Jagoš Marković: Gušimo se u primitivizmu

Posle Sofoklove „Antigone” reditelj Jagoš Marković ponovo se vratio svojoj staroj ljubavi – „Filomeni Marturano”. U pitanju je komedija Eduarda de Filipea koju Marković nadahnuto već danima radi u Tivtu u koprodukciji tamošnjeg Centra za kulturu i Gradskog pozorišta iz Podgorice. Premijera „Filomene Marturano” je najavljena za utorak, 25. juna u ambijentalnom prostoru atrijuma letnjikovca Buća kojom će ujedno biti otvoren sada već tradicionalni tivatski festival „Purgatorije”. Kostime radi Dragana Ognjenović, a asistent reditelja je Velibor Milošević, piše Politika.

Naslovnu junakinju tumači beogradska glumica Anita Mančić. U podeli su i Branimir Popović, Milena Dravić, Vlastimir Đuza Stojiljković, Simo Trebješanin, Andrea Mugoša, Momčilo Otašević, Božo Zuber, Marija Bergam i Emir Ćatović.

Ponovo Mediteran! Reprizno čitanje „Filomene Marturano”, začudnog komada Eduarda de Filipea koga ste već radili u Rijeci. Čime Vas je osvojila Filomena da joj se ponovo vratite?

Emocijom, vitalnošću. Autentičnom radošću koju ova drama poseduje.

Šta će biti u fokusu Vašeg novog čitanja komedije „Filomene Marturano” koja priča o „bivšoj prostitutki koja se udaje na prevaru sa ambicijom da sebi i svojim sinovima obezbedi građanski ugled”?

Ljubav. Porodica. Naše čitanje je druga krajnost od svega što navedoste. Niti je u pitanju udaja na prevaru, niti je sa ambicijom, niti je građanski ugled nešto što je zanima. Filomeni je to smešno... O strastima je reč. Najkraće rečeno: ljubavna priča. Meni posebno draga, pa i bliska jer njih dvoje imaju već veliku decu. Dakle, i ljubavna priča, ali i san o porodici. A ako treba pamflet smešten u prostoj rečenici neka bude: „nežnost je bit življenja”. A ako treba izvući neku rečenicu iz komada, kao moto, onda je to njen urlik: „A familijaaaaaa!!! 25 leta mi je famiiiiiliiiijjjaaa bila u glaviiii!”

Riječku postavku „Filomene” koju ste radili u HNK „Ivan pl. Zajca” posvetili ste splitskoj glumici Mariji Daniri. Da li ste ovo tivatsko čitanje nekome namenili?

Kada već pominjete riječku predstavu, moram da napomenem da je ona za mene bila izuzetno važna. Posle rata to je bilo prvo gostovanje nekog od nas tamo. Prvo, samostalno, autorsko. Bio sam jako uzbuđen i počastvovan. To je bio veliki teatar na čelu sa Mani Gotovac, značajan, svetski, zaista. I ta je predstava označila početak naše dugogodišnje saradnje. Nizali su se „Karmen”, „Galeb”... „Filomenu” smo igrali i na Bitefu i u Milanu na Evropskom festivalu teatra punih pet noći zaredom. To su bili uzleti. I u samoj Hrvatskoj predstava je imala dosta uspeha. Donela je lepe nagrade glumcima, autorima. Mariji Daniri je bila posvećena jer je ona u Splitu ovu junakinju igrala, mislim, 30 godina sa Borisom Dvornikom. Bio je to lep omaž. Treba ceniti i negovati svoju istoriju i svoje pretke i mlade koji dolaze. Mi, na žalost, kao sredina ne činimo ništa od toga. Naprotiv, Anita Mančić ima šansu sa Branislavom Popovićem da ovo igra kao što je slučaj Danire i Dvornika. Isto toliko dugo. Već ih vidim za tri decenije. Divni su! Eduard de Filipo nije ni Čehov ni Šekspir, ali je velika pozorišna partitura. Zato se i drži ovoliko dugo, i u svetu. Čuvena Džudi Denč je, recimo, igrala u Zafirelijevoj režiji na Vest endu...

Kada je Mediteran u pitanju gotovo uvek ste skloni preterivanju. Da li ovoga puta uspevate da odolite iskušenjima?

Mediteran je sam sav u krajnostima, žarkim bojama. Ajde da tako kažem: u preterivanju. Ne želim da odolim, želim da se pustim. Od toga mediteranskog sav sam učinjen. Što bih se menjao i odolevao onome što jesam.

Ne volite suvi, posni, teatar. Kakvu sliku sveta treba po Vama pozorište da predstavi publici?

Suvi, posni teatar ne, ali volim misaoni! A misao kada postoji, kada vibrira onda je sve tu. Ali kad je nema, a neko bi da slaže da je ima. E, to ne mogu. Kakav teatar volim? Talentovan. Onda će i slika sveta biti istinita, prava, autentična i zanosna. Rečju „talentu praštam sve– netalentu ni vrlinu”.

Živimo u vremenu prečica u kojem izumiru erudite, kult znanja i obrazovanja. Kakva ja naša stvarnost budući da kažete da ni Evropa više nije otmena dama, odnosno da je i ona malograđanka postala?

Kakva je da je. Mi smo strašni! Strašni u svom primitivizmu, ludilu, ksenofobiji, mitomaniji... Nisam raspoložen da gledam preko plota. Čistimo svoje bašte. Oni makar za kulturu odvajaju puno, a mi je se stidimo i ukidamo je. Hoće li nam i za to biti oni krivi? Pa vidite li da je vreme relativna kategorija? Gde smo mi sada u poređenju sa onim periodom od pre dve godine? Niže, dublje. A pre 22? A pre 32? Teatri su imali po sedam premijera godišnje, a sada po jednu ako stvore novac ovi naši mučeni upravnici.

Kako i čime očistiti svoju „mentalnu” baštu?

Ako znam, jadi me znali. Ja evo Filomenom! Radom i kontrolom sopstvenih misli. Lepota je tu. Samo ne zaboravimo da je tražimo. Ono malo lepote koje dobijemo od umetnosti ili života dovoljno je da preživimo. Govorim o estetskim bićima. A ima ih. Ko inače puni naše teatre svako veče i zašto? Pa glad postoji za lepotom. I zato znam da će naši teatri opstati, uprkos ovom u stvari ukidanju. Mi ni među sobom više o tome ne govorimo. Shvatili smo da je kraj i da će posle njega stvari ponovo jednom početi da idu napred... Jednom....!