Pogled – desno, žmigavac – levo

Srpski politički čovek veruje u reinkarnaciju. Osam partija eliminisanih na prethodnim parlamentarnim izborima sada je istaklo sopstvenog predsedničkog kandidata. Kažu da je jedan od kandidata takvih malih stranaka – Vladan Batić iz DHSS-a – podnoseći predsedničku kandidaturu izjavio da će se kandidovati sve dok ne pobedi. Na predsedničkim izborima se, uz to, pojavilo i pet grupa građana sa svojim kandidatima. Uz to, četiri-pet manjih partija učestvuje u kampanjama onih vidljivijih kandidata, a tri od njih u nekim periodima su čak i diktirale tempo.

Ne može se reći da postoji relevantna izborna prognoza, ali većina analiza ukazuje na to da se se bitka za kvalifikacije vodi između Tomislava Nikolića, Borisa Tadića i Dragana Maršićanina. Već nekoliko nedelja intenzitet sukoba je veći između Maršićanina i Tadića, nego između njih dvojice i Nikolića.

U Srbiji su posle pada Berlinskog zida šest puta održani parlamentarni izbori (1990, 1992, 1993, 1997, 2000 i 2003), a izbori za predsednika Republike sedam puta (1990, 1992, 1997. dva puta, 2002. takođe dva puta i 2003). Ako se oktobar 2000. računa kao srpski pad Berlinskog zida, ovo su sedmi izbori (savezni predsednički i parlamentarni 2000, republički 2000, dva puta predsednički 2002. i predsednički i parlamentarni 2003). I još se nije sve sleglo.

Ovi predsednički izbori su očito obeleženi stanjem u nekonsolidovanoj državi posle raspada SFRJ 1990–1995, a pre svega teškim prilikama na Kosovu; nezavršenim procesom raspada DOS-a iz 2000; teškim socijalnim stanjem posle sloma socijalističkog sistema; dubokim moralnim i socijalnim previranjima; a najviše, čini se, ostacima hipertrofiranog višepartizma karakterističnog za postkomunističke zemlje. Partije u previranju nisu socijalno profilisane, a društveni problemi nisu valjano politički reprezentovani.

Svi smo mi pomalo S...

...do šporeta - kandidat Kariæ.

U tom kontekstu, kod bogataša Bogoljuba Karića kao predsedničkog kandidata vidi se jedna zanimljiva kontroverza. Socijalni psiholog Bora Kuzmanović, naglašavajući da je životni standard tema od ubedljivo najvećeg značaja za birače, procenjuje da je kampanja Bogoljuba Karića po sadržaju zapravo najbliža onome što po indicijama koje sakupljaju sociolozi interesuje većinu građana ali to, opet, naravno, ne znači da će on i pobediti jer građani procenjuju da li neko može da uradi ono što obeća ili je to čista socijalna demagogija.

Biznismen Karić podiže nečiju ruku i kaže da ta ruka hraniteljka predstavlja suvo zlato. Bogoljub Karić, Tomislav Nikolić i Ljiljana Aranđelović traže da se pokrenu zatvorene fabrike. Selo je došlo u fokus pažnje, Rističević pred Merkatorom pokazuje uvezeni luk i traži da se na sedam godina zabrani uvoz poljoprivrednih proizvoda, Karić traži da se zabrani uvoz salate i govori o opusteloj zemlji.

Boris Tadić polazi s druge strane i kuca na vrata budućih birača uz obećanje da će organizovati zaštitu običnih ljudi.

Po izjavama kandidata vidi se da su oni ukapirali ono do čega dolaze sociolozi – da su srpski birači, kako to kaže Bora Kuzmanović, pritajene socijaldemokrate. Pogled desno, a žmigavac levo. Stara šema srpskih političkih diletanata. Politička elita bez načela, bez ideologije – bez stvarne organizacije.

Rekvijem

U nedavno objavljenoj studiji "Partije i partijski mozaik Srbije" politikolog Vladimir Goati konstatuje da je u Srbiji u toku proces smanjivanja broja stranaka kojih, sudeći po registru, ima 287. Taj proces je snažno podstaknut prethodnim, decembarskim parlamentarnim izborima 2003, pre kojih je povećan cenzus za ulazak u parlament.

Taj izborni cenzus, konstatuje Goati, najpre je preventivno delovao na sićušne partije i podstakao ih da se u predizbornom periodu integrišu u veće stranke ili da sklope ugovore po kojima će njihovi kandidati sudelovati na listama relevantnih stranaka. Potom su rezultati izbora "desetkovali" i tako sužen partijski front, jer je od 19 podnetih partijskih lista – u koje su na različite načine uključene 44 partije – zakonski propisani prag dostiglo samo šest lista od kojih je pet predstavljalo samostalne partije (SRS, DSS, DS, G17 plus, SPS) i jedna lista koalicije SPO-NS. Umesto 24 partije i organizacije na izborima 2000, na decembarskim izborima 2003. mesto u parlamentu osvojilo je samo sedam većih partija i još šest malih stranaka čiji su predstavnici uključeni u uspešne kandidatske liste (NDS na listi DS-a, SDP na listi G17 plus i GSS, DC, SDU i Lista za Sandžak). U parlament je, zapravo, ušlo sedam manjih partija jer Lista za Sandžak predstavlja dve partije – Socijalno-liberalnu partiju Sandžaka i Bošnjačko-demokratsku stranku Sandžaka – ali to ne menja Goatijevu dijagnozu! Oko 15,3 odsto birača na decembarskim izborima 2003. bacilo je svoj glas na male stranke. Goati te izbore naziva rekvijemom za patuljaste partije. Međutim, rekosmo li već, srpski politički čovek veruje u reinkarnaciju.

Senka događaja

Predsednička kampanja praktično traje od leta 2002. do kraja maja 2004, dakle punih 20 meseci. Pošto ona nije dovela do ishoda, prirodno je da sve poruke, klišei, agitacije i obećanja deluju potrošeno i da politički ritam više diktiraju događaji nego sami akteri.

Tri nedelje finiša predsedničke kampanje to jasno pokazuje.

Početkom maja kampanju je obeležavala predaja Milorada Lukovića Legije i špekulacije o tome šta bi mogao reći. U senci tog događaja su oni za koje se pretpostavlja da će podržati Tadića pokazali višak nervoze i kao u "teoriji zmije i žabe", sami unosili nesigurnost u vlastite redove. Neki od pripadnika bivše vlade (Batić) čak prognoziraju da će biti uhapšeni svi ministri bivše vlade.

Prošle nedelje taj sukob je obeležilo medijski osuđeno saopštenje DSS-a u kome se insinuira da Tadić i Živković treba da kažu ko je ubio premijera Đinđića. U senci tog drugog događaja DSS je pucao sebi u nogu proizvevši moralni bumerang efekat.

Slede, zatim, dva krupna slučaja koja nagoveštavaju da vladajuća koalicija pokušava da primeni nešto od Putinove političke taktike, koji je otpisao novobogataše Berezovskog, Abramovica i Hordakovskog.

Ove nedelje raspisana je policijska potraga za "kraljem šećera", Miodragom Kostićem, vlasnikom MK Komerca. Šećerna afera praćena je s nešto manje partijskih saopštenja nego prethodne dve, ali ona je najmanje godinu dana predmet saopštenja, istraživanja, dijagnosticiranja, komisija i istraga, Saveta za korupciju, bivše vlade, ove vlade, itd...

Kostić je u fokusu sadašnje vlade već nekoliko meseci: pokrenut je upravni nadzor nad privatizacijom šećerana ("privatizacija za tri evra"), podnete su nove krivične prijave zbog karusel trgovine šećerom i traži se razjašnjenje odnosa MK Komerca i NIS-a. Izražena je sumnja da je MK Komerc prodao šećer u vlasništvu NIS-a koji je – kao kompenzacija nekog duga – bio lagerovan u jednoj od kupljenih šećerana, a potom to konvertovao u dug čije rate jedno vreme nije uplaćivao a onda sa otplatom počeo. Skrivanje Kostića, medijsko interesovanje za njega kao za neku vrstu "estradne zvezde", njegovo nastojanje da vlastima parira medijskom kampanjom uz očito povlađivanje od strane pojedinih medija (naslovi: "Uništili su mi firmu" i "Kostiću i kompaniji naneta šteta"), kao i advokatsko cinculiranje oko valjanosti poziva za saslušanje napravili su medijski spektakl. Uobičajena medijska zamena teza verovatno neće dati rezultat pa će, po svoj prilici, iz ovakvog razvoja događaja profitirati vladajuća koalicija. Nekoliko razloga bi moglo uticati na to: jedan je da je koalicionim sporazumom (DSS, G17 plus, SPO-NS) najavljena kontrola ("revizija") privatizacije i sumnjivih veza biznisa i politike, što je na prethodnim izborima članicama te koalicije donelo predujam od 140.000 glasova, i da u javnosti postoji prilično raširena sumnja u nove bogataše i protivrečan odnos prema privatizaciji. Medijsko podilaženje finansijskom mogulu je jedan fenomen, glad publike za senzacijama i tiražnost štiva druga, a reakcija depriviranih slojeva zabrinutih za sopstvenu egzistenciju i njihova sumnja u one koji su se obogatili dok su oni pali na prosjački štap – sasvim treća fenomenologija. Predsednički kandidat DS-a Boris Tadić se koliko može distancira izjavljujući da on ne može biti kriv za svakoga ko je bio u Demokratskoj stranci.

Dramatizacija ovog slučaja ima dva uzroka – jedan je namera vladajuće koalicije, najavljivana pre parlamentarnih izbora, a drugi je pritisak OLAF-a, odnosno Evropske unije zbog takozvane karusel trgovine šećerom.

Poreski obveznik

Slučaj sledeći: naplata poreza Bogoljubu Kariću. Bogoljub Karić, sada i kao predsednički kandidat, na vest o tome da je doneto novo rešenje o naplati 37 miliona evra poreza na ekstraprofit, izjavljuje da će platiti i da će se žaliti. Direktor Mobtela koji je pod njegovom kontrolom nešto je oštriji. Ministar finansija Mlađan Dinkić tvrdio je da naplata ekstrprofita nema veze s predsedničkim izborima jer je najnovija procedura Poreske uprave započeta početkom aprila. Slučaj se inače vuče od 2001, a prošle godine, posle odluke Vrhovnog suda da procedura nije valjana, bivši ministar finansija Božidar Đelić naložio je vraćanje novca Kariću, što je bilo predmet političkih komentara na prošlim parlamentarnim izborima. Teško da će Bogoljubova poreska obaveza u očima birača kojima se obraća pretvoriti milijardera u žrtvu.

Milan Milošević