9/11 i popularna kultura

Poznata je stvar da kada se dese događaji važni za istoriju čovečanstva, gotovo se svi sećamo gde smo bili tog dana. Takve stvari se ne dešavaju više od nekoliko puta u toku jednog ljudskog života, pa se tako retko ko ne seća gde je bio i šta je radio kada je ubijen JFK, kada je umro Tito, kada je počelo bombardovanje Srbije, kada je ubijen Đinđić ali i kada su se desili napadi na Njujork i Vašington pre 10 godina, 11. septembra 2001.

Oko 9 ujutru po istočno-američkom, odnosno 3 popodne po našem vremenu, bio sam sveže probuđen (ah, ti mladalački dani bez obaveza), pio prvu „jutarnju“ kafu i razgovarao sa prijateljem telefonom. Moj prijatelj je prilično operisan od politike i tumačenja vesti bilo kog tipa, pa je u skladu s time zvučala i njegova informacija da na TV-u upravo ide vest kako je „neki“ avion udario u „neku“ zgradu u Njujorku. Kad sam otišao do TV-a i video da su, ne jedan, nego dva aviona udarila u njujorški WTC, rekoh mu da ćemo se čuti kasnije. Kao i verovatno cela planeta koja poseduje katodnu cev, gledao sam zabezeknuto u televizor, ne verujući šta vidim. Nakon nekog vremena, kada sam skapirao šta se desilo, ćutke sam se vratio u svoju sobu sa šoljom, sad već hladne kafe, pustio pesmu grupe REM „It's the End of the World (As We Know it)“ i stao na prozor zablenut u kišno popodne.

Nezavisno od toga da li ste napade na Ameriku 11.09.2001. doživeli kao kosmičku pravdu ili zločin protiv čovečanstva, nemoguće je osporiti njihov uticaj na dalji tok života na planeti Zemlji. Umetnost nije izuzeta. Nakon tog dana, napisane su hiljade knjiga koje se bave činjenicama i teorijama zavere, snimljeno je na stotine filmova sa tom tematikom, a bezbroj muzičara je imalo potrebu da napiše pesme u kojima iznose svoj stav o događajima tog dana. Kako to obično biva kada se tako veliki broj ljudi bavi istom temom, sasvim je logično da je velika većina tih knjiga, filmova i pesama potpuno đubre. Mnogi neafirmisani „umetnici“ su iskoristili hajp oko 11.09. da proture svoje mišljenje ne birajući način da dospeju u žižu javnosti, drugi su celoj problematici pristupili previše naivno, neki previše emotivno, dok neki naprosto ništa nisu shvatili, potpuno pobrkavši babe i žabe. Iako je broj onih koji su uspeli da zaista stvore umetničko delo inspirisano 9/11 manji u odnosu na dežurne “glodare aktuelnosti”, no snaga njihovih filmova i pesama daleko premašuje kvantitet mediokriteta.

Kada se za sto godina iz istorije bude učilo o događajima s početka 21. veka i njihovom odjeku u popularnoj kulturi, nema sumnje da će se pesma Springsteenova pesma “The Rising” naći u nekom udžbeniku mnogo pre nego npr. film "United 93". Nekako je logično da ćemo se danas baviti baš takvim delima, onima koja su ostavila trag iza sebe, i to po tri iz filmske, odnosno 3 iz muzičke oblasti.

-- FILM --
9/11 (2002)
Francuzi Jules i Gedeon Naudet su braća, a stanovnici su Njujorka od kraja osamdesetih. Te 2001. godine snimali su svoj drugi dokumentarni film, čija tema je bila jedna njujorška vatrogasna brigada. Izabrali su jednog novajliju u toj brigadi i krenuli sa kamerom da prate njegov radni dan. Sticajem, blago rečeno neverovatnih okolnosti, našli su se vrlo blizu jedne od kula kada je prvi avion udario u nju. Njihova kamera je bila jedina koja je iz te blizine snimila prvi udar. Naravno, od tog momenta njihov film je dobio sasvim drugi smisao, i danas važi za najverniji dokumentarac snimljen o napadu na Njujork.

Ono po čemu se ovaj dokumentarac o 9/11 razlikuje od svih drugih je potpuna vizelna pokrivenost svih bitnih mesta u Njujorku tog dana: plato i hol oba WTC-a, ulice koje okružuju WTC za vreme udara oba aviona kao i u vreme kada su se zgrade rušile. Prizori su jezivi, realni, potresni. Nema šminke, nema muzike, nema patetike. Ukoliko imate stomak za ovakve stvari a radoznali ste šta i kako se desilo tog dana u Njujorku, teško da ćete naći bolji dokument od ovoga.



Road to Guantanamo (2006)
Dokumentarno-igrani film Micheala Winterbottoma prati priču nekoliko Muslimana koji su greškom završili u američkom zatvoru Gvantanamo na Kubi, gde bivaju brutalno primoravani da priznaju nešto što nisu uradili. Strah, panika i paranoja Amerike posle 9/11 nikada nisu bile vidljivije. Ono što ovom filmu daje posebnu težinu jeste činjenica da je snimljen po istinitom događaju.



11'09"01 September 11 (2002)
Viđenje kobnog dana od strane 10 reditelja sa 10 strana sveta. Tu su Ken Loach, Alejandro González Iñárritu, Mira Nair, Danis Tanović, kao i Sean Penn. Neke priče su naivne, neke previše apstraktne, neke više nego solidne, ali nijedna se može porediti sa pričom koju je snimio Sean Penn. Njegov desetominutni film je nešto najhrabrije i najpotresnije što je snimljeno o ovom danu. Direktan srednji prst svima koji posmatraju istoriju iz samo jednog ugla. Ceo film možete videti na linku ispod.



-- MUZIKA --
Leonard Cohen – On That Day (2004)
Pesma potiče sa Cohenovog albuma „Dear Heather“, a napisao ju je u saradnji sa Anjani Thomas. Iako se u njoj Cohen pita da li su Amerikanci mogli očekivati ovako nešto s obzirom na ulogu njihove politike u svetu, na kraju jasno podvlači da samo neko lud može trljati ruke nad tužnom sudbinom ljudi, ma koje nacije oni bili, i ma kakva zlodela političari u njihovo ime činili. Ovo je ujedno i jedna od najsvedenijih pesama sa ploče „Dear Heather“.



James – Hey Ma (2008)
“Hey Ma” je naslovna pesma sa istoimenog albuma mančesterske grupe James, ujedno i prve ploče koju su snimili nakon sedmogodišnje pauze. Za razliku od Cohena koji je više rezigniran nego empatičan, James su ovom numerom uputili direktnu kritiku anglo-američkoj intervenciji u Iraku i Avganistanu nakon septembarskih događaja. Refren pesme dovoljno govori o njihovom stavu: “Hey ma the boy’s in casket, coming home in peace”



Bruce Springsteen – The Rising (2002)
Album “The Rising” je prvi koji je Bruce Springsteen snimio sa svojim E-Street bendom nakon 18 godina pauze. Naslovna numera je možda i najpoznatija pesma kada su u pitanju događaji čiju desetogodišnjicu obeležavamo ovih dana. Tekst je pun simbolizma i motiva iz Biblije i Šekspirovih dela, ali preko svega toga čujemo lični pečat čoveka kog svi znaju kao The Boss, i koji je simbol Nju Džersija, komšiluka mesta u koje su udarili oteti avioni. Časopis Rolling Stone je ovu pesmu uvrstio među 35 najboljih pesama prve decenije 21. veka.