Pukotina

Ovakva impresija prosečne filmske pulike, koja uglavnom zaobilazi njegova mnogobrojna dramska ostvarenja, može značiti jedno veliko priznanje za vremešnog glumca koji je uspeo da samo jednom ulogom postigne ono što mnogi ne mogu ni sa deset.

Narvno, mnogi nemaju glumački potencijal koji ima Hopkins i koji je još jednom u punoj svetlosti zablistao u filmu "Pukotina".

Reditelj ostvarenja je Gregori Holbit, koji ima ličnog isukstva na polju kriminalnog prava budući da se njegov otac bavio time. Holbit je 1996. godine debitovao na velikom platnu filmom "Iskonski strah" (u glavnim ulogama Ričard Gir i Edvard Norton), a njegovo najpoznatije ostvarenje je "Hartov rat" sa Brusom Vilisom i Kolinom Farelom u glavnim ulogama. Imajući pozamašno iskustvo u žanru trilera, reditelj je veoma jednostavno postavio priču. Trudeći se da izbegne grešku koji ostali reditelji čine sa žanrom pokušavajući da od lake priče naprave spektakl tako što će u film gurati što više akcije i što više podradnji, Holbit je suprotno očekivanjima i svesno film postavio veoma skromno. Takav utisak stiče se od samog početka. Atmosfera je krajnje intimna što je posledica minimalizma koji je reditelj koristio, a koji se ogleda u broju likova, podradnji, samom zapletu i na trenutke jednostavnim kadrovima. Tamo gde je bilo potrebno preterivati, reditelj je to sa lakoćom činio ni na trenutak ne dovodeći u pitanje svoj stil.

Koristeći se smernicama scenarista, reditelj izgrađuje film na dobro karakterisanim likovima. Likovi su jasno naglašeni i oni su glavni nosioci i usmerivači radnje. Ovakav zahtev za Holbita nije bio nikakav problem budući da su svi njegovi raniji filmovi i izgrađeni na likovima. Njegova težnja da pročešlja emocije svojih junaka prisutna je u svakoj sceni kada se pojavljuju dva glavna lika. Ali, tu se izgleda reditelj umorio, tako da su ostali likovi ostali prilično zbrkani i površni. Ovu manu je pokušao da ispravi montažer sečući traku na minimalan mogući tajming na mestima gde se pojavljuju sporedni glumci. Ovo je, ipak, veliki minus jer je nezahvalno očekivati od glavnih glumaca da celu radnju nose na svojim leđima bez podrške ostatka glumačke ekipe.

Film počinje jednostavno i direktno. Glavni lik, Ted Kraford (Antoni Hopkins), nakon što saznaje da ga žena vara, odlučuje da je kazni - ubija je. Rukovodeći se svojim genijem, on pravi unapred smišljenu mrežu događaja koja guta sve one koji treba da budu kažnjeni. Među njima je i mladi uspešni pomoćnik javnog tuzioca Vili Bičam (Rajan Gosling). Na taj način glavni junak čini savršen zlocin, jer ne postoje dokazi koji će ga osuditi. Ali, i najsavršenije uglačano staklo ima svoje greške - pukotine.

Ostatak filma se svodi na igru mačke i miša, na zanimljive ali i retke duele intelekta i strategije. Takođe, prisutna je i moralna dilema ambicioznog advokata, koji se bori između pravne etike i želje za uspehom, koja u ovom slučaju vodi ka korišćenju nedoličnih metoda i prevare. Naročito zanimljivo kod filma je pozicioniranje publike u odnosu na ’dobru i lošu stranu’. Sa jedne strane oseća se moralna potreba ka pravičnom završetku, a sa druge strane lik Teda Kraforda je toliko simpatičan i zanimljiv publici u svojoj ironiji i svom izopačenom smislu za humor da je teško se odlučiti. Ali, postoji tu i jedna simbolična i intimna težnja ka pobedi genija nad sistemom i pojedincima, koja bi u ovom slučaju značila izvršenje savršenog zločina. Na kraju, ipak je prevagnula holivudska tržišna orijentacija koja je oduzela ovom filmu na potencijalnom osveženju koji bi uneo u žanr.

Reditelju i nije bilo teško da iznese film, imajući u vidu sjajnu podršku dva glavna glumca. Antoni Hopkins nije imao nikakvih problema da izgradi svoj lik. Koristeći se ogromnim iskustvom u dramama, pa i svom najpznatijem liku Hanibala Lektora, Hopkins gradi stabilan i osvežavajući lik ciničnog psihopate koga krasi ironičan smisao za humor i doza izopačenog samoljublja koja ga samo na momente pretvara u omiljenu književnu budalu – Fjodora Pavloviča Karamazova. Ali, njegova karamazovština proističe iz njegovog genija. Ted Kraford je uglađeni naučnik i intelektualac koji je posrnuo. Slično kao i njegov Hanibal.

Poređenja sa likom Hanibala Lektora su osnovana. Postoji dosta suštinskih sličnosti između ova dva lika. Oba su naučnici i priznati građani, oba su estete i ljubitelji umetnosti, i takođe, u oba ova lika postoji nešto trulo. Pored nabrojanih sličnosti mogu se uočiti i dubinske razlike. Ted Kraford je prizemniji i bliži običnim ljudima, dok se na Hanibala gleda kao na izopačenog bolesnika i đavola. Prvi je izgubljen u svom bolu skrenuo sa puta, dok se drugi rukovodi svojim frustriranim nagonima.

Stiče se utisak da su producenti i scenaristi još od samog početka projekta imali na umu Antonija Hopkinsa, tako da je Hopkins dobio odlične dijaloge u maniru ranijih velikih uloga, kojima glumac iskusno barata dajući filmu jednu oštrinu.

Upečatljivo je Hopkinsovo skromno pojavljivanje u filmu, što je možda i svesno vršeno od strane scenarista i reditelja ostavljajući njegov lik u senci. Skraćenjem Hopkinsovog tajminga, otvorio se prostor za Rajana Goslinga, novu mladu nadu američkog filma, koji je ove godine bio nominovam za nagradu Oskar za film "Half Nelson", a koga naša publika pamti po filmu ’Ubistvo po stavkama’, sa Sandrom Bulok. Gosling u filmu "Pukotina" i izgleda kao neko ko je sveže bio nominovan za Oskara. Njegova kreacija mladog, uspešnog i ambicioznog advokata je onakva kakva i treba da stoji uz lik koji igra Hopkins. Oslanjajući se na starijeg kolegu, Gosling deluje kao da uspeva da parira Hopkinsu i da ide u korak za njim. Očigledno je divljenje mladog glumca prema svom iskusnom kolegi, naročito ako se uzme u vidu da Gosling, u scenama gde se ne pojavljuje Hopkins, deluje neuverljivo i čak na momente banalno. Stiče se utisak da u određenim scenama preteruje, što možda i nije njegova krivica koliko propust reditelja.

Tako se ispostavlja da je i pored skromnog pojavljivanja Hopkins pokupio sve aplauze.

U filmu se još pojavljuju i Rosamund Pajk koja je ovdašnjoj publici poznata po filmovima "Umri drugi dan" i "Ponos i predrasude", i Dejvid Strethajm poznat po ulozi u filmu "Laku noć i srećno", ali oboje veoma bledo i neprimetno.

Ostali elementi filma su na nivou. Scenografija ume da bude oskudna u kreativnosti na momente, ali zato i odlična. Fotografija i kamera su nenametljive i služe svojoj svrsi. Sve ovo je doprinelo da u prvi plan osvanu likovi i sami glumci, kao i narativni postupak reditelja.

Međutim, ako ste slučajno pomislili da film odskače iz okvira holivudskog standarda, pogrešili ste, jer film ima ’veliki’ holivudski obrt i svršetak koji su u ovom filmu naročito banalni i prozaični, urađeni dosta trapavo, bez ikakve ideje i stila. Tako da, ako ste umorni od recikliranog triler-hepi enda na holivudski način, predlažem vam da deset minuta pre završetka filma napustite salu. Na taj način film će vam ostati u lepom sećanju. Šta se kasnije desilo? – to ne mora vas da brine. Vi ćete imati svoj završetak priče.