Noje: Ne tako veliki filmski potop

Jedna od najuticajnijih priča u zapadnjačkoj kulturi dugo je čekala na celovečernji igrani film. Osim jedne televizijske serije sa Filipina i jednog američkog televizijskog filma, Nojevo bez sumnje epsko putovanje u barci izgrađenoj da preživi veliki potop nije stizalo do velikog platna, iako je u međuvremenu poprimilo najrazličitija obličja.

Iako je pretapanje biblijskog u filmsko štivo nezgodan posao, bez obzira na pisanja medija o velikom riziku, reditelj Daren Aronofski zapravo je imao sigurnu kartu u svojim rukama. Svima dobro poznata priča, epskih razmera dovoljnih kako za kvalitetan film tako i za privlačenje publike... Sve što je Aronofski trebalo da uradi jeste da odluči kojim će putem da krenu – da li će uz pomoć specijalnih efekata jurišati na blagajne ili će se odlučiti za veliku dramu gurnutu do granica umetničkog filma. Ali ne, on hoće i jare i pare.

-- Pročitajte i Gardijan: Blokbasteri koje čekamo u 2014. – Suptilno podeljen u dva dela, flm „Noje“ svojom prvom celinom posvećen je izgradnji Nojeve barke namenjene Nojevoj porodici i životinjama predodređenim za spasenje. Očekivano, ovim delom Aronofski kreće u pričanje svoje priče uz pomoć specijalnih efekata. Zapravo, teško je doći na projekciju ovog filma a ne očekivati spektakularne scene potopa, ukrcavanja životinja i tome slično.

Ali Aronofski je prilično obazriv u upotrebi efekata i koristi ih pametno ne da pokaže šta je sve moguće uraditi pred zelenim platnom, već da njima dopuni suštinsku osnovu. Tako u pojedinim scenama „Noje“ zaista deluje vizuelno raskošno, ali ne i prenaglašeno, dok u pojedinim segmentima, poput protretisanja Nadzirača (anđela), efekti deluju pre smešno nego ozbiljno.

-- Pročitajte i Noje je stigao, a Uroš je radio efekte – Zahvaljujući zanimljivom scenariju, koji je Aronofski pisao zajedno sa višegodišnjim saradnikom Arijem Hendleom, gledalac prilično lako uviđa koliko je priča o Nojevoj barci i uništenju planete od strane ljudi vrlo aktuelna i danas, upakovana u borbu za zaštitu životne sredine.

Ono što gledalac takođe uviđa, pre ili kasnije, jeste i to da Aronofski iz priče o Noju uzima samo osnovne motive, da bi potom uvodio niz novih likova i odnosa u svoju priču, a pojedine u Bibliji prisutne sasvim izbacio. Međutim, to se ispostavlja kao nimalo loše rešenje.

Jer taman kada pomislite da je ukrcavanjem na barku film gotov, Aronofski vodi publiku u drugi deo avanture, razvijen oko drame kroz koju prolaze Noje i njegova porodica dok su na brodu. Premda ponovo tankim nitima veže priču za Bibliju, uvodeći različite motive iz cele knjige a ne samo iz dela o Noju, reditelj uspeva da kreira više nego prostojnu dramu, dovoljno napetu da na trenutke izvuče gledaoce sve do ivice sedišta i tu ih zadrži na nekoliko minuta.

Beta/AP

Preplićući složene porodične odnose, motive osvete i izdaje, lišen specijalnih efekata, ovaj deo filma oslanja se samo na odlične glumce i porodičnu dramu kojom upravlja Noje, sada više predstavljen kao verski fanatik koji ne odustaje od ispunjenja misije, ni po cenu života svojih najbližih.

U ovim scenama i ostali članovi ekipe dobijaju svoje pažnje vredne trenutke, što se pre svega odnosi na Dženifer Koneli i Emu Votson. Obe zaista briljiraju u trenucima dramskog vrhunca, zasenjujući ne samo Kroua već celu (pomalo bezličnu) mušku ekipu. Muškarci su tu za malo dozirane akcije i borbe, koje ima tek toliko da poveća dramatičnost ali ne odvuče film u još jednu ispraznu borilačku avanturu. Holivudu to ne bi bio prvi put...

-- Pročitajte i Čovek koji je pokrenuo Nojevu barku --

„Noje“ uslovno rečeno ima i treći deo, svojevrstan zaključak, koji iako najviše zasnovan na detaljima iz Biblije ujedno predstavlja i najslabiji deo. Bez poznavanja literarnog šitava gledaocu, na primer, ostaje nejasna uloga vina u celoj priči kao i Hamovo prokletstvo, a veoma važan segment razdvajanja Nojevih sinova bezmalo nije ni doveden u vezu sa širenjem ljudske rase na sve krajeve sveta. Da je Aronofski potpuno izbacio ovaj deo priče, film je mogao da ima mnogo smisleniju završnicu po okončanju potopa. Ovako je reditelj odlučio da se na kraju drži Biblije kao pijan plota, ali je svemu tome posvetio svega nekoliko minuta.

-- Pročitajte i Holivud u 2014. donosi nove biblijske spektakle –

Beta/AP

Aronofski je mudro izabrao i glumačku ekipu, jer čini se da bi malo koji aktuelan glumac trenutno mogao tako snažno da postane filmski Noje poput Rasela Kroua. Zanimljiva je bila i odluka da ponovo na velikom platnu oživi romansu između Kroua i Koneli, koji su znatno više drame izneli u „Blistavom umu“. Još zanimljiviji je bio izbor angažovanja Eme Votson, jer je svet konačno video Hermionu kako se porađa! Šalu na stranu, postaje izvesno da će nakon filmova o Hariju Poteru upravo Votson biti jedina iz generacije mlađih glumaca sa uspešnom filmskom karijerom. I sasvim nezanimljivo deluje angažovanje Entonija Hopkinsa u ulozi Metuzalema, koja je reditelju poslužila da još jednom preinači podatke iz Biblije.

Vredne pomena su i visoko stilizovane sekvence u kojima Aronofski priča biblijske priče neverovatnim spojem sedme i devete umetnosti. To nimalo ne čudi, s obzirom na to da je u iščekivanju snimanja filma i njegovom višestrukom odlaganju Aronofski sa Hendleom i Nikom Anrišonom objavio izvanrednu grafičku novelu, kod nas objavljeno u izdanju Darkwooda.

Ovi delovi filma služe Aronofskom i da zadrži svoju reputaciju reditelja koji film (koliko-toliko) tretira kao umetnost. Što je, ispostavlja se, rediteljiima sve teže kada su veliki novci, poput 125 miliona dolara budžeta, u igri. Aronofski se ovoga puta provlači bez veće štete. Za dlaku, sinko. .