"Završiti posao, sledi karta za EU"

Iz Društva lobista Srbije poručuju da su, pored diplomatskih aktivnosti, tehnike lobiranja poželjno sredstvo na tom i svim putevima zaštite nacionalnih interesa.

"Pozicioniranje srpskih interesa lobiranjem nije moguće bez donošenja zakonske regulative u toj oblasti", pojašnjava trenutna ograničenja sagovornik Tanjuga - predsednik Društva Zoran Domazet.

Na pitanje da li je lobiranje zakonska neophodnost u savremenim uslovima življenja, još jedan u nizu primera rane realpolitike, odnosno makijavelističkog pristupa "cilj opravdava sredstvo"... ili nešto treće, Domazet odlučno bira opciju "zakonska neophodnost".

U razvijenim demokratskim društvima, sa visokom političkom kulturom i jakim institucijama, podseća, profesionalno lobiranje predstavlja legitimnu i uobičajenu aktivnost koja se sastoji od zastupanja interesa u raznim oblastima društvenog života, "ne samo u politici".

Potencirajući neophodnost donošenja zakona o lobiranju, Domazet je naglasio da je Srbija prva u regionu načinila korake u tom pravcu, ali da su je na tom putu "prestigle" i zakone usvojile Makedonija, Slovenija, Crna Gora, dok je Hrvatska na pola puta do zakonskog rešenja.

"To nam samo pokazuje koliko kasnimo na tom putu. Zakon o lobiranju nije jedan od uslova u procesu pridruživanja, ali jeste način ubrzanja tog procesa. Mada, nije sve što nije regulisano zakonom protivzakonito i u Srbiji se i sada radi lobiranje, recimo u delu priče o ekonomiji, odnosno interesima stranih kompanija. Problem je loša percepcija pojma lobiranja u javnosti, koja ga vezuje za mito i korupciju", pojašnjava Domazet.

Zakon je, nastavlja Domazet priču o lobiranju, sigurno prva karika koja će tu oblast učiniti transparentnom i regulisati deo sive ekonomije.

"Za državu je dobro to što se zakonom o lobiranju definiše ko lobira, za koga lobira, kome plaća porez za tu vrstu delatnosti i prekida se nit tokova novca koji upravo završavaju u nečemu što se zove mito i korupcija - zlo koje nikada neće nestati, ali ga je potrebno staviti pod kontrolu", realan je predsednik Društva.

Podsećajući da je veliki broj zemalja lobiranje regulisao vladinim uredbama, skupštinskim pravilnicima ili zakonima, smatra da bi "formalizovanjem" lobiranje iz "tamne zone bilo premešteno u transparentne okvire, koje država kontroliše i nadgleda" i koji doprinose nacionalnim interesima.

Neophodno je znati kada početi i kako lobirati, tvrdi Domazet uz osvrt na, kako ga ocenjuje, "uspešno višedecenijsko delovanje albanskih lobista", koje je počelo uveravanjem Amerike da su prava nacionalnih manjina na Kosovu ugrožena... i na kraju rezultiralo i podrškom značajnog dela međunarodne zajednice prištinskom modelu rešenja problema.

Za priču o lobiranju i lobistima interesantno je i istraživanje koje je agencija "GFK" sprovela na uzorku od 1.000 ispitanika o tome kako se na taj pojam i delatnost gleda u Srbiji, a koje je pokazalo da je samo 50 odsto ljudi sa ovih prostora čulo za pojam lobiranja.

Najviše ih je u Beogradu, a najmanje u Vojvodini. Procenat građana koji su čuli za lobiranje raste sa porastom obrazovanja, viši je među zaposlenima nego među nezaposlenima... Sam pojam je shvaćen pozitivnije od očekivanog, iako su prve asocijacije koje lobiranje izaziva upravo politika i ubeđivanje. Pominju se i mito i korupcija, ali od prvih pet pojmova na koje lobiranje asocira četiri su pozitivna.

Kada se radi o onima koji se bave lobiranjem, trećina ispitanika smatra da su to političari, ali i ljudi koji su ubedljivi, uporni, dobri govornici, uticajni, inteligentni, snalažljivi, bogati...

Stanovnici Srbije smatraju da su oblasti u kojima se najviše lobira unutrašnja i spoljna politika i biznis, većina ispitanika smatra da je lobiranje neophodno i korisno kada govorimo o odnosu Srbije sa svetom, što podržava i predsednik Društva lobista Srbije.

"Dva najjača lobistička centra su Brisel i Vašington. Samo u Briselu ima registrovanih 18.000 lobista i to pokazuje važnost te oblasti. Mi, odnosno Vlada Srbije, nažzalost nemamo kancelariju u Briselu i mislim da je to pogrešno. Ne kažem da je to najvažniji faktor u procesu pridruživanja, ali je sigurno da treba da imamo ugovor sa uglednom lobističkom kućom", upozorava Domazet.

Lobiranje u Briselu, pojasnio je, nije samo politička priča, već pre svega ekonomska, a koliko je važna možemo da utvrdimo na primeru Hrvatske, odnosno iz podataka šta su lobisti uradili za njih kada su u pitanju izvozne kvote za šećer, kukuruz....

"Politika i ekonomija su dva ključna razloga zašto Srbija treba da ima lobističku kancelariju u Briselu. Ima puno političara u Evropi koji su osuđeni za mito i korupciju, ali među njima nema lobista. Naprotiv, među lobistima su vrhunski stručnjaci koji znaju da, kroz simulaciju, pokažu zašto je nešto dobro za onoga koga zastupaju", rekao je Domazet.

Dogovor u smislu visine iznosa za usluge lobiranja sigurno nije, prema njegovim rečima, nešto "što bi za našu državu bio problem".

Prema njegovim informacijama, "mišljenje Vlade Srbije je da treba taj 'kanal' koristiti za zaštitu nacionalnih interesa", ali da je najveći problem i dalje "negativna percepcija lobiranja u Srbiji".

Govoreći o zainteresovanima za tehnike lobiranja, Domazet je naveo i "gradonačelnike svesne značaja koliko doprinosi dolazak stranih kompanija u njihovu sredinu u smislu otvaranja radnih mesta".

"I sindikatima je interesantno lobiranje. Zakonske promene za koje se bore stručnije bi vladi obrazložili lobisti... da ne govorimo o interesima privrednika. Pokušaćemo da do kraja godine preduzmemo još 'lobističkih mera' kako bi Zakon dospeo u parlament. Ukoliko ne uspemo ove, sledeće godine ćemo sigurno završiti taj posao", uveren je Domazet.

Svoj optimizam potkrepljuje tvrdnjom da "lobisti imaju podršku svih političkih faktora u Srbiji".

Ne želeći da, bez zakonskog okvira, govori o uspešnim primerima lobiranja u Srbiji predsednik je, u sedištu Društva, ipak priči o efektima dodao boju - "jedne naše televizije prisutne u celom regionu