Primavera Sound 2013

Pre nekoliko godina u beogradskoj Areni se održao koncert pod nazivom “Volim devedesete” kada su nastupili izvođači pesama “200 na sat”, “Idemo na Mars” i “Oči boje duge”. Ma koliko da su te jeftine pesme nekome ko muziku doživljava kao umetnost smešne, činjenica je da su one obojile određeni period života jednoj generaciji – oni se sećaju prvog poljupca, prvog seksa, najluđeg pijanstva ili prve krađe “pegazus” patika upravo po hitu nekog ko se predstavljao kao Dr. Iggy. Nostalgija je čudo.

Mi ostali, koje je Iggy više asocirao na Pop nego na doktora, takođe smo imali svoje muzičke devedesete. Kako ne bih generalizovao, držaću se svojih muzičkih uzora i bendova koje sam slušao u vreme kada je razredna pola mog odeljenja u gimnaziji puštala sa 6. časa na koncert Džeja na Tašu (ne Meskisa, naravno).

U to vreme, obožavao sam My Bloody Valentine, Dinosaur Jr, Jesus and Mary Chain, Sugar i još sijaset drugih grupa. Kako su devedesete ovde bile perspektivne u svakom smislu te reči, bio sam ubeđen da nikada, nijedan od tih bendova neću gledati uživo - delom zbog toga što živimo gde živimo, a delom zbog činjenice da se većina tih grupa rasformirala.

Ipak, para vrti gde burgija neće, pa ni bendovi koje sam slušao kao klinac nisu imuni na to. Poslednjih nekoliko godina, gotovo sve grupe koje sam voleo u tinejdžerskom dobu (osim The Smiths i Hüsker Dü) ponovo su se skupile, održale turneje, a neke snimile i nove albume. Neki to rade bolje od drugih, neki tezgare dok su neki još bolji nego nekad. Imao sam tu sreću da većinu njih vidim uživo, a ove godine sam kompletirao svoj muzički crno beli album iz devedesetih. Dakle, podnaslov ovogodišnjeg izdanja festivala Primavera komotno je mogao biti isti kao naziv koncerta u Areni …s tim što su ovo ipak bile neke maaalčice drugačije devedesete.

Boje devedesetih, ovog maja u Barseloni branili su Breeders, My Bloody Valentine, Jesus and Mary Chain, Dinosaur Jr, Meat Puppets, Come, Blur, dok je Bob Mold odsvirao pola albuma “Copper Blue” svog starog benda Sugar. Kada na to dodate još 150 savremenih bendova, dobijete festival koji muzički nigde nema nikakvu konkurenciju…bar kada je indi rok u pitanju.

Iskustvo i znanje, sticaj okolnosti ili nešto četvrto, tek je činjenica da su dva najlepša koncerta na celom festivalu održali bendovi koji su bili na vrhuncu slave pre dve decenije. Jedan od njih je Dinosaur Jr.

Znam da ovo zvuči kao najotrcanija fraza, ali šta ću kada je živa istina – količina energije koju su za sat vremena prosuli Džej Meskis, Lu Barlou i “bubnjar koji nije Marf”, mnogostruko prevazilazi zajedničku energiju 10 bendova koji im po godinama mogu biti deca. Iako bi bilo možda logičnije da sa godinama malo pripitome svoj zvuk, Dinosaur rade upravo suprotno i utisak je da nikad nisu bili više divlji nego sad. To znači da je gitarski noiz koji sviraju još bučniji, odnosno da je ta buka pomešana sa pankom i hc zvukom. Tako su odsvirali pesmu “Training Ground” koja je bila deo reportoara srednjoškolskog hc benda Meskisa i Barloua Deep Wound, a za kraj smo čuli obradu bostonskog hc sastava Last Rights, tokom koje im se na bini priključio Demijan Abraham iz sastava Fucked Up. Ostatak repertoara bio je presek cele karijere, a posebno su moćno zvučale “Raisans”, “Budge” i “Sludgefeast”, dok je lični favorit bila “Start Choppin”. Ove je treći put da gledam Dinosaur i zaključak je da su sva 3 puta bili predivni na različit način. Nema sumnje, to je jedan od bendova čiji koncert bih mogao gledati svake nedelje, 52 puta godišnje. Ako sam za Dinosaur i pre samog koncerta bio siguran da će njihova svirka biti jedna od najboljih na festivalu, za My Bloody Valentine to nisam mogao tvrditi. Glavni razglog tome su bile mnogobrojne pritužbe na njihov zvuk uživo, koji je navodno mlak, neubedljiv i potpuno drugačiji od studijskog snimka. Međutim, ako je sudeći po koncertu sa Primavere, ništa od toga nema veze sa istinom. Jedino što bi im se sa tehničke strane moglo zameriti jeste isuviše tih zvuk glasa u odnosu na muziku, ali ako znamo da je takav odnos instrumentalnog i vokalnog upravo želja Kevina Šildsa, onda je jasno da tehničkih problema nije bilo…niti bilo kakvih drugih.

Književnim rečnikom rečeno, MBV su to veče pokidali! Usvirani su kao da održavaju koncerte bez prekida već 20 godina, zvuk sa albuma je gotovo u potpunosti prenesen na binu, a improvizacija je svedena na minimum. Set listu su činile pesme sa “Loveless” (njih čak 5), po tri sa “Isn’t Anything”, “mbv” i “You Made Me Realise” EP-ja, kao i jedna sa “Tremolo” EP-ja. Osim “Soft As Snow But Warm Inside” nijedan hit nije nedostajao. Kevin je bio hladan kao špricer, ne ispušta tremolo iz ruke, što se i dalo očekivati, a Bilinda Bučer tiha, sa tek ponekim sramežljivim “thank you” .

Posebna zanmljivost je njen izgled (na stranu što danas izgleda bolje nego pre 20 godina). Naime, kada biste je videli u onoj haljinici i cipelicama, stekli biste utisak da radi u biblioteci i da ne sluša energičniju muziku od Dina Martina ili Reja Čarlsa. Međutim, kada svira gitaru, imate utisak kao da je buku izmislila ona lično. Kada smo već kod buke, ona nikad nije bila lepša nego u finalnoj “You Made Me Realise”, nakon koje je Kevin ostavio gitaru na bini, stavio naočare i odmahnuo publici. Ako je to za njega bio another day at the office, beše to najlepša kancelarija u kojoj sam boravio.

S obzirom da će MBV biti na evropskoj turneji ovog leta, obavezno ih pogledajte ako ste u prilici, pa se sami uverite koliko iz mene govori fan, a koliko tu ima objektivnosti. Čini mi se da najbližu šansu za to imate u Šibeniku u avgustu, na Terraneo festivalu. Jesus and Mary Chain su održali više nego pristojan koncert, mada su pomalo falile pesme sa albuma “Stoned and Dethroned” (nije bila nijedna). Tokom “Just Like Honey” na bini im se pridružila “ratna drugarica” Bilinda Bučer što je ovom hitu dalo posebnu težinu. Da je Džim Rid i dalje onaj isti “drkadžija” od nekad, mogli smo čuti pre početka jedne pesme, kada je pitao bend “are we ready”, na šta je publika gromoglasno povikala “yeah”, da bi im/nam Džim poručio “hey, I wasn’t talking to you”. Da sam ih gledao na solo koncertu a ne u festivalskoj atmosferi u kojoj svako malo gledam na sat, siguran sam da bi mi još više legli. A mogli bi da se ugledaju na kolegu Kevina Šildsa pa da konačno snime taj povratnički album, s obzirom da jedina nova pesma “All Things Must Pass” uopšte nije loša. Bob Mold je sa svojim triom (gitara, bas, bubanj) odsvirao prvih 5 pesama sa ploče “Copper Blue” (snimio je pre više od 20 godina sa bendom Sugar) i to je svakako bio najubedljiviji deo njegovog koncerta. Ostatak su činile uglavnom pesme sa njegovog prošlogodišnjeg albuma i par Hüsker Dü hitova. Iako je sve to zvučalo više nego OK, sve vreme mi je nešto falilo…Da li Grent Hart i Greg Norton ili neko treći, nisam siguran.

Bend od kog nisam imao prevelika očekivanja, a koji me je načisto oduvao jeste Swans. Hipnotička buka (hipnoise?), matematički precizna usviranost, Majkl Đira kao “ludi dirigent sa gitarom”, učinili su tu prohladnu noć pored mora nikad toplijom. Iako mi se njihov poslednji album “The Seer” dopao, nakon ovog koncerta volim ga još više. Sudeći po ovoj svirci, uživo su bar duplo bolji nego u studiju. Na linku ispod možete pogledati ceo koncert. U zatvorenoj sali Auditori (konferencijska sala, nešto manja i mnogo akustičnija od Sava Centra), gledao sam Danijela Džonstona, Kristofera Ovensa i Nilsa Frama. Sama činjenica da ću videti D.Džonstona u meni je budila uzbuđenje, pošto se radi o jednoj od najsimpatičnijih, a u isto vreme i najtragičnijih pojava u rok muzici...a lično najdražih. Prateći bend su činila tri klinca koja obožavaju njegovu muziku i to se jasno čulo kada su svirali njegove jednostavne melodije na klaviru. Malo mi je žao što Danijel nije ništa svirao, ali s obzirom da mu se ruke tresu, nisam siguran ni da li je u stanju. Bio je dovoljan njegov predivni falš da vrati uspomene na dane kada je njegova muzika bila “teška za naći” i kada se presnimavala sa kasete na kasetu. Čas iskrenosti koji je okončan pesmom “True Love Will Find You in the End” kada sam bio na milimetar od puštanja suze. Još ako na to dodamo podatak da je pre 30 godina Danijel cimao ljude na ulici za rukav ne bi li im dao kasetu koju je prethodne noći snimio u svojoj sobi, a da se za ulazak na njegov koncert u Barseloni čekalo u redu dugom preko 100 metara, jasno vam je odakle vlažne oči i žmarci na telu. Kristofer Ovens (iz benda Girls) je izveo u celosti svoj sjajni ovogodišnji album “Lysandre”, plus par obrada od Donovana, Dilana, Sajmona i Garfankela kao i Everly Brothers. Dva prateća ženska vokala, saksofon, flauta, klavir učinili su da njegove pesme uživo ne izgube ništa od orkestracije koja je na albumu. Romantično, nežno i teško za zaboraviti. Nils Fram je nemački pijanista, a ukoliko volite Hauschku, Olafura Arnaldsa ili pak Džona Kejdža, onda bi vam se lako moglo dopasti i ono što Nils svira. Fenomenalna mešavina eksperimentalnog klavira i elektronike, koja mi je nadomestila prazninu zbog nemogućnosti da prisustvuje ovogodišnjem Ring Ring festivalu.

Od bendova mlađe generacija, najjači utisak je ostavio sastav Kurta Vajla. Većinu repertoara su činile pesme sa njegovog aktuelnog albuma “Wakin on a Pretty Daze”, a kako je u pitanju izdanje koje u mom univerzumu figurira kao najozbiljniji kandidat za album godine, jasno vam je odakle to oduševljenje. Svi mi koji smo nekad voleli Velvet Underground ili Galaxie 500 svašta nešto zanimljivo možemo pronaći u Kurtovoj muzici. Stondirane pesme od 5-10 minuta, srednjeg tempa, sa ponekom ludačkom gitarskom solo deonicom i tako sat vremena. Jedva čekam da pogledam neki njegov koncert van festivalskog cajtnota, a kako je njegova karijera u uzlaznoj putanji, siguran sam da će biti prilike za to (prva je već 20. juna u Zagrebu).

Jedan od 5 najlepših koncerata koje sam gledao na festivalu održao je bend Phosphorescent. Na pola puta između Nila Janga i Vila Oldalma, uz miris produkcije po kojoj je poznat Danijel Lanoa, Phosphorescent su zvučali još lepše nego na studijskim snimcima. Lider benda Metju Houk svakako spada među darovitije i kreativnije izdanke žanra kog zovemo amerikana, a to se posebno ogleda u činjenici da umesto što slepo prati pravila ovog pravca, on svako malo pobegne u pop, a ponekad i blago ambijentalne vode. Još ako znamo da su većinu repertoara činile pesme sa potpuno fenomenalnog albuma “Muchacho”, lakše ćete razumeti zašto je ovo bio savršen koncert u svakom smislu te reči. Veče pre Phosphorescent, nastupili su The Oh Sees, garažno čudo iz San Franciska. Ludilo na bini i ispred nje, zvuk negde između The Sonics i Velvet Underground, pank, bluz, garaža, rok, buka, gomila poznatih muzičara koja ih je gledala iz bekstejdža, dovoljno vam govore o atmosferi. Upravo The Oh Sees sviraju u Beogradu u julu mesecu i mislim da taj koncert nikako ne bi trebalo propustiti.

Australijanci Tame Impala su bili više nego zanimljivi sa svojom mešavinom psihodeličnog roka, dokazavši da hajp koji vlada oko njih na Pitchforku nije sasvim bez razloga. Kada smo kod Pitchforka, nastup Animal Collective je bio fenomenalan. Za razliku od beogradskog koncerta na kome su bili više u elektronskom izdanju, ovde su malo više svirali na pravim instrumentima. U fokusu je bio prošlogodišnji album koji mi baš i nije legao, no posle ovog koncerta dobio je novu šansu. Šta god vi mislili o Animal Collective, teško možete osporiti činjenicu da njih četvorica spadaju među najkreativnije muzičare mlađe generacije. Opet, kad smo kod bendova koje gura Pitchfork, Grizzly Bear su odsvirali gotovo besprekoran koncert, dajući nam do znanja da od njih ubuduće tek možemo očekivati velike albume. Treba pomenuti i njihovo sjajno vizuelno rešenje na bini – velike lampe (ili nešto što liči na lampe) koje se pomeraju gore/dole i pale/gase u ritmu muzike. Jednostavno i efektno, sa stilom. Što se tiče koncerata koji su pomalo razočarali tu je pre svega bila Niko Kejs. Da li moje razočarenje ima veze sa velikim očekivanjima i time što mnogo volim njenu muziku, ili sa nečim drugim, nisam siguran. Ovo je bio njen prvi koncert u Španiji i prvi koncert na kom je svirala sa novim gitaristom i novim bubnjarem, i mislim da ipak u tom grmu leži zec. Naime, pesme kao što su “People Got a Lotta Nerve” i “This Tornado Loves You” na albumu zvuče raspojasano, brzo i žestoko dok su na ovom koncertu bile prilično mlake, mnogo sporijeg tempa, gotovo kao neke unplugged verzije. Mislim da to ima veze sa činjenicom da ni gitarista, ni bubnjar nisu učestvovali u njihovom stvaranju, te da im treba vreena da se malo uklope u bend. U prilog tome ide podatak da je na celom koncertu ubedljivo najbolje zvučala jedna nova pesma, koja će se pojaviti na njenom narednom albumu. Ruku na srce, daleko od toga da je Niko Kejs bila loša – nekoliko starih pesama je zvučalo sjajno (“Hold On, Hold On” npr) i takav koncert je za 5 koplja bolji od mnogih iz tog žanra, ali kada znate da neko može i ume mnogo više, onda vam ostane neki gorak ukus u ustima, da ne kažem ušima.

The Sea and Cake iz Čikaga takođe spadaju u razočaranja, a tu pre svega mislim na set listu. Kao neko ko smatra da su njihovih prvih 5 albuma mnogo bolji od preostalih 5, a kako je na koncertu fokus uglavnom bio na drugom delu njihove karijere, jasno vam je u čemu je bio problem. Istina, bilo je par pesama u kojima su skršili na način na koji su to nekad radili, ali većinu koncerta sam imao utisak da sviraju jednu istu pesmu. A na stranu što me arogantni, šatro akademski stav Sema Prikopa već duži niz godina iritira.

BETA/AP Photo/Paulo Duarte

Iako sam Nika Kejva gledao 4 puta, iako mi je njegov ovogodišnji album prosečan, bilo mi je krivo kada sam skapirao da je njegov koncert u isto vreme kada svira škotski sastav Camera Obscura. Škote mnogo volim (nekada su bili jedan od mnogih bendova koji se lože na Belle and Sebastian, a već duži niz godina prave bolju muziku od njih) , a znao sam da mi se neće skoro ukazati prilika da ih opet gledam. Na žalost, njihov koncert je bio poprilično neubedljiv i to prvenstveno zbog problema sa zvukom. Glas se čuo prigušeno, kompjuter koji je koristila devojka za klavijaturama je otkazivao, tako da je sveopšti utisak osrednji. Bend Deerhunter, čiji album “Halcyon Digest” je bio najbolja ploča koju sam čuo u 2010. godini, na Primaveri je promovisao aktuelni album “Monomania”. Iako mi je ovogodišnji album mnogo slabiji od prethodnog, na njemu se nalaze 3-4 odlične pesme i one su na koncertu zvučale odlično – zujanje, pištanje, kontrolisana buka i sve što ide uz to. Međutim, problem je bio što su sa prošle ploče svirali samo jednu pesmu. Kapiram da su sada naloženi na novi album, ali tek tako skrajnuti pesme sa onako dobre ploče kao što je bila “Halcyon Digest”, u najmanju ruku je neozbiljno. Poslednjeg dana festivala u parku Siutadela, Mak Demarko je otprašio sjajan koncert i to je svakako ime na koje treba obratiti pažnju u budućnosti. To veče, u sali Barts, svirala je Džuli Dojron (bila nekada u bendu Eric’s Trip), koja je sa svojim suprugom na gitarama izvela simpatičan presek svoje solo karijere. Nakon nje, na binu su izašli ponovo oformljeni Come, koje predvode Kris Brokou i Talija Zedek. Siguran sam da bi svi oni koji vole Thin White Rope i Giant Sand uživali na ovom koncertu, te ne čudi što mi je Žikica Simić nekoliko puta pao na pamet tokom njihove svirke. Mešavina distorziranih gitara, kantrija, bluza, noiza pa i panka, bila je savršena kombinacija za kraj.

S obzirom da na festivalu svira preko 150 bendova, od kojih se mnogi preklapaju, nisam uspeo da vidim Dexys, Shellac, Nika Kejva, Mount Eerie, Blur, Mulatu Astatke, Postal Service, Do Make Say Think, Menomena, The Breeders, Liars, Dead Can Dance, The Knife, Džejmsa Blejka i mnoge druge. To je neminovnost velikih festivala. Za 4 dana sam pogledao 22 koncerta, što je samo za par koncerata manje od maksimuma koji realno možete videti za to vreme (naravno, pod uslovom da gledate koncerte od početka do kraja).

BETA/AP Photo/Paulo Duarte

U odnosu na prošlu godinu, karta je bila skuplja (poslednja cena karata za sve dane iznosila je paprenih 250 evra) a gužva je bila mnogo veća. Umesto lokalnog piva San Migel, glavni sponzor je bio Hajneken. I prošle godine je bilo Engleza, ali ne ovoliko mladih, odnosno ne ovoliko pijanih. S obzirom na sve to imam blagi strah da se Primaveri ne desi ono što se desilo festivalu u Benikasimu, a to je da postane još jedno stecište brit popera, engleskih klinaca koji su tu više zbog alkohola nego zbog muzike i ljubitelja bendova koje propagiraju NME i Q. I Benikasim je otišao dođavola kada je Hajneken uleteo kao spoznor, odnosno kada su lajn ap počeli da čine prevashodno Kaiser Chiefs, Franz Ferdinand, Bloc Party, Muse, Placebo i slični bendovi. Nemam ništa protiv njih, ali toliko je festivala u Evropi na kojima oni već sviraju (imamo jedan takav čak i kod nas), a koliko je festivala na kojima možete čuti Danijela Džonstona, Nika Gerija, Phosphorscent, Džona Kejla, Niko Kejs ili tribjut bendu Big Star?

Ipak, nadam se da je to samo pogrešna procena i da se Primavera neće dati tek tako. Nije mala stvar kada vaš program među stotinama muzičkih festivala na celom svetu nema nikakvu konkurenciju. Šteta bi bilo da se ta činjenica promeni.