Firmopisci očaja

Naravno, i ja bih se obradovao bogatstvu stečenom na tim tablama. Ionako sam ceo radni vek proveo u informisanju, a nisam se obogatio. Lep je i sam osećaj da možeš da se ugradiš u Nacionalni investicioni plan, a kako li je tek lepo da na njemu i zaradiš. Rekao bih, ipak, da je to posao – ne table, nego bogaćenje – za mlade ljude, drugačije vaspitane, obrazovane i s drugačijim pogledom na svet. Moja generacija je, mahom, žrtva solidarnosti kao društvenog principa u kome se više cenila jednakost nego pravičnost zasnovana na principu – koliko para toliko muzike.

Susreti s vršnjacima, manje-više pripadnicima srednjeg društvenog sloja, svedoče o jednoj vrsti latentne depresije. Najgore su prošli oni koji su ostali bez posla. Kad imate pedeset godina potencijalni poslodavci neće ni da razgovaraju s vama.

Probajte u tim godinama da dobijete neki dugoročniji kredit u banci. Ali i oni koji rade nisu prošli bolje.

Kad listate famozni M-4 obrazac vidite da od penzije nećete moći da živite, a još ćete otkriti da ima godina koje su vam pojeli skakavci; otkrićete, naime, da ste pod stare dane radili na crno, bez uplata doprinosa, jer država, opsednuta ratom i opasana sankcijama, nije sitničarila oko propisa koji se tiču vas lično, već je brinula onako globalno o nacionalnom pitanju, što najboljim sinovima te države nije smetalo da se o sebi lično dobro postaraju.

Depresiji su skloni i oni čija deca stasavaju za fakultete. Odjednom to košta, kao i lekovi, lečenje uopšte. Uostalom, sve cene su pravičnije – dakle skuplje je nego što je bilo.

Još ako imate pedeset i kusur godina a nemate stan, onda vaša depresija liči na očaj. Deca vas gledaju sumnjičavo, odnosno kao poslednju budalu. Verovatno pitaju gde ste bili kad se ono za Miloševićeva vakta otkupljivao stan za šaku pirinča, zar niste i vi mogli da se okoristite o inflaciju, pa da, ako već niste maznuli kuću na Dedinju za devet hiljada maraka, maznete makar stančić na Kanarevom brdu...

Danas se pažnja posvećuje unucima i praunucima onih kojima su porodično blago oduzeli komunisti u fazi oružane preraspodele bogatstva. Prema još nesređenim podacima, podneto je oko pola miliona zahteva za povratak imovine. Jedan moj prijatelj koji nikada od društva nije dobio stan, pa nije imao šta ni da otkupi, pita se šta je s parama koje je on tokom tridesetak godina solidarno uplaćivao kao stambeni doprinos. Poznajem supružnike koji zajedno imaju oko 70 godina staža i koji su imali stanarsko pravo na stan u tuđem privatnom vlasništvu i nisu mogli da ga otkupe. Izračunali su da bi od prisilnog, a solidarnog, stambenog doprinosa koji su plaćali tokom radnog staža mogli da kupe stan i po na tržištu i to po sadašnjim visokim cenama... I još da im ostane za pristojnu sahranu. Umesto toga oni imaju trošak za advokata jer vlasnik stana pokušava da ih iseli.

Koliko je takvih ljudi? Na kom šalteru se oni evidentiraju? Hoće li iko da se doseti da ispravlja nepravde nastale zbog prisilne solidarnosti? Zar nema političke stranke koja je izračunala da bi premašila izborni cenzus samo kada bi se zalagala za ove ljude?

Gledam generaciju koja se kroz život tetura i gunđa. Ne mogu svi da odu u firmopisce. Nema toliko tabli ni u Nacionalnom investicionom planu koliko je tih ljudi za koje jednostavno kažemo da su žrtve tranzicije i smatramo ih, kao društvo, manjim žrtvama od onih koji su to postali zbog komunističke otimačine. Sada smo spremni da obeštetimo potomke ovih drugih stradalnika, a na ove prve, ljude iz našeg sokaka i našeg vremena, gledamo s prezrenjem, kao na budale koje se nisu snašle i  nešto otele dok se imalo šta otimati.