Pogledi na Palić 3. & 4. dan

Kao u Paklenoj pomorandži

Mozak i organizam jednom su morali da otkažu poslušnost, što je izazvalo kaskanje za takmičarskom revijom, svojevrsni džet-leg na julskim subotičkim svetkovinama, a to je moralo da se nadoknadi u klimatizovanoj kabini pri direkciji festivala, sa sluškama na ušima, ispred ogromnog televizora, jednog od tri u sobi... što je, opet, iskustvo po sebi, jer svako malo neko navrati da pogleda kakav kratkometražni film iz programa "Mladi autori Evrope"—obično ne neki koji želim da vidim ali svejedno dovoljno kratak da ta zašto ne bih napravio pauzu—ili neku na oko privlačnu dugometražnu viziju koja tek treba da se prikaže, zbog čega pogled često odluta do komšijskog ekrana, pa se potom na svom mora premotavati do onog mesta gde je pažnja popustila (pod uslovom da DVD-kopija to uopšte dozvoljava). Proždrljivost je smrtni greh, ali, ko zna—ako mozak radi tri puta brže, možda bi i tri zasebna filma mogla da se isprate istovremeno. Bio sam prisutan kad je jedan ugledni filmski kritičar uzimao uzorak i delo od sat i četrdeset minuta—akajući dugme za premotavanje na svakoj sceni koja ne sadrži dijalog ili važno mesto u naraciji—"spičio" za maltene pola sata (kralj). Štagod da ga pitaš, gledao je. A kad bi se kod njega raspitao o tome kakav ritam ima film?—treba li ga skraćivati ili možda produžiti?—je li muzika prenaglašena ili nedovoljno prisutna?—verovatno bi dobio sasvim suvisle odgovore.

Da je svaki dan Šomer Šabos

Bez obzira na to, Slatko blato odgledao sam na "tradicionalnan" način. Izrael. Godina 1974. Radnja smeštena u kibuc, a gde drugde. Rečeno mi je da je film prelep, samo mnogo tužan. Zapravo, više je melanholičan—po atmosferi sliči bajkovitim prisećanjima na detinjstvo poput Virgin Suicides Sofije Kopole—i suze će pre da krenu u usamljenim kapljicama nego u histeričnim, vodoskopskim naletima. A da je prelep... svakako prelepo izgleda.

Legenda kaže da, ako u Holivudu žele da osiguraju preskupi projekat od svih mogućih nedaća, na listu producenata treba da dodaju prepoznatljivo jevrejsko prezime i mirna Bačka. A kada sâmi sinovi Izraela prave film (reditelj: Dror Šaul, glavni producent: Šaron Šamir), ne dobija se ništa manje nego božanstvena fotografija, kranovi koji se uzdižu do nebesa, svaka scena režirana, odglumljena i raskadrirana baš kako treba. Scenario je nešto drugačija priča. Najveći deo Slatkog blata prati nesvakidašnji odnos dečaka Dvira sa majkom (dotle da joj on u jednom trenutku piše pisma puna preverovske poezije, predstavljajući se kao njen goi ljubavnik izbačen iz komune)—da bi se ta beskrajno tanana ponornica emocija iskoristila za osudu kibuca kao društvenog modela. A moglo je do kraja da ostane košer. Šteta. Pre no što sam video prve kadrove Slatkog blata, ljudi su mi se već smučili s pričama koliko je dete koje tumači Dvira prelepo, dotle da sam se umalo zapitao da nije možda onaj norveški akcioni film o pedofilu sa otvaranja festivala probudio nešto u njima. Sad mogu i ja da kažem: kako je prelepo ono dete!

Erik Kartmen kao Hamlet

Titula do sada najzabavnijeg i bez sumnje najotkačnijeg ostvarenja na ovogodišnjem "Paliću" odlazi ruskom filmu Glumeći žrtvu. Krajnje suptilan raskid sa (post)sovjetskom filmskom tradicijom oličen je već u prvoj izrečenoj rečenici. "Ruski film je sranje", izgovara u dokumentarističku kameru Valja, novi ruski, a stari šekspirovski junak, pre početka snimanja policijske rekonstrukcije zločina u kojoj on, je li, glumi žrtvu, sa komičnom posvećenošću. Valjini, a neskriveno i uzusi reditelja Kirila Serebrenjikova, dolaze sa Zapada, iako korene vuku iz drame braće Presnjakov, moderne obrade Hamleta. I dok Valja zbog obaveznog kačketa podseća na Aštona Kučera, a zbog manira najčuvenije Bardove lude na Erika Kartmana iz animirane serije Saut park (čiju sliku ponosno nosi na majici), Serebrenjikov se poigrava opskurnim referencama na američku filmsku i popularnu kulturu. Serijom bizarnih rekonstrukcija zločina od kojih je film dobrim delom sastavljen, ovaj analni anarhista se bespoštedno obračunava sa problemima Rusije u doba Putina, od bahatog ponašanja ljudi tvori preduhovite "crnjake", i istovremeno razume, voli, i prezire tu dušu slovensku: zločini su uglavnom ubistva iz raznih strasti dok, pri kraju, pobesneli inspektor izruči katarzičan govor o fudbalskoj reprezentaciji. A fudbal nikada nije samo fudbal.

I sve to na mrvicama budžeta. U majčici Rusiji Serebrenjikov je postao popularan pozorišni i TV-reditelj, iako je oduvek hteo da snima filmove. I trebalo je. Njegova virtuoznost ogleda se u tome kako organizuje duge, dinamične kadrove prepune dešavanja (obično s nekom tučom u pozadini), kako ih plete sa minimalističkom ali efektnom animacijom, ili kako usnimi pojavu duha bez ikakvih specijalnih efekata, a tako da bude stvarno jezovito.

Ne treba posebno napominjati da je ovdašnja kritika, probrana iz najuglednijih medija da dnevno ocenjuje filmove u biltenu festivala, Glumeći žrtvu načisto sasekla. U Sveto trojstvo Tarkovskog, bratstva i veta očigledno se ne dira.

U klopci

Kad smo već kod polemike sa ostatkom sveta, propustio sam projekciju Klopke Srdana Golubovića, uvrštenog u takmičarski program, zato što sam ga već obradio u sklopu izveštaja sa ovogodišnjeg FEST-a, ali i zato što ne verujem da bi mi se utisak bitno poboljšao na drugo gledanje, pa je ovako za sve bezbolnije. Javno mnenje u Srbiji izgleda da se prećutno dogovorilo da je Klopka taj prvi pravi iskorak iz kala nacionalne kinematografije, vrhunski realizovan film koji će našu učmalu filmsku zajednicu pregnuti iz kreativnog dremeža i pokrenuti na preporod, urbani, moderni, valjani predstavnik na stranim festivalima koji se ne oslanja na rustikalni populizam, ćurane u poetskome letu, i psovke na račun Roma (dobro, ovog poslednjeg ima, ali samo jednom). Po rečima press-službe festivala, letnja pozornica koja gleda na palićko nebo bila je dupke puna (oko hiljadu duša), a ljudi su zauzeli i stepenice. To je jedna od retkih bioskopskih sala u Srbiji koja može da se podiči rasprodatim ulaznicama. To je nešto. A ko sam ja da kvarim tuđu sreću.

Seks, droga i lobotomija

Više nego zahvalna meta za iskaljivanje frustracija, s druge strane, zove se Opijum – dnevnik duševne bolesnice. Svako ostvarenje koje se do sada prikazalo u glavnom festivalskom programu bilo je uglavnom vrlo dobro, u par navrata fenomenalno, ili, ako ništa drugo, gledljivo. Spustiš gard. A onda se pojavi mađarsko-nemačko-američka ko-produkcija koja te svakim minutom dvosatnog vrištanja, neprestanih monologa iz off-a i opšteg vrtenja u krug, podseti zašto zazireš od evropskog umetničkog filma. Geza Čat, relevantno književno ime iz palićke prošlosti na čijem je delu film "zasnovan", sigurno se cele noći okretao u grobu.

Napred đonom

Iako se daleko najglasniji koncert na Muškom štrandu desio sinoć, kada se glas Lire Vege mogao čuti čak i u pozadini zvuka na letnjoj pozornici za vreme projekcije Film Noir, sredinom nedelje je energična trojka Napred u prošlost tamo prašila sa toliko žestine da se među prisutnim pankerima organizovao i kratkotrajni pogo-ples, sigurno na oduševljenje policajaca koji su više puta dolazili da provere otpanjeni regler za jačinu ("bili su kul i kooperativni", reče član saveta festivala). Ovo iznenađujuće muzičko otkrovenje (sviraju samo dvadeset godina, pa šta) čuva plamen starog panka, međutim, ne plaši se da ga obogati papučicama sa efektima, dab-ritmovima, disko-prženjem, i retko pronicljivim, jezgrovitim tekstovima ("još sam mlad/još se ne dam/u sebi/u sebi"). Stara se podloga uvek mora osvežavati, inače izumre.