Mark Lanegan i "unutrašnja mapa"

Mark Lanegan je autentična rokenrol ikona, pesnik i pevač. Bio je lider grandž veterana Screaming Trees, ključna inspiracija Nirvani i Pearl Jam-u, član Queens of The Stone Age, autor tri albuma s bivšom članicom Belle & Sebastian Izobel Kembel (Isobel Campbell), pevač na dva albuma Soulsaversa, gost na pesmama The Walkabouts, Majka Vata (Mike Watt), Masters Of Reality, Mondo Generator, UNKLE, Bomb The Bass... Za B92 priča o turneji i albumu "Blues Funeral", o promenama, saradnjama i inspiraciji.

Kako napreduje turneja i kako publika reaguje na pesme sa novog albuma "Blues Funeral" uživo?
Sa novim albumom smo na turneji od februara, tako da smo imali dosta koncerata. Sve prolazi u najboljem redu. Zabavno je svirati nove pesme, reakcije su pozitivne – izgleda da se sviđaju ljudima i to je sve što samo mogao da poželim. Ukratko, uživam.

Da li je bilo teško prilagoditi neke pesme sa albuma koncertnom izvođenju, da bi se zadržala elektronska atmosfera, a da ostane rok doživljaj svirke?
Nije, trudili smo se da te pesme zvuče što bolje uživo, naravno, neminovno malo drugačije nego na albumu, ali približno.

Možeš li da nam kažeš nešto o poreklu tvog eklektičnog muzičkog ukusa i pristupa? Kada si shvatio da je u redu voleti i gitare i sempler?
Oduvek sam voleo obe stvari , ali ih nisam uvek koristio zajedno. Na poslednjih par ploča počeo sam malo više da se uplićem u elektroniku. Na prošlom albumu koristio sam je da bi stvari zvučale bučnije, na ovom da bi zvučale, u nedostatku boljeg izraza, lepše.

Šta bi odabrao za prelomni trenutak tvoje karijere, trenutak koji te je odredio kao muzičara?
Ne razmišljam baš na taj način, ako se i desio takav trenutak, nisam obratio pažnju na njega. Radujem se onome što je u pripremi. Uvek sam usmeren na sledeću stvar. Trudim se da uživam u sadašnjosti i prosto ne mislim o takvim stvarima.

Od mnogobrojnih saradnji tokom godina, a radio si zajedno sa Gregom Dulijem na više albuma, Soulsaversima, Walkaboutsima, Mikeom Wattom, Martinom Topley-Bird, Mondo Generatorom, UNKLE-om, Bomb The Bass, Queens of The Stone Age - koja je bila najuticajnija ili najprijatnija za tebe?
Zabavna stvar u vezi sa saradnjama je to što tada uglavnom radiš stvari koje inače ne bi, kad si prepušten samom sebi. Nadaš se da ćeš iz svega i od svakoga ‘pokupiti’ nešto i da će sve na kraju ispasti dobro, dok se spremaš za nešto sledeće. Trudim se da i dalje učim.

Kakav odnos imaš prema svom glasu, da li se nešto promenilo od osamdesetih do danas?
To je process. Kad sam počinjao bio sam mnogo mlađi i nije mi bilo naročito udobno u sopstvenoj koži. Vremenom sam se navikao, pošto ovo radim sad već prilično dugo. Nastojim da ne razmišljam puno o tome, samo uradim.

Koliko je važno samopouzdanje u muzičkom poslu, kako je za tebe izgledalo snalaženje u muzičkoj industriji?
Ja sam samo prelazio na sledeću dogovorenu stvar, odmah sam se ‘bacao’ na šta god su stavili pred mene. Postojao je kontinuitet, tako da nisam imao naročito težak put.

Kako biraš s kim ćeš sledeće da radiš? Kada kažeš ‘ne’?
To bi moralo da bude nešto u čemu ću da uživam, zabavno, muzika koja mi se dopada. ‘Ne’ kažem uglavnom samo kad nemam vremena ili ne možemo da se uklopimo u različite rasporede. Obično me zovu za stvari koje bih voleo da radim, ali zaista ne mogu sve da stignem.

Ove godine obeležava se 20 godina od izlaska filma ‘Singles’ koji je ovekovečio grandž eru. Screaming Trees su bili deo te priče, zajedno sa drugim danas još uvek aktivnim bendovima. Kako ti to vreme izgleda iz današnje perspektive i kakav je uticaj imao na muzička kretanja upšte?
Ne znam kakav je uticaj grandž imao na muziku uopšte.  To je za mene bilo vreme kada sam svirao u bendu, u gradu u kom je bilo puno bendova, od koji h su neki postali vrlo, vrlo popularni, tako da je to postalo fenomen. Ali  to se nije desilo mom bendu, mi smo izdavali albume, svirali koncerte, a li nismo bili ‘pod lupom’ na taj način. Za mene je to bilo samo jedno drugo vreme u kom sam pravio muziku. Baš kao što sam to radio prošle godine. Kao što to radim ove.

Kako je bilo raditi sa Nikom Kejvom i Vorenom Elisom na saundtreku za film ‘Bez zakona’ (Lawless) Džona Hilkota?
Bilo je sjajno. Momci su super za druženje, uz to prave muziku koja mi se sviđa, a omogućili su i meni da pevam pesme koje mi se sviđaju. Bilo je to  jako zabavno i prijatno iskustvo.

Imaš li u planu rad na  još nekom  filmu?
Za sada ništa konkretno nije u planu, ali ako se ukaže prilika nemam ništa protiv.

Mogli bismo da kažemo da su  Brajan Ino, kao tvoj dugogodišnji muzički heroj , kao i evropska kinematografija, naročito Danac Nikolas Vindig Refn bili svojevrsna inspiracija za ‘Blues Funeral’, ima li još nešto što je usmerilo zvuk albuma?
Ne znam, teško je reći odakle dolaze te stvari. Trudim se da budem prisutan kad se inspiracija pojavi, da napravim pesmu od toga i dalje se više ne udubljujem.



Iz godine u godinu tvoja muzika, kao i saradnje koje biraš, nastavljaju da iznenađuju i publiku i kritiku, ništa u vezi s tobom definitivno nije predvidljivo…Kako to uspevaš?
Radim sve ono za šta mi se čini da će biti zabavno, nastojeći da muzika, naravno,  bude zanimljiva. Sve što sam do sada radio predstavlja praćenje neke moje unutrašnje mape, ili baš nedostatak te mape dok idem ka sledećoj’ tački na dnevnom redu’.

Kako je bilo raditi na projektu ‘The Dessert Sessions’ sa Džošom iz Queens Of The Stone Age i prijateljima?
Bilo je sjajno, iako sam tamo proveo samo jedan dan, tačnije nekoliko sati. Bilo je tu puno moji prijatelja, ali  i ljudi koje sam prvi put tada upoznao. To je bilo jedno kreativno, zanimljivo i zabavno iskustvo.

Da li teže za tebe da budeš glavni ili sporedni akter kada je muzika u pitanju. Ima li razlike kada si šef Mark Lanegan benda i kad si super-poznati  gost na nekoj pesmi ili albumu?
Imam sreću da budem u obe uloge, čak i u nekoliko drugih,  osećam se privilegovano zbog svih tih prilika, ali ne mogu da kažem da li više volim jednu ili drugu. Za mene je sve  to manje- više isto, sve je muzika, bez obzira kako je zovete. Bilo da sam na čelu Mark Lanegan benda ili sarađujem sa nekim drugim, moje ime je u potpisu.   

Prošlo je osam godina između albuma ‘Bubblegum’ i ‘Blues Funeral’, to je baš velika pauza....
Nije mi bila namera da prođe toliko vremena, ali bio sam zauzet drugim projektima ,  nekima sam bio višegodišnje okupiran, onda s utu bile turneje, i  vreme se iskralo…

Kako bi objasnio značenje bluza u tvojoj muzici, kako bismo u tom smislu mogli da tumačimo naslov  albuma ‘Blues Funeral’?
Naslov znači šta god slušalac želi da znači, baš kao i same pesme i njihova imena. Nikad ne govorim drugome šta treba da misli o značenju pesme. Kada je bluz u pitanju, uvek sam o njemu razmišljao kao o emociji, duhu , a ne kao o žanru.

Poznata je tvoja fascinacija trilogijom Nikolasa Vindiga Refna ‘Pusher’, kakve inače filmove voliš?
Gledam sve moguće vrste -  strane, domaće, male autorske, visokobudžetne - u stanju sam sve da gledam. 

Dobar deo godine si proveo na turneji, postoji li nešto što se izdvaja od zemlje do zemlje, kakva je publika u Americi, u odnosu na Evropu?
Publika je publika gde god da idem, ne primećujem velike razlike među njima, barem kad se radi o ljubiteljima muzike. Pretpostavljam da kad izađeš iz kluba u svakodnevni život , razlike postoje – kulturološke, jezičke, ali svi oni  koji vole muziku i odluče da dođu na koncert za mene su manje-više  isti.

Stižeš li bar malo da upoznaš mesta u kojima sviraš, da li je neko ostavilo naročit utisak na dosadašnjoj turneji?
Obično se gotovo uvek vraćam u mesta gde sam već bio, ali ovoga puta prvi put dolazim u neke nove sredine. Pokušaću, naravno, da se promuvam tu i tamo, za ono malo vremena koliko imam. Obično mi treba nekoliko poseta jednom mestu da steknem utisak o njemu, a pošto tu zapravo dođem da radim, često stignem i odem istog dana, ostane jako malo vremena za razgledanje.

Imaš li neka očekivanja dolazeći u ovaj deo sveta?
Nemam baš nikakva očekivanja, osim da se dobro provedem.

Ranije si često nalazio mane u svom radu. Šta određuje da li je nešto dobro ispalo ili ne?
To je na nekom drugom da odluči, bojim se.  Ja se trudim da ostanem ‘ovde i sada’, okrenut budućnosti  i da stvorim opus, a gde će biti njegovo mesto u velikoj slici, to me se već ne tiče.

Grandž supergrupa Mad Season se ponovo okuplja, priča se da ćeš i ti biti član ovog puta….
Snimili smo zajedno nekoliko ranije neobjavljenih,  pesama kao bonus  za njihov boks set. Sastali smo se samo za tu priliku,  inače nisam član benda i neću pevati na novom albumu.

Ima li neka nova saradnja u planu koju bi mogao da nam otkriješ?
Snimio sam album sa Djukom Garvudom, koji će svirati sa mnom (kao predgrupa) na ovoj turneji , ploča se zove ‘Black Pudding’ i biće u prodaji negde u toku sledeće godine.