Dalekosežne posledice haške presude

U roku od nekoliko sati dvojica ratnih komandanata iz avgusta 1995, prvostepenom presudom osuđenih na 24 godine zatvora (Gotovina), odnosno 18 (Markač), vratili su se u domovinu dočekani ovacijama jer su generali, objašnjava Šindler, "predstavljali" državu i njen rat za nezavisnost.

Analizirajući slučaj hrvatskih generala, profesor nacionalne bezbednosti na koledžu američke Ratne mornarice u Njuportu i bivši stručnjak Agencije za nacionalnu sigurnost s dugogodišnjim iskustvom kontrašpijunaže i protivterorizma na Balkanu, Šindler smatra da bi NATO trebalo da "pomno prouči" ono što je učinio Trubunal.

"Ne samo zato što logika 'udruženog zločinačkog poduhvata'... ima zapanjujuće implikacije za svaki rat u kojem se dogode grozote: dakle, za sve ratove. Da se slična logika primeni za Irak i Avganistan, Dejvid Petreus i Džon Alen imali bi daleko više razloga za brigu od jednog jeftinog seks skandala", kaže Šindler, prenosi hrvatski "T portal".

Objedinjeni slučajevi oduvek su bili kontroverzni, objašnjava on, koji "Oluju" vidi kao najveću vojnu operaciju u Evropi od 1945. godine, jer je u njoj učestvovalo 150.000 hrvatskih vojnika koji su za samo četiri dana brzih akcija "skršili pseudodržavu zvanu Republika Srpska Krajina koju je podržavao Beograd".

Šindler, uz podsećanje na žrtve borbenih delovanja na obe strane, naglašava da je najznačajnije u čitavoj operaciji "beg oko 200.000 srpskih civila pred pobedonosnim Hrvatima, što je najuspešniji primer etničkog čišćenja u svim ratovima na Balkanu '90-ih".

"Stvar je bila u ovome: Tribunal je ciljao na Gotovinu, harizmatičnog bivšeg francuskog legionara jer je zapovedao snagama u ključnom dalmatinskom sektoru za vreme Oluje, dok je Markač vodio paravojnu specijalnu policiju koju su Srbi prozivali zbog okrutnosti. Ipak, bilo je teško dokazati bilo kakvu visoku zapovednu odgovornost za ratne zločine, ne samo zato što su tadašnji hrvatski predsednik i ministar obrane, Franjo Tuđman i Gojko Šušak, umrli krajem devedesetih", smatra on.

Haški sud, dodao je on, utvrdio je prvostepeno da su Gotovina i Markač bili deo "udruženog zločinačkog poduhvata", koji je kolektivno odgovoran za ratne zločine i nije potrebno isticati da je ta pravna logika inspirisana američkim zakonima posvećenim suzbijanju organizovanog kriminala.

Takvu odluku suda mnogi Hrvati su osećali kao "kriminalizaciju legitimnog i obrambenog Domovinskog rata" i zbog toga je, nakon oslobađajuće presude Hrvatska slavila, a u Srbiji su, kaže Šindler, "novu presudu dočekali s besom jer su uvek smatrali da je Tribunal više politička nego pravna institucija, zainteresovana prvenstveno za srpske zločine".

Beograd je, prema mišljenju američkog vojnog stručnjaka, u pravu kada na ovakav razvoj događaja gleda kao na poraz Srbije, jer "presude Gotovini i Markaču govore i u ime pokojnog predsednika Tuđmana koga Srbi smatraju korumpiranim i podmuklim baš poput pokojnog predsednika Miloševića (Slobodana), što je stav koji su 'ratifikovale' prošlogodišnje presude".

"Ipak, sada se to okrenulo, a posredna ponovna legitimizacija Tuđmana i Domovinskog rata ima važne političke implikacije za Balkan. U najmanju ruku, Hrvatska, koja je članica NATO-a od 2009, može 'pravno čista' ući u EU prema rasporedu iduće godine", rekao je Šindler.

Ono što se dogodilo, upozorava, trebalo bi podstaći pitanja o efikasnosti suda u Hagu koji bi svoja vrata trebao zatvoriti krajem 2014, nakon dve decenije nastojanja da "ispiše pravdu za jugoistočnu Evropu, uz sumnjive rezultate".

"Sada se čini očitim da bi za balkanske tragedije iz 90-ih bolje poslužio model 'istine i pomirenja' južnoafričkog stila, nego 'nirnberški' sud koji napaćenoj regiji nije uspeo osigurati iscljenje", zaključak je Šindlera, autora nekoliko knjiga o međunarodnoj sigurnosti, špijunaži i terorizmu, uključujući delo "Bezbožni teror: Bosna, Al Kaida i uspon globanog džihada".