Dejan Ilijić: Eyot je uigran tim

Pozicioniranje Eyota na muzičkoj mapi Srbije značajno je iz nekoliko razloga. Džez scena je dobila još jedan ozbiljan sastav koji korespondira s duhom vremena i negira “muzejsku” reputaciju žanra, priključujući se tako grupama poput Vasil Hadžimanov Banda, Dvojca Bez Kormilara ili Zerkman Big Banga. Blagodareći eklektičnosti i otvorenom flertu s pop i rok muzikom, u stanju su da privuku i novu mladu publiku.

Nije im stran ni etno prizvuk, no on im neće biti instant rešenje za proboj u inostranstvo niti izgovor za kreativnu lenjost; narodni melos je tek jedan od sastojaka koji dobija svoje mesto u organskoj celini. Konačno, kao sastav koji dolazi iz Niša, stavljaju nam do znanja da džez živi i južno od Beograda, pa tako sprovode u delo famoznu decentralizaciju uspešnije od slatkorečivih političara.

Eyot čine frontmen i pijanista Dejan Ilijić, basista Marko Stojiljković, gitarista Slađan Milenović i bubnjar Miloš Vojvodić. Nakon nastupa na kvalifikacijama za festival Umbria Jazz-Balkanic Windows 2009. godine, sve češće nastupaju po domaćim džez festivalima i klubovima i jedan su od koncertno najaktivnijih bendova ove orijentacije. Prošle jeseni izdali su album-prvenac “Horizon” za američku nezavisnu etiketu Ninety and Nine Records, uveliko rade na novim pesmama i pripremaju se za nastupe u inostranstvu. Sve ovo nam daje dovoljno povoda za razgovor s liderom benda.

Kako je nastao Eyot?

To je bio nastavak mog samostalnog rada na klavirskoj muzici, koja je postavila temelj mom umetničkom izrazu. Ali nisam želeo da razvijam karijeru samo u tom smeru i shvatio sam da u formi benda sve to može da ode na još viši nivo. Naravno, u okviru grupe je sve lakše. Osim bubnjara Miloša, svi smo u to vreme bili cimeri i sve je krenulo spontano.

U startu je ideja bila da se pobegne od klišea džez muzike, solo deonica svih članova benda i razmišljanja ko je kako odsvirao, i sve je stavljeno u službu muzike i celine. Mislim da još nije došlo do suštinskih promena u izvornoj ideji. Bilo je potrebno vreme da se četiri osobe različitih muzičkih interesovanja spoje u jedno, Bilo je i teških trenutaka kada se nije znalo gde će to sve da ode, ali posle skoro godinu dana vežbanja desio se prvi nastup i od tada je evidentan samo napredak, i u radu i u muzici.

Jesi li se bavio džezom i pre svega ovoga?

Imao sam sreće, da pored brata, još u osnovnoj školi uđem u svet džeza i džez-roka. Posle je sve išlo spontano. Školske godine 1997/1998. sam upisao džez odsek u Stankoviću, u klasi Milana Komnenića, što je bilo dovoljno da dobijem osnovu za dalji rad. Ali onda je sve malo stalo. U periodu od 1998. do 2006, pored studiranja na Muzičkoj akademiji, bavio sam se isključivo rok i vokalno–instrumentalnom muzikom i svirao gitaru u bendovima Astromrav, Zelot, Weird, Kiša Kerozina, Star Collapse.

Moj povratak klaviru i instrumentalnoj muzici je usledio spontano. Svih tih godina sam ga svirao samo za potrebe školovanja, a kada sam izdao album osetio sam da definitivno mogu da izrazim svoje emocije na taj način. Verovatno je i taj put kroz pop-rok kulturu zaslužan za drugačiji izraz benda koji nas razlikuje od klasičnog džez sveta.

Međutim, dodao bih da i dalje sviram više žanrova muzike i ne bih sebe nazvao samo džez muzičarem. Radim muziku za film („Oženiću celo selo“ Željka Mirkovića), televizijske emisije, audio–knjige ( Butch Patrick–The Munsters), pozorište, i osećam se dobro u svemu tome.

Dejan Ilijiæ

Kao referenca za tvoje sviranje i muziku često se pominje Esbjörn Svensson i njegov trio. Koliko je on uticao na tvoj rad?

Kada sam pre četiri godine prvi put čuo Esbjörna, već sam bio relativno formiran kao umetnik i imao sam neki svoj izraz u sviranju. Verujem da su isti uzori bili i njemu i meni: Keith Jarrett, Thelonious Monk, Bach, Bartok, Stravinsky... ali taj zvuk i estetika privukli su me na prvu loptu. Mislim da je najveći razlog emocija koju je imao, ta melanhonlija koja je prisutna i kod Eyota je nešto što nas najviše vezuje. Generalno mislim da imamo sličnu emociju sa skandinavskim muzičarima. Njihovo stanje proizilazi iz prirodnih uslova, a naše iz socioloških, pa se nađemo tu negde na sredini.

Najveći uticaj E.S.T. na Eyot je taj da se kao sastav prepustimo muzici i da muzika bude cilj a sviranje samo sredstvo, dok je kod mnogih džez bendova sviranje ako ne cilj, onda barem veliki deo cilja. Takozvana solo–aplauz muzika. Mislim da je to vreme prošlo - imamo hiljade tehnički dobrih svirača, ali bend kao E.S.T. je sve to gurnuo u stranu i zato su uspeli da osvoje veliki broj ljudi u svetu. Mislim da su pokrenuli lavinu koja više nikad neće da stane, što je po mom mišljenju dobro za džez muziku.

Koliko ostali članovi Eyota utiču na zvuk benda?

Oni ne samo da utiču, već zajedno sa mnom čine taj zvuk, i na drugom albumu koji spremamo ta celina će se još više čuti. Iako su za sada moje kompozicije, ili barem teme, glavni izvor naše muzike, svi zajedno gradimo zvuk i sklapamo oblik. Bilo je potrebno vreme da oni isprate zahteve i plan koji sam imao, ali sada, posle tri godine rada, sve ide brže i lakše.

Eyot je vrlo uigran tim koji zna šta hoće. Našli smo zvuk i izraz. Svi imamo drugačiji muzički razvoj, ali svako polje koje kao pojedinci nosimo daje ovaj savršeni spoj. Pored toga, mi smo i najbolji prijatelji.

Kako je došlo do saradnje sa američkom etiketom Ninety And Nine Records, na kojoj je izdat album “Horizon”?

Ta saradnja počela je 2006. godine, kada sam putem interneta stupio u kontakt sa vlasnikom kuće Kentom Gustavsonom, koji je inače doktor kompozicije na Stony Brook Univerzitetu. Ponudio mi je izdavanje albuma kada je čuo moju kompoziciju na sajtu Garage Band. To je album za solo klavir i zove se EYOT, što je naravno preteča svega ovog danas. Album je dobro prošao i dobio sam par odličnih kritika u SAD.

Kent i ja smo nastavili saradnju tako što smo snimili ceo album online, koji je neka vrsta alternativnog world music popa. Zahvaljući tome sam imao priliku da odem u Ameriku i tamo nastupim zajedno sa njim, a i solo, u nekoliko klubova u Njujorku i na Nacionalnoj konferenciji poezije u Vašingtonu. Snimio sam kasnije još jedan album za solo klavir sa makedonskim tradicionalnim pesmama.

Sada sam došao do toga da imam ulogu umetničkog direktora izdavačke kuće i nameravam da ozbiljno krenem u taj posao u toku ove godine. U svakom slučaju, iako izdajemo za još par etiketa, Ninety and Nine Records će uvek biti nača matična kuća, da li u vidu distributera ili izdavača, svejedno.

Da li je bilo pregovora i sa domaćim izdavačima?

Imali smo konkretne razgovore samo sa B92, ali u tom trenutku nismo došli do dogovora pošto je njihov godišnji plan i budžet već bio određen, a mi nismo bili raspoloženi da čekamo. U svakom slučaju, mislim da je naša muzika najpribližnija ovoj izdavačkoj kući, i zbog toga smo išli samo kod njih. PGP je već dugo u krizi, pa i to što izdaju prođe nezapaženo zbog lošeg marketinga. Mislim da je to velika šteta jer oni imaju sve uslove da budu najjača izdavačka kuća u Istočnoj Evropi kada bi se radilo na pravi način. I iskreno se nadam da će se to nekad i desiti.

Ima još par izdavača, ali na kraju smo shvatili da sve što oni nude možemo i sami da ostvarimo. Internet je promenio mnoge stvari, moguće je raditi marketing, doći u kontakt sa ljudima direktno i ugovarati nastupe, što je na kraju krajeva i najbitnije. Zato smo izdali album za „Constantinus“ u Nišu. Još uvek se nismo organizovali oko ozbiljnije distribucije, ali to je samo pitanje vremena.

Pored toga, izdali smo album i za „Slušaj najglasnije“ u Hrvatskoj preko Zdenka Franjića. U principu, ta mogućnost danas da zadržiš prava, a izdaješ album za više izdavačkih kuća je idealna za prvenac i proboj na tržište. Uskoro će album izaći i za još jednu izdavačku kuću u Kaliforniji. Bili smo na pragu da izdamo album i u Japanu, ali je nesreća koja im se desila stavila sve to na stend baj.



Kakvo mišljenje imaš o aktuelnoj džez sceni u Srbiji?

Imam utisak da u Srbiji danas, više nego ikad, ima bendova koji sviraju instrumentalnu muziku. Kvantitet je prisutan, a iz toga naravno izlazi i kvalitet. Meni su nekako najbliži bendovi koji pripadaju našoj gravitaciji ali nisu toliko iz džez priče, kao što su Ana Never ili Tripcycle. Poštujem muzičare starije i srednje generacije, ali nikada ih nisam slušao niti bio pod njihovim uticajem.

Mogu da pohvalim i veliki broj džez festivala kod nas. Ima ih sigurno desetak, tako da ima prostora za ozbiljnije nastupe. Ali jedan od velikih problema džeza u Srbiji je odnos medija prema ovoj muzici. Kada bi mediji dali malo više prostora džezu i uopšte kvalitetnijem muzičkom sadržaju, siguran sam da bi se to još više razvijalo. Imamo na primer „Grand kulturu“ koja osvaja veliki broj mladih, ali je jedan od razloga i to što nemaju alternativu, a i ono što im se nudi možda nije dovoljno kvalitetno. Da bi se razvijala kultura, mora se edukovati publika, a mediji tu i dalje imaju veliku moć.

Kako je svirati džez u Nišu? Postoji li tamo scena?

Ono što sam rekao za Srbiju, važi i za Niš. Ima sve više ljudi koji se odlučuju za džez i njemu slične pravce. Ja sam se preselio iz Donjeg Milanovca u Niš 1994. godine i mislim da je sada najbolje vreme za džez, što je rezultat duge tradicije džez festivala u našem gradu. Pored nas može se očekivati da još par zanimljivih imena u skorijoj budućnosti zauzmu mesto na sceni - The Revelators, Stup, Plan 9 Soundsystem. Retko ko je uopšte od niških bendova, posle Kerbera i Galije, uspeo da probije region, a mi imamo želju da sve to odvedemo i dalje. Mislim da smo na dobrom putu.

Mislim da Niš danas ima, gledajući sve vrste muzike, najjaču scenu u regionu i u ovo vreme je lepo biti deo te priče. Sve više se držimo zajedno bez obzira da li je u pitanju rep, rok, pank ili džez, i to je jedini način da stvari idu u dobrom pravcu. I sve je više zajedničke publike. Mediji su opet problem, ali internet za sada sve to nadomešćuje.

Ipak, postoji i druga strana medalje, ali ona je vezana za kulturne institucije grada. Jedino negativno iskustvo u smislu neispunjavanja obaveza, odnosno plaćanja, doživeli smo od strane naših u Nišu - još uvek čekamo honorar sa festivala Nisomnia 2010, zajedno sa još par bendova. Nadamo se da će to da se reši uskoro jer nam je svima u interesu. Očekujemo i konkretniju podršku grada u budućnosti.

Kakav odnos imaš prema etno muzici s ovih prostora i njenom korišćenju u džez kontekstu?

Etno muzika za mene još od detinjstva ima veliku ulogu. Vrlo dobro poznajem i volim tradicionalnu muziku Makedonije i Srbije, ali i drugih zemalja, i to se čuje u mom stvaralaštvu. Treba predstaviti svetu ono što samo mi imamo. Ne treba svirati zvuk Njujorka u Nišu i pokušavati da to sviraš Njujorčanima. Oni to već imaju, i to u savršenom izdanju. Ali ovo naše nemaju, a podjednako je dobro.

Najbolje je napraviti balans, mešavinu svega. Ne volim ni sviranje etna samo zato što je u trendu, a toga takođe ima puno. Kod mene i u Eyotu sve to izlazi spontano. Nije prenaglašeno niti planirano, i pomešano je sa našom ličnom ekspresijom. Naravno, to je nešto što nam otvara vrata na Zapadu, što je i normalno. Verovatno će taj etno prizvuk ceo život da bude deo mene.

Između ostalog svirali ste i u Dubaiju. Ispričaj mi malo više o tom iskustvu.

Svirali smo pre dve godine na Nišvillu i poslednja pesma sa tog nastupa je bila video dana na All About Jazz sajtu. Taj link je bio deo aplikacije za Dubai International Jazz Fest koju smo poslali; ubrzo zatim stigao je poziv na manifestaciji „World of Jazz“ u sklopu festivala.

Imali smo dobar nastup, a i priliku da vidimo šta znači biti dočekan kao svetska zvezda jer smo tamo imali upravo takav doček. Naravno, ne u smislu preterane medijske pažnje, već po pitanju uslova za sviranje, smeštaja, odnosa organizatora prema nama - ispoštovana je svaka tačka ugovora. Nezaboravno putovanje i iskustvo i definitivno nešto što mi je, pored izdavanja albuma, obeležilo prošlu godinu.

Kakvi su vam planovi do kraja godine?

Radimo na novom albumu i verujem da ćemo biti spremni da na jesen uđemo u studio. Čeka nas par nastupa u inostranstvu i u zavisnosti od toga kako će sve to da prođe, znaćemo više kako i gde će se album snimati. Stvar je u tome da mi apsolutno sve radimo sami i uz pomoć par prijatelja, ali još uvek niko ne stoji iza nas u smislu menadžmenta.

Plan je da se dođe do neke od jačih izdavačkih kuća, razmišlja se i o nekim velikim imenima svetske produkcije. U svakom slučaju, album će se snimati u inostranstvu. Amerika ili Evropa, videćemo. U maju sviramo u sklopu programa DOK.film festivala u Minhenu, koji je najveći festival tog tipa u Nemačkoj, a i jedan od najvećih u Evropi. Mislim da je to naše najveće dostignuće do sada, i nadamo se da će ta dva koncerta imati pozitivne efekte na budućnost.

Kao što je poznato, u Minhenu su i ACT music i ECM, i ja već imam neke kontakte sa njima; nikad se ne zna. Mislim da imamo kvalitet da budemo na listi takvih izdavačkih kuća, to nam je cilj. A tu je i Ninety and Nine Records od koje očekujemo dosta u narednom periodu. Ako uspemo da dođemo do uslova u kojima rade, na primer, The Bad Plus ili Nik Bärtsch, ne vidim zašto ne bismo imali karijeru tog tipa. Sve je u igri.