Veza između osećanja sreće, straha i bruto nacionalnog proizvoda po glavi stanovnika

Kada bi prosečnog posetioca ovog sajta pitali kako bi mogao da opiše svoje subjektivno osećanje sreće, najverovatniji odgovor bi bio umereno srećan. Ovo osećanje stoji malo iznad polovine na skali čija su dva ekstrema mizerno nesrećan i histerično oduševljen. Čovek se trudi da drži pod kontrolom strahove koji ga čuvaju od opasnosti i da sebe učini što srećnijim na duže staze. Takva struktura ličnosti je osnovni gradivni element svakog uspešnog društva. Od njega se dižu uvis piramide stvaralačke moći i bogatstva na čijim su vrhovima naučnici, poduzetnici i upravljači – političari. Oni, na vrhu, su svu kompleksnost održivog razvoja društva sublimirali u skraćenicu BNP kojom mašu kao šargarepom ispred magarca na kom jašu. Da li je običnim ljudima BNP ultimativni cilj u životu? Zdrav razum ukazuje da on to nikako ne može biti. Ciljevi ka kojima stremimo su da budemo bezbedni, da živimo u skladu sa drugima, da radimo, volimo – jednom rečju da budemo srećniji.

Političarima koji su vrlo dobri poznavaoci primenjene psihologije je jasno da je najefikasnije manipulisati strahom i negativnim emocijama ljudi. Svako od njih za svog mandata mora da da neke opipljive rezultate. Sa jedne strane se nalazi glasačko telo, a sa druge strane preduzetnici, veliki poslodavci i državni sistemi. Umetnost preživljavanja na vlasti se svodi na balansiranje zadovoljavanja interesa svih strana. Da bi se to postiglo potrebno je smisliti neki jedinstven cilj koji će da homogenizuje društvo. U nedostatku spoljašnjih pretnji ili prirodnih katastrofa koje instiktivno ljude ujedinjuju, zapadne elite promovišu ideju rasta svedenog u mernu jedinicu bruto nacionalnog proizvoda. Od drugog svetskog rata naovamo zapadna društva su nekoliko puta bogatija. Iako se kupovna moć građana udvostručava svake decenije ili dve, procenat ljudi koji su zadovoljni životom i njihov subjektivni osećaj sreće se prepolovio u prethodnih četrdeset godina (ovo se odnosi na SAD, V. Britaniju i Japan).

Profesor lord Richard Layard sa „London School of Economy“ je napisao knjigu „Sreća, lekcije iz Nove Nauke“. Među diplomcima ove škole se, inače, regrutuju najuticajniji svetski ekonomisti. Lord Layard je na osnovu dugoročnih istraživanja javnog mnjenja napravio analizu unutrašnjih potreba individua u jednom društvu gledano kroz prizmu stručnjaka koji ima jak uticaj na ideologiju vladajuće laburističke partije u Velikoj Britaniji.

On sreću definiše kao stanje u kom se čovek oseća dobro, uživa u životu i ima osećaj da je život lep. Zašto onda sreća ili želja da se bude srećniji nije cilj koji se promoviše u predizbornim kampanjama? Jedan od razloga je što je osećanje sreće teško izmeriti, ona je vrlo nestalna i zavisi od suviše faktora koji ne mogu da se importuju u Excel i pretvore u šarene pite kojima se pokazuje kakav su to veliki posao političari uradili u svom poslednjem mandatu.

Lord Layard uočava nekoliko glavnih uzroka zbog kojih ljudi nisu srećni ili bar tvrde da se tako osećaju. Bez dileme, osnovni uzrok su duševni i psihički poremećaji i smetnje. Psihijatrija i psihologija i pored popularizacije su marginalizovane u odnosu na ostala polja medicine. Rezultati istraživanja ukazuju da je broj izgubljenih sati rada kao posledica problema u radu ljudskog sofware-a i hardware-a ista. Uprkos tome, nije uobičajeno da se zbog depresije uzme bolovanje i traži i dobije adekvatna medicinska pomoć. Češće ljudi čekaju da problem sam od sebe prođe. Ako ne prođe tu su psihoaktivne supstance, lekovi, alkohol i droge koje problem učine još većim, tolikim da ga je nemoguće rešiti. Zadatak svake vlade je da napravi sistem koji će građanima pomagati da izlaze na kraj sa ovom vrstom problema.

Drugi faktor koji utiče na to da se ljudi osećaju manje srećno je imanje stalnog zaposlenja. Skoro svi ljudi najjače socijalne veze ostvaruju sa svojom porodicom, kolegama na poslu, prijateljima i susedima. Osećaj odbačenosti koji nastaje kada se izgubi posao je mnogo jači od gubitka prihoda. Profesor Layard kritikuje dva međusobno suprostavljena načina za rešavanje problema nezaposlenosti.

U Americi se ljudi ohrabruju da menjaju mesto boravka kako bi povećali mogućnost nalaženja posla ili veće zarade. Od toga najviše koristi ima privreda, ali ne i društvo  u celini. Istraživanja pokazuju da rasno i nacionalno homogene sredine, te one u kojima nema došljaka imaju nižu stopu kriminala, da se ljudi bolje poznaju i da je njihovo osećanje bezbednosti veće, a tim i osećaj sreće. Nemačka i Francuska opet, nezaposlenost pokušavaju da umanje naknadama za ljude bez posla što ima za direktnu posledicu da je veliki broj radnih mesta upražnjen. Svaka vlada bi trebalo da uloži više truda u iznalaženju različitih rešenja za problem smanjenja nezaposlenosti.

Layard dalje nastavlja sa razlozima koji život zagorčavaju zaposlenima, dakle ljudima koji su produktivni i zarađuju. Povećanje zarade donosi relativno kratkotrajan osećaj zadovoljstva. Ljudi se suviše brzo navikavaju na više novca. Ukoliko je poznanik ili kolega dobio veću povišicu zadovoljstvo se potire. Grupi studenata su ponuđene na izbor dve mogućnosti: da im zarada bude 50 hiljada dolara u grupi ljudi koji zarađuju po 25 hiljada ili da im zarada bude 100 hiljada u grupi ljudi sa prihodima od 150 hiljada. Većina se odlučivala za prvu grupu. Profesor Layard predlaže sistem viših poreskih stopa kakav se primenjuje u Skandinavskim zemljama sa obrazloženjem da ista količina novca više znači onima koji ga nemaju dovoljno nego onima koji ga imaju suviše. Opšte osećanje sreće raste, što i jeste slučaj u ovim zemljama gde su građani pored Švajcaraca najsrećniji na svetu.

Više o istraživanjima profesora Layarda možete pročitati na njegovim fakultetskim stranicama. Moguće je skinuti nekoliko najbitnijih poglavlja njegovih predavanja i izabranih poglavlja knjiga. U sledećem članku o promišljanju osećanja sreće biće dat prikaz stavova psihijatra Dr. Rajendra Persauda o istoj temi. Njegov pogled iz suprotnog profesionalnog ugla ne opovrgava rezultate do kojih je došao Layard. On ih nadopunjuje i istovremeno upozorava na moguće zamke samozvanih spasilaca čovečanstva koji bi da prave raj na zemlji.

Boris Pavlović: "Molekularni tetris" 19. septembar 2005.