nije ispunjen, propustićemo druge olimpijske igre u nizu, ali to nije razlog da javnost okrene leđa momcima koji su nam u prethodna dva leta doneli mnogo radosti i koji već četiri leta žrtvuju svoj privatni život i odmore radi igranja za nacionalni tim. Zato nije korektno sada spominjati Miličića, Radmanovića, Stojakovića i ostale, kao što to čine mnogi, ova ekipa pokazala je da je sposobna za najviše domete i pokazaće to i u budućnosti. Prva sledeća prilika je Evropsko prvenstvo u Sloveniji 2013. godine, a u našem timu jedino su Krstić, Rašić, Perović i Savanović stariji od 25 godina. Ipak, najteži posao imaće Košarkaški savez Srbije, koji treba da pronađe dostojnu zamenu selektoru Dušanu Ivkoviću, čoveku koji je stvorio ovaj tim. To je uslov svih uslova.