Istinita priča

Ovo je istinita priča. Muškarac o kojem je ovde reč, apsolutno postoji. On je visok, crnokos, pomalo ružan. Radi nekakav ljudima važan posao. On je, naime, fizičar. Ne, on je biolog. Mikrobiolog. Mada bih ja mnogo više volela da je vatrogasac, na primer, vatrogasci su sigurno veoma zanimljivi ljudi, puni nekih zanimljivih vatrogasnih priča, ali koga danas još zanima jedan običan običan, visok, crnokos i, u stvari, ne baš samo pomalo ružan vatrogasac? Koga zanima ružni vatrogasac, do te mere, da bi ga pozivao na razna plaćena putovanja ekonomskom klasom (ponekad i biznis, ukoliko odlazak i povratak ne obuhvataju vikend, ali jednom prilikom i prvom klasom Swiss Aira, u vreme procvata kompanije, kada se za doručak služio sveži omlet od pravih jaja i kroasani, ipak i to samo zato što su sve jeftinije karte bile rasprodate), ko bi, dakle, jednom tako nevažnom čoveku plaćao put i smeštaj, uglavnom u hotelima lanca „BestWestern“, na bazi noćenja sa doručkom, a kada bi čovek bio samo jedan običan vatrogasac? Ne, ovo je slučaj jednog važnog čoveka, fizičara, mikrobiologa u stvari, koji stalno putuje, da bi onima koji mu putovanja plaćaju, ispričao nešto važno.

A ovo je priča o putovanjima.

I slučaj počinje na aerodromu u Minhenu, na odeljku D, a treba stići sve do odeljka A. Minhenski aerodrom je, kao što je poznato, još i pre renoviranja, jedan od najzahtevnijih u Evropi. Sagrađ en dobrim delom u jednom nivou, razdaljine između izlaza mere se stotinama metara, zaposleni su, možda sasvim nepravedno, poznati po svom striktnom opredeljenju da ne izlaze u susret putnicima koji kasne. Zato u Minhenu putnici trče. I trčeći, za sobom vuku svoj ručni prtljag, uglavnom male kofere na točkićima, kao fifike, koje se u brzini prevrću, padaju, udaraju u noge, cepaju čarape svojim vlasnicama i drugim prolaznicama, koji, opet, tako brzo trče, da udarce u prvom trenutku i ne primećuju.

Muškarac o kojem je ovde reč (dogovorili smo se, mikrobiolog dakle?) znojav, raščupan, trči holovima aerodroma u Minhenu. Traži slovo A. Upravo je doleteo Lufthansom iz grada izvan Evropske unije, stajao dugo i nestrpljivo u redu sa ostalim vlasnicima pasoša niže vrste, gledao kako pokraj njega brzo promiču najpre zapadni biznismeni, mašući svojim ispravama policiji na graničnom prelazu, a zatim i oni putnici kojima su se njegovi sugrađ ani uporno arogantno podsmevali, a koji su, iako nekad najzaostaliji predstavnici nekadašnjeg istočnog bloka, ipak bili na putu da postanu novi članovi proširene evropske porodice. Naš junak tako stoji u redu, gledajući kako mu Rumuni, Bugari, Poljaci, okreću leđa i, iako kontrolisani, prolaze dugačak red gotovo bez zadržavanja. Gleda u leđa, gleda na sat kako ističe vreme do njegovog idućeg leta i gleda jednog sivog službenika kako detaljno proverava sve brojeve i sva slova u svim pasošima svih putnika u tom dugačkom autsajderskom redu.

„U Njujork, na konferenciju“, spremno je dočekao pitanje „Kuda putujete?“ koje mu je postavio granični službenik, kada je konačno stigao na red. „Avion poleće za deset minuta“, pokušao je da ubrza proceduru detaljnog proveravanja svih brojeva i svih slova u njegovom pasošu, naročito američke vize, za koju službenik nije bio nadležan, posebno ne da pljosnatim noktom svog velikog palca grebe po hologramu koji ipak nije bio predviđen za takvu vrstu manipulacije. Od službenika nije dobio nikakav odgovor. „Istočni Nemac. Ti su najgori“, začuo je naprotiv, istina veoma tiho, iza svojih leđa. Kada se okrenuo, pred njim je stajao odvratni Rus i smešio mu se. Za ruku je držao kćerku, od nepunih deset godina, obučenu isključivo u odevnu marku „Gucci“. Mikrobiolog, naravno, nije imao pojma da su top (300 E), zvonaste pantalone (600 E), špicaste zlatne cipele (350 E) i tašna (900 E) marke „Gucci“, to vam kažem ja, ja znam, jer pratim i modu. I cene. Nekakvom neizrecivom lančanom reakcijom preziranja onoga ko vam se obraća, ni on Rusu ništa nije rekao, samo je okrenuo glavu i to ponovo ka policajcu, baš u trenutku kada je ovaj, sada sa dva prsta, grebao po sredini njegove biometričke vize. „Šta to radite, oštetićete hologram!“ mikrobiolog je postao vidno nervozan. „Vršim proveru ispravnosti vašeg putnog dokumenta. Molim da me ne ometate.“

„Vi ne proveravate, vi grebete. Molim vas, oštetićete mi vizu!“ rekao je očajni čovek, a policajac je jedva dočekao te reči. Pasoš koji je do malopre grebao, jednostavno je stavio na stranu, ne gledajući očajnika, uputio ga rukom i hladnim tonom da stane sa strane.

To i reče: „Stanite sa strane.“

„Propustiću let!“ naš junak je gotovo zaplakao, a policajac ga je, uvežbanom i moram priznati, prilično iritirajuće samozadovoljnom mimikom, upadljivo ignorisao. Kada se okrenuo, mikrobiolog nije znao šta da radi. Rus, sa skupo odevenom kćerkom, već je gurao dva pasoša kroz ponižavajuće mali prorez na šalteru, naš očajnik ga je gledao i mislio gde će večeras da spava. Let za Njujork će sigurno propustiti, cena karte je nametala sve restrikcije, uključujući i onu o nemogućnosti promene datuma; vizu za Nemačku, kao niti za jednu zemlje šengen zone – nije imao, prvi sledeći avion koji bi ga vratio kući predviđen je tek za iduće jutro i uopšte, bio je u ozbiljnom problemu. „Njujork je veoma lep u jesen“, Rus mu se ponovo obratio, insistirajući iz potpuno nerazumljivih razloga na komunikaciji u ovim sasvim izvanrednim uslovima. Naš putnik ništa više nije shvatao, osim da je pred sobom imao nepoznatog čoveka, koji mu govori utiske stečene pažljivim praćenjem serije „Sex and The City“. (Ime i sadržaj serije takođe nije znao, to vam kažem ja, ja znam, imam snimljene sve epizode). Ipak, znao je jedno – pred sobom ima odvratnog Rusa, jer pod jedan: čovek je govorio ruski, a pod dva: svi su Rusi odvratni, a ovaj, uz to, još i nije imao problema sa pasošem. „Vreme je divno i šetnja gradom je prijatna i opuštajuća“ rekao je odvratni i upitao „Bili ste tamo?“. Naš čovek je, bez neke preterane želje, gotovo nesvesno, ipak odmahnuo glavom, devojčica iskrivila članak na štikli, a Rus uzdahnuo. „Ni ja. Ne daju vizu.“

Ko kaže da putnici nisu braća.

*

Kada je službenik jednom okončao bezrazložnu ekspertizu pasoša i gotovo besno ga pružio mikrobiologu, bilo je još šest minuta do leta, negde kao da je odjeknuo pucanj startnog pištolja i naš junak je počeo mahnito da trči. (Vreme je da se odlučimo za ime, ponavljati „muškarac“, „mikrobiolog“ ili još gluplje „naš junak“ zamarajuće je, uostalom, šta ako ništa od svega toga nije baš sasvim tačno, šta ako muškarac nije baš sasvim muškarac i šta ako uopšte nije mikrobiolog, i šta ako se ispostavi da nije nikakav junak, ne kažem da je tako, ali šta ako jeste, stvar bi mogla da izmakne kontroli. Dakle, ime. Evo, recimo: Vladimir. Vladimir, zato što ne poznajem nijednog Vladimira koji je upadljiv. Nijedan pravi Vladimir u mom životu ne boji ovo ime nekim posebnim osobinama, koje mogu da me odvrate sa pravog profila čoveka o kojem pišem. I, ako i ima neki Vladimir, onda je to možda baš ovaj o kojem pišem, mada, kažem vam, ime je sasvim izmišljeno. S druge strane, vama je naravno jasno da naš – odlučili smo – Vladimir, sasvim postoji, da nema ni najmanje sumnje u njegovu autentičnost i da je sve ovo istinita priča.)

Dok smo se dogovarali oko imena, prošlo je, ja bih rekla, oko dva i po minuta (ne računajući vreme za razmišljanje, na koje kao pisac, imam prava) i to vreme Vladimir je iskoristio da trči od izlaza D i dotrči do izlaza A. Ukrcavanje bi uveliko već bilo završeno i Vladimir bi sigurno propustio svoj let za Njujork, da jedan muškarac i jedna žena nisu zbunjivali službenike avio-kompanije. Službenik je, uporno ponavljao:

„Da li ste predali prtljag?“

„Da li ste predali prtljag?“

„Da li ste predali prtljag?“

Muškarac i njegova žena jesu predali prtljag, to je, uostalom, i pisalo na njihovoj karti, službenici su nešto zabrljali sa kompjuterom i pokušali su da situaciju razreše drskošću na nemačkom, engleskom i francuskom jeziku. Niti jednim od tih jezika ni muškarac ni njegova žena u dimijama, dugačkom muškom sakou i sa šarenom maramom na glavi uopšte nisu vladali. Nisu ni shvatali čime ne vladaju, i zbog činjenice da je jeziv akcenat službenika avio-kompanije sve reči bojio jednom istovetnom intonacijom, a urođena ili glumljena devijacija nosa nije posebno doprinosila situaciji. Vladimir je pristigao baš u trenutku kada se službenik homoseksualnog opredeljenja naljutio i na kompjuter. (Da je službenik gej, zaključila sam zahvaljujući kosi ofarbanoj u „dusty blond“, kojoj je prethodio izbeljivač marke „L’Oreal“, da bi se postigla nijansa najpribližnija ilustraciji na kutiji, zatim izrazito prezrivo držanje prema čoveku u pohabanom, seljačkom odelu i njegovoj zabrađenoj ženi, što opet, ne mora biti samo oznaka modno emancipovanog stjuarta, već i company policy avio-kompanije, ipak; prsten na desnoj ruci nesumnjivo je dokazivao da je stereotip, možda baš zato što je bio stereotip – apsolutno tačan). Plavušan se iznenada izborio sa kompjuterom i u svojoj bazi podataka konačno pronašao imena spornih putnika, šifru njihovog predatog prtljaga i uz uzdah dubokog negodovanja, propustio ljude da uđu u avion. Vladimir je pružio svoj bording-pas i trenutak kasnije, potpuno neočekivano i protivno svim zakonima protoka vremena, ipak bio na sigurnom putu za Njujork.

*

U avionu, probijajući se kroz uzani prolaz ekonomske klase, Vladimir nije uspeo da zaobiđe muškarca i ženu u dimijama. Sada je vreme da saznamo da su u pitanju starac i starica, koliko tačno godina imaju – nije moguće odrediti, jer život u ruralnim krajevima ostavlja surove tragove na osetljivoj koži lica i ruku. Preko sedamdeset, Vladimir je procenio, čudeći se gde i zašto ovi ljudi putuju sami. Ono što je Vladimira takođe čitavog dana mučilo bilo je prosto pitanje – a zašto i on uopšte nekud putuje, iako se pouzdano najneprijatnije oseća u kontaktu s ljudima. Uglavnom, sa svim ljudima, a posebno s nepoznatim, s ljudima u uniformi, zatim s ljudima koji poslužuju hranu ili piće (zbog čega je čitav život izbegavao restorane, osim one sa samoposluživanjem). Visoko na spisku njegovih životnih opsesija bio je i strah od upotrebe javnih toaleta, naročito onih u avionima i vozovima, onda i zgađenost nad količinom i vrstom bakterija koje ljudi na ovako skučenim prostorima razmenjuju. Osim toga, Vladimir je i jednostavno veoma visok čovek, teško se smeštao u sedišta konstruisana prema standardima jeftinije klase, a kada bih rekla i da je koncept klasa kao takav smatrao suštinskom nepravdom savremenog sveta, verovatno bi mi se čitav avion nasmejao u lice.

„Stvarno“, Vladimir se čudio. „Zašto ja uopšte putujem?“

Staroj ženi je u međuvremenu marama gotovo spala s glave, otkrivajući sedu i nenegovanu kosu, dok je pokušavala da u prenatrpani prostor iznad svog sedišta smesti svoju prenatrpanu torbu, koja opet ni po jednom kriterijumu nije mogla da spada u razmere i težinu dozvoljenu za kabinski prtljag (ipak uobraženi službenik na bordingu uopšte nije radio svoj posao i torbu zapravo nije ni pogledao). Žena je gurala torbu, torba je sledila zakone fizike, nervozna stjuardesa iza Vladimira gubila je strpljenje, gotovo je vikala na ljude da smesta sednu, jer avion već i onako kasni zbog njih.

„Gde ću sad s ovim?“ zbunjena do stanja šoka upitala je starica svog muža, koji je već seo na svoje mesto, od sramote, nelagodnosti i nekog urođenog instinkta za samoodržanjem, praveći se da je ne poznaje. „Gde ću sad s ovim?“ ponovila je starica gledajući oko sebe, na jeziku koji je i Vladimirov maternji. „Gurnite torbu ispod sedišta“, nije izdržao, a da joj ne kaže, u trenutku kada se sa zvučnika začulo „ukrcavanje završeno“. Vladimir je pogledao svoju kartu i naglo seo na prazno mesto pored zahvalne starice, pre nego što bi ga stjuardesa ošamarila zbog nepripremljenosti za uzletanje. (Da, sasvim mi je jasno da je malo verovatno videti stjuardesu koja šamara putnike, pa čak i one koji kasne ili na bilo koji način zadržavaju avion tokom taksi i tejkofa, a u trenutku kada u avionima i inače vladaju vanredna pravila, ukidanje klasa razmicanjem zavesa između pregrada, ipak podsećam da su izuzeci od verovatnog, a u smislu istinitog, i zaista mogući, takođe podsećam na primer stjuardesa nekih kompanija koje poseduju plastične lisice, za slučaj da je potrebno obuzdati nasilnog putnika, primer British Airwaysa, čije stjuardese ponekad recituju komande putnicima, ili Aeroflota, gde postoji mogućnost da stjuardesa u vazduhu umre od starosti. Zašto onda ne verujete da je ova punačka plavuša, stereotipna slika zdrave mlade žene iz Nemačke, mogla, da je samo htela, da Vladimiru ovom prilikom neočekivano odvali šamar?)

Avion je rulao, kada se Vladimir okrenuo oko sebe. Prilično očajan, pogledom je tražio još neko prazno sedište, tačnije, barem dva vezana prazna sedišta, i to što dalje od drugih ljudi. Jedno mesto pored nekog debelog momka s naočarima nije mnogo obećavalo, drugo kraj žene okovane zlatom – čiji je prejaki parfem stizao čak do toaleta njihovog odeljka i tu se ipak zaustavljao, utapajući se u druge oštre mirise para-ljudskog porekla – nije bilo ništa bolje.

Vladimir, je naime, tražio mesto daleko od ljudi.

Jer, nemojte pogrešno razumeti, nije problem u ovim ljudima, problem je u svim ljudima. Vladimir, naime, ne trpi ljude, tačnije, ne trpi ljudske mirise. Niko ih ne trpi, sasvim je jasno, pogotovo ne one neprijatne, ali Vladimir ipak ima jednu dodatnu osobenost. Neuobičajena anomalija otkrivena još u ranom detinjstvu sastojala se u proširenim suznim kanalima na oba Vladimirova oka. Još kao mali, Vladimir je mogao da, ako zapuši nos i usta, a zatim snažno dune iz pluća, protera vazduh kroz suzne kanale i tako na primer razduva maslačak. U osnovnoj školi, mogao je očima da oduva prašinu sa televizora, na primer, mada je to, zbog elektriciteta, bio najteži zahvat, kojim je svoje malobrojne drugove fascinirao veoma retko i u danima posebnog nadahnuća, obično pred vikend, kada bi se prašina pred subotnje spremanje kuće u grozdovima nakupila na ekranu. Ta neobična sposobnost imala je i svoje negativne strane. Prvo, zato što su je Vladimirovi drugovi smatrali odvratnom, a time i njega groznim čudakom, a zatim i zato što su putevi izlaska vazduha bili i putevi u suprotnom smeru, Vladimir je, dakle, udisao i ustima i očima i nosom i time je njegov organizam bio oduvek nezaštićen od mirisa. Dok su na primer, kraj zgažene mačke na putu, svi Vladimirovi drugovi zapušavali samo nos i usta, on je morao i da zažmuri i to u grču, pa je ubrzo stekao i etiketu bednika, koji ni običnu crkotinu ne sme da pogleda. Kasnije, naviknut na zadah leševa, jeftinu hranu i smradove iz prirode, nikako nije mogao da se privikne na zadahe živih ljudskih tela. Svaki kontakt za njega je predstavljao malu agoniju, kada bi ga jednom onjušio, znao bi i previše o svom sagovorniku. Vladimir je, takođe, posebno osetljiv na miris kose. S godinama, znao je tačno da, samo jednim udahom, proceni koliko dana nepranja vlasnik, a mnogo češće vlasnica obično nalakirane kose ima za sobom, prepoznavao je i najlakše slučajeve seboreje, poremećaj rada žlezda, pomirisao bi u prolazu nečiju kosu i tačno znao šta je dotični večerao. Ta njegova osobina je bila toliko razvijena, da mu je, da nije besmislena, mogla doneti svetsku slavu. Da je ljudski um dovoljno oslobođen stega normalnosti i da nije tako predvidljiv, Vladimir bi mogao postati vrhunski policijski stručnjak, na primer, „profajler“ kako to nazivaju u američkim filmovima. Mogao bi, dok laboratorija određuje DNK ubice, na osnovu samo jedne njegove vlasi, pronađene pod noktom žrtve, jasno, a pomoću mirisa, odrediti osobine, način života, jelovnik pa i deo grada u kojem ubica živi. Nesreća je bila u tome što je Vladimir živeo u sredini u kojoj su se ljudi ubijali otvoreno, na ulici, usred dana, bez suvišnih kontakata i za sobom često ostavljali jasan motiv, čete očevidaca, ali ni jednu jedinu dlaku. Tako Vladimir nije mogao da svoju sposobnost stavi na raspolaganje i dobrobit ljudskog roda, već je, samo i naprotiv, zahvaljujući svojoj neobičnoj osobini, evo već trideset šest godina živeo daleko od ljudi i užasno sam.

Sada, dok je avion upravo poletao, a zapravo se nalazio u onom najopasnijem položaju između stabilnog leta i sigurnosti zemlje, starica je otvorila zamotuljak sa nekakvom hranom i ljubazno ponudila svog suseda, Vladimir je, pokušavajući da ne diše, odlučio da apsolutno i po svaku cenu mora da se premesti. Sačekaće da se isključi znak „vežite svoje sigurnosne pojaseve“ i zamoliće stjuardesu da mu pronađe drugo mesto. Petnaestak minuta i samo jednim „Mogu li da se premestim?“ pitanjem kasnije, Vladimir je sedeo kraj ćelavog Nemca, od kojeg ga je, tačnije, razdvajalo jedno prazno mesto, a nekoliko redova dalje od onih starih ljudi, koje je napustio bez pozdrava. Pogledao je po avionu i bio tako zahvalan što je morao da leti preko Minhena, što je značilo puno Nemaca među putnicima, a Nemci su, govorilo je iskustvo, najćelavija nacija u Evropi. Muškarci veoma rano počinju da gube kosu, zbog čega je šišaju na veoma kratko, na dužinu brade od dva-tri dana, ne računajući one brkate spodobe sa Tarzan-frizurama, kojima kao da je malo smrada kose koja se lepi po vratu pa dlake neguju i pod samim nosem.

Vladimira je, ipak, negde ne baš u poslednjem planu svesti, mučila scena koju je svojevoljno odigrao sa stjuardesom. „Mogu li da se premestim?“ pitao je debelu plavušu, koja je samo nekoliko minuta ranije htela da se fizički obračuna s njim i na njen upitan pogled nije ponudio nikakvo objašnjenje. Samo je pogledao u ljude pored sebe, ženu sa maramom koja je ćutala i najradije bi se utopila u štof svoga sedišta, u štrafte i tufne i onu malu belu krpicu za glavu, da ne bi više nikome smetala. Pogledao je i njenog muža koji je uzvraćao zahvalne poglede, zato što je pomogao onoj koju je sam, koji trenutak ranije, ignorišući izdao. Stjuardesa je takođe pogledala ljude i kratko rekla „Ovuda, gospodine“, prateći ga do ćelavca u redu broj 25, preskačući i njega i prazno mesto, a da bi konačno seo kraj prozora. Mala rasistič ka zavera „civilizovanih“ protiv „necivilizovanih“, donela mu je mir za sledećih osam sati leta i on nije mogao a da se, tim povodom, ne oseća odvratno. Ali šta je mogao da učini, da počne da objašnjava stjuardesi, onako opširno kao maločas ja vama, kako ima urođenu fizički anomaliju, kako njegovi suzni kanali imaju posebnu inspiraciju za udisanjem baš danas, što je verovatno posledica lakog uzbuđenja koje je osećao na svom prvom interkontinentalnom letu u životu? I da li bi mu plavuša u to ikada poverovala ili bi se ipak odlučila na onaj nameravani šamar, da li bi ga ostali putnici do kraja leta, baš kao i svi ljudi koje je u životu upoznao, posmatrali kao groznog čudaka, koji, uz to ima i neki fizički problem?

Ovako, jedna mala, sićušna kolaboracija protivna principima ljudskosti, jednakosti ili elementarne pristojnosti, obezbedila mu je deset redova razmaka od para staraca, njihove hrane i nedostatka opsesije za pranjem kose, sa kojima se, od sramote, kad je odlazio, nije ni pozdravio.

„Volim da sedim do prozora“, ponudio je objašnjenje ćelavome, kao nekakav izgovor za to što se premestio. Nemac je samo ravnodušno klimnuo glavom, nije ga baš nimalo bilo briga šta Vladimir voli ili ne voli u životu, čvrsto je držao svoju kartu u rukama, na kojoj je pisalo 25B, što se poklapalo sa oznakom sedišta na kome je sedeo, odlučan da ga niko, nikada, ni pod kojim izgovorom, ne pomeri odatle. „Neljubazan, ali opran“, pomislio je Vladimir i čak se i radovao tome, jer ta je neljubaznost bila neka mala zaslužena kosmička kazna za njegovu prethodnu svinjariju, pa je savest mogla već da počne da se umiruje, a zatim, Nemac sigurno neće želeti da započne bilo kakav razgovor, što bi u suprotnom dovelo do opasnosti susreta sa njegovim neizvesnim dahom. Ovako, predstojala mu je tišina, tuđa usta zatvorena, njegove oči ipso facto otvorene, i Vladimir se setio da će moći da gleda film.

*

Nekoliko sati kasnije, nakon ponuđenog obroka koji je sadržao i imitaciju morskih plodova, francuske nehigijenski fermentisane sireve, koje naravno (a srećom i njegov sused), nije ni dotakao, negde u pola histeričnog američkog filma sa ostarelim komičarem u jedinoj ulozi, Vladimir je konačno zaspao.

Kao da je to blaženstvo nečim i zaslužio, spavao je puna četiri sata, a da nije sanjao ništa.

Kada se probudio i pogledao na sat, u kabini je i dalje bio mrak, tek je ponegde gorelo malo svetlo iznad glava putnika koji nisu imali Vladimirovu sreću i začuđujuće mirnu savest, pa da tako spavaju, neki su vreme prekraćivali čitanjem dosadnih, ispipanih avio-magazina iz džepova sedišta ispred njih. Još nešto manje od dva sata leta, izračunao je, pomerajući kazaljke na, u stvari ne sasvim preciznom ručnom časovniku, za šest sati unazad. Zatim je shvatio da više neće moći da se uzdrži i pristao je da ode u toalet. Pokušao je da preskoči noge usnulog Nemca kraj sebe, a da ga pri tom ne probudi. Nije uspeo i Nemac je, na prvi Vladimirov pokret, širom otvorio oči. Ipak, taj čovek, vaspitan da ne pokazuje svoja osećanja, nije rekao ni reč. Vladimir se izvinio i pošao da obavi nuždu.

Koridor između sedišta do toaleta vodio je, svakako, pored reda onog gde je, ako ste zaboravili, sedeo par staraca. Vladimir je mislio da će, samo ako uspe da neprekidno fiksira jednu veoma važnu tačku u visini očiju negde daleko napred, ipak moći lako da prođe pored tih ljudi, a da ih uopšte i ne pogleda. Tako je i učinio, strašno se interesujući za animiranu mapu koja je ukazivala na kojoj visini i kojoj se razdaljini od željene destinacije avion upravo nalazi, kao i kolika je trenutna spoljna temperatura. (Nijedan od ovih podataka, nažalost, nisam u stanju da ovde ponovim, jer je Vladimir zapravo samo zurio u brojke i crtež malog aviona na ekranu, ne registrujući apsolutno niti jednu informaciju, suviše koncentrisan na to da ne primeti muškarca i ženu koje je mučki napustio samo nekih šest sati ranije).

Na povratku iz toaleta, u kojem mu je, a na osnovu jednog udisaja, bilo jasno da je putnik koji je prethodno mokrio, redovno konzumirao multivitamine fabrike Centrum i Fukus alge za mršavljenje, Vladimira je iznenadila potpuno osvetljena kabina. Vreme predviđeno za odmor je isteklo i sada će mu biti mnogo teže da ignoriše par staraca, štaviše, negde upravo kraj njihovog reda, morao je da se zaustavi i u tesnom prolazu propusti istu onu bucmastu stjuardesu, koja je putnicima delila kartone neophodne za evidenciju putnika koji ulaze u Sjedinjene Države. Pod punim svetlom teške griže savesti i stjuardesa se konačno prikazala u pravom svetlu: bila je mekana kao testo i imala je problema sa potkožnim aknama.

U trenutku kada je konačno mogao da produži ka svom sedištu, nešto ga je nateralo da pogled ipak spusti na nekadašnje susede. Oboje su mirno, gotovo tužno sedeli na svojim mestima i držali po karton sa upitnikom odštampanim na engleskom i nemač kom jeziku. Ni jedno ni drugo nisu imali ni ovlašnu predstavu šta na tim kartonima piše niti šta bi sada morali da urade sa tim.

U Vladimirovu korist, dozvolite mi da naglasim detalj, da ga starci uopšte nisu ni pogledali, mogao je dakle da, sasvim neprimećen, prođe pored njih, vrati se na svoje mesto i zaboravi da im je sigurno ponovo potrebna pomoć. On je ipak zastao. Sam od sebe, a da niko od njega to nije tražio (niti ga je žena gledala moleć ivo, niti ga je muškarac posmatrao zahvalno) ipak je stao. Shvatate da hoću da naglasim da Vladimir u stvari ima savest?

„Mogu li da vam pomognem?“ upitao je muškarca, a žena je samo slegla ramenima. Onda je seo kraj njih, bez pitanja uzeo kartone iz njihovih ruku, izvadio olovku iz unutrašnjeg džepa svog sakoa i počeo da, prepisujući podatke iz njihova dva pasoša, sa grbom iste države odakle je i Vladimir dolazio, popunjava upitnike. U ovom trenutku važno je naglasiti da se čitava ova priča događa pre tragičnih događaja 11. septembra 2001. godine kada je (beležim ovo za generacije koje dolaze) u „terorističkom aktu napadnuta Amerika“. To je važno reći jer bi se, po zakonima obične ljudske logike, Vladimir teško odlučio da pomogne paru muslimana da uđu u Sjedinjene Države, da se stvar odvijala posle 11. septembra. Jer, iako nisu svi muslimani istovremeno i Arapi i, zatim, iako nisu svi Arapi istovremeno i teroristi, ta prosta činjenica nije do kraja poznata pograničnim vlastima. Kao osobi koja često putuje (što ste mogli i pretpostaviti) i koja fizič ki nalikuje „bliskoistočnom tipu“ (što mi morate verovati na reč), sasvim mi je poznato kakav poseban tretman kod aerodromske policije imaju muslimani, posebno Arapi, zatim crnomanjasti ljudi, a posebno žene. Nama se, ukratko, više ne veruje. U takvim okolnostima, Vladimirovo popunjavanje tuđeg upitnika bio bi herojski ili barem nepromišljen čin, što bi ovu priču moglo povesti u sasvim drugom smeru. On, ipak, nije nikakav heroj, srećom ni nepromišljen čovek. U istorijskim okolnostima u nedeljama pre 11. septembra, u trenutku u kome je ova priča započela, čovek je, jednostavno, uz mali napor, još uvek mogao biti čovek.

Vladimir je, dakle, upisivao: ime, prezime, ostala imena (izaberite sami po jedno muško i jedno žensko ime), adresa stanovanja (selo na jugu države u čijoj je prestonici Vladimir živeo), tačan datum i godina rođenja (tu je Vladimir malo zastao, shvativši da su ljudi desetak godina mlađi nego što je mislio) zatim mesto i razlog boravka u SAD (adresa njihovog sina, negde u Nju Džerziju).

Dok su starci, u rubrici namenjenoj potpisu, crtali po jedan maleni krstić, Vladimir je primetio nešto čudno. Sedeo je kraj njih, u tesnom prostoru zbijenih sedišta jeftinije klase, već gotovo petnaest minuta, a da nije osetio ništa. Nikakav miris tačnije, jer jeste osetio sažaljenje, grižu savesti, čak i bezrazložan bes prema ovim ljudima, ne nužno tim redom. Ukratko, oni se jednostavno nisu osećali. Nisu smrdeli. Nisu takođe ni mirisali i to nije sasvim nevažno za Vladimira, jer ga je sklonost ljudi ka zalivanju pomešanim esencijama aroma iz prirode vrlo često dovodila u stanje očaja. Ovaj muškarac i ova žena, ipak, jednostavno nisu imali nikakav zadah.

Ponižen i ljut, Vladimir je ustao i krenuo ka svom sedištu, baš u trenutku kada se mlitava stjuardesa ponovo našla pred njim. Saučesnica u preziranju, debela ga je upitno pogledala ignoriš ući zahvalne ljude, koji su samo sedeli na svojim mestima, blaženi apsolutnim neprimećivanjem stanja Vladimirove svesti. A Vladimir je sada, ne znajući šta pametnije da uradi, jednostavno, svom svojom dušom, mrzeo pokvarenu malu stjuardesu, svedoka i podstrekivača njegove neljudskosti. Kao da je ona kriva za sve, Vladimir joj je, neupućenu u njegovu intimnu dramu, naglo i neuljudno rekao „Sklonite se!“ zatim žurno otišao ka svom sedištu.

Nakon još jednog dosadnog pomeranja prerano oćelavelog Nemca, pola popunjenog sopstvenog formulara i punih deset minuta kasnije, Vladimir je zatekao nečiju ruku na svojoj. Podigao je pogled i video onu staricu, koja je hitro, ali zaista hitro, zgrabila njegovu desnu šaku (u levoj je bila olovka) i gurnula mu u nju nešto. Starica je već trčala natrag, ka svom sedištu, kada je Vladimir shvatio da mu se u ruci sjaji zlatna ženska minđuša. Zapanjen, gledao je svoju nagradu (četrnaestokaratno zlato, ručni rad, domaća proizvodnja, autentičnog ali bezvrednog dizajna) za elementarnu ljudskost koju je pokazao prema ovim ljudima. Nije imao snage da se suprotstavi, nije mogao čak ni da krene za ženom, da pokuša da joj objasni da za tim nema potrebe, da se ljubaznost u modernom svetu ne plaća zlatom i da je pomoć njima uostalom i bila njegova građanska dužnost, baš kada je mislio da bi mogao i da se zaplače, setio se da on i starci zapravo i nisu sunarodnici, upravo suprotno, predstavnici zaraćenih, nepomirljivih, zauvek razdvojenih strana i Vladimir je jednostavno odustao od svega.

Gledao je minđušu na svom dlanu, nije mu se čak ni dopadala, mrzeo je miris metala i pomislio na nehigijenski proces koji je ovom poklonu morao prethoditi, kada je osetio da ga Nemac gleda.

„Pomogao sam im da popune formular“, rekao je uz jedva primetan osmeh. „Vaša stvar“, odgovorio je Nemac, bez osmeha i okrenuo se na drugu stranu.

Ubrzo, znak za vezivanje sigurnosnih pojaseva, trepereo je nad glavama putnika i avion se spremao za sletanje. Rečeno im je da je temperatura vazduha 70 stepeni po farenhajtovoj skali, da je šest sati popodne, po lokalnom vremenu, da im žele prijatan boravak u New Yorku, i da su im zahvalni što su izabrali da lete Lufthansom.

*

Nekoliko dana kasnije, nakon uspešno održanog predavanja i razgovora sa ljubaznim američkim domaćinima, Vladimir je doneo prvu neobičnu odluku u životu. Zlatna minđuša ga je pekla, svaki put kada bi gurnuo ruku u džep jedinog odela koje je poneo na put i on se odlučio na radikalan potez. Šetajući East Villageom, odlučio je da probuši levo uvo i da minđušu zauvek smesti na svoju resicu.

Da li zbog toga što engleski nije govorio onako dobro kao što ga je pisao, da li zbog lokalnog slenga istetoviranog pirsera u radnji na Sent Marks Plejs, pirserovog naglašenog cinizma prema turistima ili zbog proste osvete sudbine, jedan klik pištoljem za bušenje kasnije i minđuša se našla u Vladimirovoj nozdrvi.

Neobično bolan udar, malo krvi i gnojna upala u najavi, sve se odigralo u samo nekoliko sekundi.

Vladimir se našao sam, na ulici potpuno nepoznatog grada, sa još jednom rupom na telu više, kroz koju su dopirali užasni ljudski mirisi.

Stajao je sam na ulici ovog grada kojem je tek predstojao jedan novi rat, bolela ga je rupa, pekla ga je savest, nije mu se vraćalo u zemlju u kojoj je trebalo mrzeti ljude od kojih je, za bednu pomoć zlatom plaćen, nije mu se živeo ovaj život, a nije mu se dalo da ga okonča.

Vladimir se tako, stojeći na ulici, pitao kuda je uopšte krenuo i da li je tamo zaista i stigao, pitao ima li pravo da traži neko mesto, daleko od svih.

Dotakao je nozdrvu, iz nje je potekla krv.

Pogledao je oko sebe, najednom zaboravljajući kuda treba da krene.

Zakoračio je na pločnik, zaboravljajući pravilo o jednom smeru.

Autobus, koji je iza njegovih leđa inače išao dozvoljenom brzinom, nije poslušao komande i Vladimir je pao pregažen.

Neko je vrisnuo, neko se nije ni osvrnuo, jedan čovek se, čak, zaklinjem se, i nasmejao, i Vladimir je bio mrtav.

Pregažen u svetu koji nije uspeo da upozna.

Pročitajte više o ovom izdanju