Rekonstrukcija 11: Brendiranje srpskog fudbala

Sa prihodom od ulaznica svedenim na minimum, uz nezainteresovanost televizijskih kanala sa nacionalnom pokrivenošću i proizvodima ograničenim na nekoliko najvećih klubova, srpskom fudbalu je hitno potreban iskorak. Da bi se na svim poljima napravio iskorak neophodan za opstanak našeg fudbala, neophodno je napraviti brend.

Brend srpskog fudbala u ovom trenutku ne postoji, Antićeva selekcija je odlaskom na Svetsko prvenstvo napravila poslednji trzaj, a od njegovog dramatičnog sukoba sa Tomislavom Karadžićem stvari su krenule nizbrdo. Tri i po godine konstantnih neuspeha kasnije Karadžić je i dalje tu. Čak i retki slavni trenuci, kakvi su ovog leta bili zlato za U19 selekciju u Litvaniji i uspeh Vojvodine u dvomeču sa Bursom, vrlo brzo izgube vrednost u javnosti, zbog očigledne zloupotrebe u političke svrhe ili totalne nemoći uprave.

Već smo konstatovali da je prvi korak pomeranje vesti o domaćem fudbalu iz hronike u sport, a tu je zaista neophodna pomoć navijača, običnih i organizovanih. Koliko god izbegavali odgovornost, svi snosimo deo krivice

Današnja epizoda posvećena je onom sledećem koraku – kreiranju brenda koji će privući pažnju sponzora i ljubitelja sporta i omogućiti srpskim klubovima dovoljno novca za normalan život.

Stvaranje brenda

Starsport

Tokom osamdesetih, dok je sport u SFRJ proživljavao zlatno doba, informacije o domaćoj fudbalskoj ligi mogli ste da dobijete na svakom koraku. Prve reči slovenačkog i makedonskog jezika naučio sam, kao i mnogi moji vršnjaci, gledajući izveštaje u Sportskom pregledu, u nedelju popodne se podrazumevalo da cela zemlja sluša „Vreme sporta i razonode“.

Ponedeljkom ujutro svi smo bili uz Studio B i „Treće poluvreme“, uveče gledali Marka Markovića i Indirekt. Tempo, Sport, Sportske novosti, kasnije i Žurnal imali su ozbiljne tiraže, albumi sa sličicama su nas redovno upoznavali sa detaljima o Čeliku, Sutjesci, čak i kompletnoj drugoj ligi. Iako prenosa skoro da nije bilo, toliko smo čitali i slušali o domaćem fudbalu, da smosvi uživali prateći ga.

Jasno, to takmičenje bilo je znatno jače od ovog koje sada imamo, iako ne toliko jako kakvim ga nostalgičari često opisuju, ali prilično bizarno izgleda podatak da su u to doba klubovi na ovim prostorima razumeli značaj promocije, a da danas upravo na tome padaju.

Da bi brend srpskog fudbala mogao da postane marketabilan, mora da se otarasi balasta koji ga danas vuče ka dnu. Problem je u tome što su u ovom slučaju najveći balast oni koji bi trebalo da budu stubovi sistema – predsednik FSS i čelnici najvećih klubova u državi.

Dokle god je na čelu saveza Tomislav Karadžić, priče o brendu nema. Dokle god ne znamo ko vlada Zvezdom i kuda je vodi, priča o brendu je besmislena. Dokle god je želja za smenom uprave jedina stvar oko koje su Partizanovi navijači ujedninjeni, brend nećemo napraviti. Dokle god je jedino rešenje državnih čelnika za budućnost srpskog fudbala dolazak neimenovanovanog naftnog bogataša u svojstvu deus ex machina, teško je ozbiljno se baviti brendiranjem.

Ali, nije krivica samo u čelnicima. Srpski fudbal nije brend ako Jagodinu protiv Javora gleda 500 ljudi, ni ako Vojvodina ima na svom stadionu manje navijača kada dolaze Zvezda i Partizan. Svako od nas potreban je svom lokalnom klubu. O huliganizmu, paljenju tribina, bodenju noževima, rasizmu, verbalnim i fizičkim nasrtajima na igrače, međusobnim sukobima na tribinama ne treba ni trošiti reči.

Potpuna reforma Zajednice superligaša

Starsport

U centru priče o formiranju brenda je snažna ligaška organizacija. Kada pogledate bilo koje elitno fudbalsko takmičenje u Evropi, u oči upada da je lokalni ekvivalent Zajednice superligaša ključna stavka u formiranju sistema koji podiže kvalitet nacionalnog takmičenja, od Engleske, preko Belgije, Danske, Poljske do Austrije.

Tamo gde su pojedini klubovi moćniji od zajednice, kao u Italiji i Španiji, pojavljuju se problemi. Dug od tri milijarde evra donekle je osvetio dominantni španski par i podstakao ih da bar delić bogatstva podele sa ostalima, dok je u Italiji na tržištu potpuni haos, koji je pre dve godine doveo dotle da su čak i fudbaleri štrajkovali.

Zajednica Superligaša (ranije prvoligaša) u prethodne dve decenije pokazala se nedovoljno jakom da stvori poziciju sa koje bi klubovi mogli da krenu napred. To nije samo stav koji imaju posmatrači sa strane, naprotiv, i mnogi ljudi na bitnim pozicijama u srpskom fudbalu svesni su da je rukovodstvo lige uprkos oštroj konkurenciji dominira u kategoriji „najslabija tačka srpskog fudbala“.

Položaj zajednice najbolje se video novom farsom sa dodelom takmičarskih brojeva (umesto žreba) u junu, a zatim još drastičnije ovog avgusta, kroz reči novog predsednika Dragoljuba Lekića, koji je pet dana pred start sezone priznao u izjavi za medije da su na njegov poziv odgovorila dva od 16 članova Superlige.

Suština problema je u strukturi Zajednice – nju čine predstavnici klubova, koji (logično) pre svega štite interes svog kluba. U idealnim okolnostima Zajednica bi trebalo da bude sastavljena od menadžera i ozbiljnih profesionalaca, čiji posao je da popravljaju uslove za sve klubove unutar takmičenja.

Predstavnici klubova bi trebalo samo da daju smernice vezane za strategiju razvoja, baš kao što bi u zdravom političkom sistemu osnovu svih državnih organa trebalo da čine sposobni državni službenici i stručnjaci, kojima bi predstavnici stranaka određivali strategiju. No, baš kao što u Srbiji sva vlast leži u rukama stranaka, ni u fudbalskoj organizaciji profesionalizam nije prioritet.

Važnost korišćenja prilika

Starsport

Odličan primer za to koliko prilika za ostvarivanje prihoda propuštaju naši klubovi nalazimo u jednom drugom, takođe veoma popularnom sportu. Kada je posle decenije i po iščekivanja Crvena zvezda stigla do mesta u Evroligi, interesovanje javnosti bilo je ogromno, a dovoljno pre starta takmičenja znalo se da će prvi meč biti odigran pred rasprodatom Kombank Arenom, što po propisima znači 18 do 19 hiljada ljudi.

Zamislite da je za tu priliku klub napravio atraktivan program, kakav su ovdašnji fudbalski klubovi pravili u poslednjih desetak godina. Ništa spektakularno, nekoliko intervjua sa predsednikom, trenerom, igračima, predstavljanje pojačanja, predstavljanje protivnika, objašnjenje puta do Milana. Sa fotomaterijalom koji klub ima, zahvaljujući obavezama prema Evroligi, priprema atraktivnog programa ne bi oduzela ni nedelju dana, a klub bi bez problema napravio računicu u kojoj bi zaradio čist evro po primerku.

Ako bi svaki drugi od gledalaca u Areni kupio program, to bi bilo skoro 10 hiljada čistih evra, nimalo spektakularna suma, ali dovoljnada pokrije neke troškove. Program za utakmicu jedan je od važnih izvora prihoda za sve klubove ispod prvog ranga u Engleskoj, gde klubovi rutinski zarađuju i preko 200 hiljada funti godišnje na taj način. Prosečnom četvrtoligašu to je 10 posto svih prihoda.

I pozitivan primer dolazi iz istog sportskog društva – proslava pola veka Marakane bila je veliki uspeh i odličan pokazatelj kako se uz dobro planiranje i odgovarajuću kampanju može stvoriti dodatna vrednost. Serija specijalizovanih dresova po VIP cenama donela je klubu u konstantnim finansijskim problemima sasvim solidnu finansijsku injekciju. Uz to, korist nije jednokratna, jer uključivanje stadiona daje dodatni nivo vezivanja sa navijačima.

O tome kako se slavna istorija Zvezde, ali i mnogih drugih domaćih klubova, može bolje iskoristiti za promociju samih klubova i srpskog fudbala u celini, čitaćete u sledećem nastavku. Razmatraćemo i detaljnu medijsku strategiju koja bi domaćim klubovima dala dovoljno prostora u javnosti, sledstveno tome i solidnu količinu novca

Posle toga do Nove godine bavićemo se infrastrukturom u srpskom fudbalu, a početak 2014. rezervisan je za priču o regionalnoj ligi.