Sitne reči iza sitnih osmeha

Svih 13 pesama snimljeno je uživo u studiju, pa nema previše krpljenja, poliranja i nasnimavanja čime je svirka na albumu dobila na neposrednosti. Žanrovska šizofrenost, izražena kroz mešanje pank, pop i psihodelićnog roka, koja formira prepoznatljiv muzički izraz Jarbola, ovaj put dopunjena je još tvrđim gitarama i rifovima u maniru novijih beogradskih rok bendova.

Karakteristična poetika Borisa Mladenovića i Danijela Kovača još jednom je rezultirala blago ironičnim, kritičkim tekstovima jasnih poruka sa često prisutnom dozom moralisanja, ali uvek iz perspektive pojedinca pomalo izgubljenog u društvu i vremenu bez jasnih vrednosnih kriterijuma. Uostalom, ako to do sada niste uradili, poslušajte album - „objašnjenja nisu potrebna“.

Žašto ste se odlučili za izdavanje ploče, a ne CD-a?

Boris Mladenović: Sve mi se više čini da se, kao nosač zvuka, ploča ponovo nameće kao jedinstveno zadovoljstvo. To je nekako u skladu sa duhom vremena. Digitalna muzika je postala besplatna, jako se teško prodaje, bar kod nas, tako da je besmisleno da nekom uvališ CD kad može za džabe da je skine sa neta. A za nekoga ko želi da ima materijalni primerak, kapiram da je bolje da ima nešto veliko, lepo, kartonsko, dupli album... Sve to ima svoje lepe strane i meni se čini da je prava stvar za ovaj trenutak. Ili je možda prava stvar za neki sledeći trenutak, ali eto mi smo malo požurili.

Jarboli su nastali 1991. u sastavu Boris Mladenović (gitara, vokal), Danijel Kovač (gitara, vokal), Žolt Kovač (bas) i Nemanja Aćimović (bubnjevi). Godine 2000. bendu se priključila Sonja Lončar (klavijature).

Novi album ste nazvali jednostavno „Zabava“. Kako ti gledaš na zabavu, šta ona za tebe znači?

B: Zabava može da bude svašta. Može da bude žurka, neka neobavezna popodnevna zabava, kad se dvoje zabavljaju (...), tako da zabava ima najrazličitije aspekte u kojima može da se tumači i ima i tu ironičnu dimenziju, pa ne mora sama po sebi da bude nešto kvalitetno. Ja sam se na ovoj ploči dosta bavio svojim doživljajem zabave u poslednjih nekoliko godina. Generalno, rad u studiju Digimedia i na ediciji „Nova srpska scena“ Odličnog hrčka, zajedno sa radom na novom albumu Jarbola meni, sa ove distance, izgleda kao zabava bez prestanka. Osećam se kao da sam na žurci sa koje nikako ne mogu da odem. Sa druge strane, to je ipak i nekakva vrsta obaveze, pa se cela ta stvar pomešala. Više ne razlikujem svoje radno, od svog slobodnog vremena, provod od posla. Međutim, te impresije nisu uvek skroz super, što se čuje i na ploči. Ponekad sam se osećao kao dosta uzaludna osoba, neko ko zapravo i ne zna šta radi.

Pre Aćimovića na mestu bubnjara Jarbola kratko je bio Igor Brakus, kasnije (i danas) kultni novinar radija B92. Brakus je napustio bend, neodsviravši ni jedan koncert.

Novi album ste snimili svi zajedno, uživo u studiju. Koje su prednosti snimanja na 1, 2, 3, u odnosu na snimanje svakog instrumenta zasebno?

B: Snimanje na 1,2,3 je super stvar, a jedina ploča koju smo do sada tako snimili je „Suvišna sloboda“. To mi je osnovno oružje i kada produciram tuđe albume. Kada je rok bend u pitanju, sviranje je kolektivna stvar, to je pitanje zajedništva i doživljaja grupe, sve ostalo se svodi na isterivanje tehničke korektnosti i tako nekih stvari, a mene to sve manje zanima. Najviše volim da doživim taj svirački entuzijazam, a to se čuje jedino kada ljudi sviraju jedni sa drugima. Ima na ovoj ploči nasnimljenih soloa na gitarama, jedan deo sintisajzera i pevanja, naravno, ali ono što pesmu čini pesmom - ritam gitara, bas i bubnjevi, snimljeno je odjednom.

Prvo izdanje „Čizmanoga“ Jarboli objavljuju 1996. u samo 50 primeraka. Na izdanju su se, pored pesama snimljenih u studiju, našli i snimci sa nastupa u beogradskom klubu KST, NU Božidar Adžija i na Radiju B92.

U intervjuu za „Blic“ izjavio si da si najzadovoljniji ovim albumom. Šta je to što „Zabavu“, osim načina na koji snimljen, izdvaja od prethodnih izdanja Jarbola?
B: Ova ploča ima najviše veze sa mojom svakodnevicom i u tom smislu je najbliža, najintimnija. Takođe, u Jarbolima je prisutna konstantna evolucija, kako izvođačka, tako i autorska.To mi se kod Jarbola sviđa, jer se gubi na uopštenosti i nekakvim simboličkim zahvatima koji samo ovlaš opisuju stvari o kojima bi hteo da pevam. Najviše mi se dopada što stvari postaju sve konkretnije, jasnije i preciznije, a poruke i energija koja se emituje sa ploče je prilično ubedljiva.

Mladenivić se, pored sviranja, aktivno bavi i produkcijom zvuka. Do sada je producirao albume većini bendova tzv. „Nove srpske scene“ (Repetitor, Nežni Dalibor, Stuttgart online, Multietnička atrakcija...)

Mnogi smatraju da je uticaj Jarbola presudan na zvuk novih rok sastava u Beogradu. Da li je taj uticaj dvosmeran?

B: Pa dvosmeran je naravno, u tome i jeste lepota cele stvari. To je jedan od razloga zbog kojeg podršku tim mladim bendovima smatram važnom. Mene muzika, generalno mnogo zanima. Volim da vidim sve novo i normalno je da to sve utiče na mene, bez obzira da l’ sam nešto video na MTV-u ili sam bio na koncertu nekog novog benda u Beogradu. Glavni uticaj dolazi iz utiska da nešto što si radio 15 i više godina, a da ni sam ne znaš zašto, dobija neku vrstu smisla. To je ozbiljan motiv da čovek nastavi da se bavi nečim što nema previše racionalnog i materijalnog smisla.

Boris Mladenović, osim u Jarbolima svira u Neočekivanoj sili koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar, Velikom preziru i Dvojcu bez kormilara. Danijel Kovač svira u Jesenjem orkestru, Nemanja Aćimović u Sili i Lira Vegi, a Sonja Lončar u klavirskom duu LP.

Gotovo svi, pored Jarbola, imate još neki bend. Koliko to utiče na svirku Jarbola?

B: Ja sam možda najpromiskuitetniji muzičar među nama. To mi jako prija zato što imam prilike da sva svoja muzička interesovanja iživim na nekoliko različitih mesta. To što sviram u Sili, recimo, zadovoljava moju potrebu da previše džemujem, a da time ne opteretim Jarbole. Verujem da je i Danijelu potrebno da u Jesenjem orkestru iživi svoje paorsko-starogradske, bluz, kantautorske ambicije, da bi Jarboli ostali u svom rok, psihodeličnom maniru u kojem sve vreme sviraju. Takođe, svirajući sa Silom postao sam dosta bolji svirač i širih muzičkih shvatanja, a sve se to, u potrebnom procentu, preliva u rad sa Jarbolima.

Prvi zvaničan studijski album „Dobrodošli“ Jarboli su, za Radio B92, objavili 24. marta 1999. na dan početka NATO bombardovanja. Promocija praktično nikad nije održana, a nekoliko dana kasnije policija je je iz prostorija Radija B92 zaplenila svih 2000 kopija.

Uvek ističete da se zadovoljavate skromnom popularnošću. Ipak, utisak je da vas od albuma „Buđanje proleća“, pored hardkor fanova, sluša sve širi krug ljudi. Da li deliš to mišljenje i šta je uzrok tome?

B: Meni se čini da to jeste tako, mada smo najviše karata prodavali na koncertima 2001. u vreme izlaska albuma „Suvišna sloboda“. U suštine te stvari se dosta menjaju. Sad je samo faza u kojoj je interesovanje za Jarbole malo naraslo, pa će onda u nekom trenutku opet da splasne. Biti popularan, to je jedna vrsta zaposlenja, a baviti se muzikom druga. Stanje je danas kod nas tako da za popularnost ne treba ništa da znaš, tako da me popularnost ne zanima. Nije mi u glavi da pesma bude dopadljiva, već da bude važna na neki način, da nekom nešto znači, da nekog motiviše da radi nešto u životi i slične stvari koje sam ja nalazio da su u muzici bitne. Nemam ništa protiv da budem čuven kao osoba. Zato se prema svakoj pesmi odnosim kao da će ona da bude hit u mom sistemu vrednosti, a ne da nju voli svako i da to dovede do toga da mogu da uđem u prodavnicu i odnesem šta hoću za džabe, jer sam popularan.

Jarboli za sebe vole da kažu da sviraju istočnoevropski rokenrol, a kao njegove specifičnosti Boris Mladenović izdvaja jezik i poetiku karakteristične za ovo podneblje.

Kada ste se pojavili sa čuvenom obradom pesme “Đavoli” Đorđa Marjanovića, takav potez ste objašnjavali prezasićenošću domaćom muzikom iz 80-tih. Ipak, na nedavno održanom “Mikser” festivalu obradili ste pesme grupe koja je predstavnik tog perioda. Žašto ste se odlučili baš za Boye?

B: Boye nisu uspele da upadnu u celu tu često preteranu i pogrešnu mitologiju 80-tih godina, već ih ljudi i danas doživljavaju kao andergraund bend iz Novog Sada. Inače, mislim da je to jako važna grupa koja definitivno pripada 80-tim po zvuku i po tretmanu, ali ima dve prednosti. Jedna je ta što nije postala previše popularna grupa, al je postala čuvena, a druga je što je njihov prvi album, koji smo obradili, stvarno kolekcija hitova, jako dobrih i komunikativnih pank pesmama, koje su u stvari muzika za žurku i nemaju nikakav drugi kontekst. Dok smo to svirali uživao sam više nego što sam mislio da ću uživati.

Popboks je koncert Jarbola u Domu omladine proglasio za najbolji koncert 2006. godine.

I ove godine nastupate na Exitu (9. jula). Da li se promenio Exitov odnos prema domaćim autorima, koji mnogi srpski muzičari ocenjuju kao nipodaštavajući?

B: Mi smo već prihvatili da je to tako i da drugačije biti neće. Ne znam kakav je zaista odnos Exita prema domaćim bendovima, plašim se da on u stvari ne postoji. Postoji Exitov odnos prema nekom biznisu, pa tu i domaći bendovi igraju svoju ulogu. Super je to što oni rade sa downloadom, ali postoji problem što cela stvar počinje da liči na razvodnjenu predstavu o domaćoj muzici, jer je sve predstavljeno kao da je isto i jednako super. Što nije istina, naravno. Odnos je takav da kriterijum nije glavna stvar, već imidž, imidž bez suštine. To je duh vremena, nije tu Exit nešto zao, oni su jednostavno savremeni.

Boris Mladenović završio je Likovnu akademiju (smer slikarstvo) i za vreme studiranja imao je nekoliko zapaženih izložbi. Međutim, nakon završetka studija, nikada se nije posvetio toj sferi umetnosti.

Da li si svestan i kako gledaš na činjenicu da postojite 20 godina?

B: Mi smo nastali ’91. u smislu da isti ljudi sviraju zajedno, osim Sonje koja je došla 2000, ali realno od ’93 nastupamo javno, a to je stvarno puno godina. Nemam ja taj utisak. Pola života sam proveo svirajući u Jarbolima i samim tim imam utisak da sam se rodio sa tim. Ono što dugometražno sviranje i istrajnost donose je da se zvuk grupe učvršćuje i da dok sviramo postoji neki organski, zajednički imenitelj svih nas koji je specifičan i to se čuje. Bez obzira na žanrovsku šizofrenost Jarbola, postoji jedan karakter zvuka koji je zapravo vrlo jarbolski.



Digitalnu kopiju albuma "Zabava" možete naći na Exitovom sajtu.