Od nerealnih obećanja do realizovanog pesimizma

B92: Iz današnje perspektive, šta možemo reći da su bili ciljevi tadašnje veoma raznolike koalicije DOS – samo rušenje Slobodana Miloševića, ili su imali ozbiljnu nameru da sprovedu svoj program, takozvani “Ugovor sa narodom“?

Đorđe Vukadinović: Ne kaže se slučajno da je posle bitke lako biti general, a pogotovo posle bitke koja se zbila pre 10 godina i čije posledice i čije ishode smo sada već u prilici da dosta jasno sagledamo i, naravno, kritički razmatramo. To kažem zbog toga da bismo bili pravedni, ili bar koliko-toliko pravedni prema i tom vremenu i tadašnjim akterima, a ne samo da ih gledamo i sudimo sa današnje tačke gledišta i pozicije jer bi, odmah to da kažem, sigurno onda taj sud o njima, pa onda i o čitavom događaju bio prilično nepovoljan.

Bez obzira što će neki tvrditi suprotno, mislim da će malo njih, čak i samih aktera, iskreno tvrditi suprotno. Dakle, da bismo koliko-toliko bili pravedni prema njima, moramo se onda nekako prebaciti u to vreme i iz njega posmatrati te događaje u vezi sa 5. oktobrom, a ne, kao što bi sada bilo logično - da povučemo crtu, pa vidimo gde smo i šta je sve obećano, a šta nije učinjeno, a šta je loše učinjeno, a nije obećano.

Što se tiče samog DOS-a, jedna od malobrojnih stvari oko koje će se svi složiti, uključujući i njih same, da je to bila koalicija protiv, a ne koalicija za. Drugim rečima, da je to bilo jedno prilično šareno i šarenoliko društvo, pomalo “konca i konopca”sakupljeno, nešto od toga je sakupio Zoran Đinđić, a nešto su sakupili stranci, odnosno zapadni političari i stručnjaci za te stvari koji su bili zaduženi za Balkan i, u suštini, zaduženi za rušenje Slobodana Miloševića nakon 1999. godine.

To vrlo šaroliko društvo sastavljeno je od starih disidenata i opozicionara još iz ’68. i ‘70-ih godina, peticionaša iz ‘80-ih, ravnogorskih ili pro-ravnogorskih patriota i nacionalista s početka ‘90-ih, tipa Velje Ilića, preko disidenata, ali ne sad onih socijalističkih disidenata, nego Miloševićevih disidenata iz ‘90-ih godina, zaključno sa generalom Perišićem, generalom Obradovićem, Nebojšom Čovićem, Dušanom Mihajlovićem, koji je takođe nekada bio Miloševićev kadar, pa onda saborac Vuka Draškovića, a na kraju je završio kao ministar unutrašnjih poslova.

Dakle, tako šarena skupina je bila, ako za išta sposobna, bila je sposobna da eventualno mobiliše dosta širok pokret iza sebe, a sigurno nije bila sposobna, kadra, čak i uz najbolju volju, a nije bilo ni mnogo te dobre volje kod njih, bar kod nekih od njih, da vrši vlast.

Tako da je možda prva i osnovna greška DOS-a to što kada je došao na vlast nije se odmah raspustio, odnosno što već na prvim izborima nisu išli u više kolona. Tada je bilo vrlo malo glasova koji su to predlagali, dobronamernih ili zlonamernih, svejedno.

U tih više kolona, oni bi svakako pobedili, napravili koalicionu vladu kakvu bi napravili, ali bi bilo jasno ko bi tada imao koliko “akcija”, da kažem, u biračkom telu i koliko u vlasti. Ne bi bilo ove magme i ovog zamešeteljstva, i ovog muljanja, na kraju krajeva, koje smo imali nakon te velike pobede tobože jedinstvenog DOS-a u decembru 2000. godine.

I praktično, ne može niko sad da garantuje šta bi bilo kad bi bilo, ali mislim da bi možda istorija post-Miloševičevske Srbije išla povoljnije. I po samu Srbiju povoljnijim tokom, a i za većinu aktera. Nema nikakve sumnje da bi tada pobedio Vojislav Koštunica verovatno, ali isto tako nema sumnje da bi se ta njegova vlast vrlo brzo uzdrmala ili istopila, tako da Zoran Đinđić bi možda bio i danas živ, demokratija, parlamentarni život i demokratski procesi u Srbiji bi išli nekim logičnijim i, rekao bih, prirodnijim tokom.

Ovako se stvorio privid kako sad neki revolucionarni blok, jedinstveni blok, koji je izvojevao pobedu nad Miloševićem i onda je to bilo verifikovano i na parlamentarnim republičkim izborima u decembru 2000. godine. Mislim da je to bio trenutak, pred te izbore, da se prosto slože da se ne slažu, kako se to sada moderno kaže, i da se raziđu kao prijatelji. Ovako su se rastali kao neprijatelji.

S druge strane, mislim da nije bila realna opasnost da bi Milošević možda mogao, ili SPS, iskoristiti to nejedinstvo tadašnjeg DOS-a, pa se vratiti na vlast ili ostati na vlasti, mislim da ta opasnost i bila je više izgovor da do takve logične razdeobe i diferencijacije unutar DOS-a ne dođe.

B92: Nesporna dva lidera DOS-a, Zoran Đinđić i Vojislav Koštunica, ubrzo su se našla u sukobu. Stiče se utisak, šta god tadašnja štampa pisala, taj sukob nije bio lični, već sukob dve ideje.

Đorđe Vukadinović: Ja mislim da taj sukob, kada govorite sada o te dve centralne figure tadašnjeg DOS-a, pa i političkog života u Srbiji od početka protekle decenije, nije bio ni toliko koncepcijski, ni toliko personalan kao što nam se danas čini.

U početku, mislim da je sukob bio više sukob okruženja, donekle sujeta, ali više okruženja i onih koji su pokušavali, sad se vidi, dosta uspešno, da manipulišu i da igraju na te nesumnjive personalne razlike, psihološke, mentalne, inteletualne, pa i ideološke razlike između dva glavna lidera i dve glavne ličnosti DOS-a u tom trenutku. Mislim da je tek kasnije to preraslo u lični sukob, tek znatno kasnije, a u međuvremnu je dobilo i neke političke i ideološke boje. Opet, da podsetimo malo one koje su zaboravili, to je bila jako aktuelna polarizacija i jako aktuelna debata, iako pojednostavljena, to je bila debata ili spor između legalizma i reformizma. Dakle, između toga da li treba legalno vršiti promene, ići u promene oprezno, uvek uz obezbeđivanje neke pravne forme, ili pak je cilj važniji od sredstva. U tom smislu Zoran Đinđić je postao prepoznatljiv kao nosilac tog, usloivno rečeno, revolucionarnog pristupa, a Vojislav Koštunica tog evolutivnog i legalističkog pristupa.

Naravno da za uspešne reforme ili promene, ili na kraju krajeva, opstanak jedne politike i jedne vlasti, potrebno je i jedno i drugo – znači morate imati pravnu formu i morate imati i viziju, ideju, spremnost da energično delujete. Ja sam i tada to govorio i video, to je bila karikaturna polarizacija koja je onda suprostavljala jedan tromi, inertni, pasivni, pomalo samoinhibirajući, da ne kažem impotentni legalizam s jedne strane, nasuprot opet jednom mahnitom, bezglavom, površnom i prevrtljivom aktivizmu. Mislim da je to lažna dilema, ali to su karikature koje su pomalo jedni o drugima pravili. Ono što je trebalo tada Srbiji, trebalo je jedna vrsta sinteze ta dva karaktera i te dve politike. Ostavljam pitanje da li je to moguće - ne kažem da je bilo moguće, ali ovo svakako nije valjalo.

B92: Sukob je imao vrlo praktične implikacije, npr. rezultirao je da li će Rade Marković ostati načelnik DB-a, što nije nebitno, ili je rezultirao ostankom Nebojše Pavkovića...

Vukadinović: Nesumnjivo je ima praktičnih implikacija, ja samo kažem da je loš način kako se to i predstavljalo. Nema sumnje da su to, rekao sam, dva različita temperamenta, dve različite filozofije, i životne i politčke, ali to nije nužno moralo biti tako nepomirljivo kao što je to predstavljeno. Ipak je tu u početku okruženje imalo veću ulogu, jer su upravo strukture - obaveštajne, bezbednosne, finansijske, kakve god, koje su u jednom trenutku, ne u jednom trenutku, nego veoma dugo podržavale bivšu vlast, pa onda u jednom trenutku, pre ili kasnije pred tu 2000. godinu, napustili brod za koji su videli da tone, onda manipilisali i igrali na te razlike koje sam pomenuo.

S druge strane, činjenica je da bez Vojislava Koštunice taj 5. oktobar ne bi mogao da se dogodi, odnosno 24. septembar ne bi mogao da se dogodi. Puka je fraza, naivnost, površnost, kako kod hoćete, kada neko, i to ne danas nego još i tada 2001, 2002, 2003. godine, kad neko kaže da ozbiljno misli da je bilo ko tada da se našao protiv Miloševića, da je mogao da pobedi Miloševića. To je prosto netačno, činjenično netačno, istraživanja su to pokazivala, i strana i domaća koja su se radila, jedino je Koštunica u tom trenutku, to je opet sticaj okolnosti - on je bio neukaljan, imao je patriotski imidž. Pošteno govoreći, on nije bio provučen kroz onu medijsku mašinu za prljanje kadrova koju su Milošević i njegov režim dosta uspešno trenirali na Vuku Draškoviću, na Milanu Paniću, na Zoranu Đinđiću pred kraj te decenije. Tako da nije to samo posledica toga što je Koštunica bio savršen i idealan kandidat, nego je on bio i postao idealan kandidat upravo zbog toga što je bio nekako po strani i inače na margini.

Treća stvar je što su te osobine koje su Koštunicu poštedele velikog kaljanja za vreme vlasti Slobodana Miloševića pokazale kao problematične kada je on trebalo da vlada. Ta sporost, inertnost, koja ga je, kažem, zaštitila od raznih bura i iskušenja u 90-im godinama, istovremeno ga je sputavala i u velikoj meri bila prepreka, bila limit njegovom političkom delovanju kada je trebalo i kada je od njega zavisilo kakvu će država voditi politiku.

Vi ste pominjali zadržavanje mesta šefa DB-a, ili načelnika generalštaba. To nije nebitno, ali nije ni toliko baš bitno kao što se sada predstavlja. Pogotovo što je stvar mnogo složenija. U tom DB-u su sedeli razni kriminalci koji su aktivno učestvovali u 5. oktobru, razni “zemunci“ ili njihovi prijatelji su takođe bili članovi tog DB-a mesecima, pa i godinama, i posle nego što je Rade Marković smenjen sa tog mesta na kojem je smenjen. S druge strane, neki od njih su bili u vrlo dobrim odnosima sa delovima DOS-a i vrlo dobro su sarađivali. Nažalost, kako se čini, čak i u otmicama i u nekim kriminalnim radnjama.

Napokon, general Pavković je posle sve te kritike zbog njegovog dugog zadržavanja na kraju iskorišćen i upotrebljen upravo od strane DOS-a, odnosno Demokratske stranke, da bi se napravila od njega neka vrsta protivkandidata na predsedničkim izborima 2002. godine kada je trebalo spustiti, odnosno sprečiti Koštunicu da pobedi i dobije onu većinu 50+1 iako je potpuno bilo jasno da će on imati najviše glasova.

Tako da to je malo vaša pojednostavljena vizura, zapravo interpretacija, koja je stigla iz jednog dela tadašnjeg DOS-a koji je delom ostao u DS-u, a delom otišao u LDP sa Čedomirom Jovanovićem. To je u suštini, ako mogu da kažem, slika 5. oktobra i postpetooktobarske istorije Bebe Popovića i Čedomira Jovanovića.

U suštini, bilo bi bolje, ja sad tvrdim i za Zorana Đinđića, i za Srbiju, kao i za Vojislava Koštunicu, ali govorim sad o državi pre svega, da je stvar išla logičkim tokom, da je na izborima u decembru 2000. godine pobedio taj deo DOS-a koji je bio oko Koštunice.

B92: Neki tvrde da Koštunica 2000. godine i Koštunica nakon 2003. nije isti političar. Naime, njemu je 2000. godine češće bilo u vokabularu “nesaradnja sa Hagom”, a kasnije insistira na Kosovu. S druge strane, tvrdi se često da niti je sadašnji DS pravi Đinđićev naslednik, niti da su u SPS-u naslednici Miloševića. Dakle, sve tri, ako ih možemo podeliti u tri grupe, ili su se promenile ili su se približavale jedna drugoj. Šta je onda to što Srbija danas sprovodi, koji je to put trasiran 5. oktobra?

Vukadinović: Pa, očito nije ništa trasirano. Pošteno reći, to kako ste vi rekonstruisali je manje-više tačno, imam samo par amandmana na to. Sve pokazuje da tu nikakve ozbiljne trase, traktorije, projekta i programa nije bilo. S tim što ja mislim da Vojislav Koštunica nije toliko promenjen, nije toliko drugačiji nego što je bio i 2003. u odnosu na 2000. godinu ili 2010. godine. Možda su se akcenti menjali. Njegove mane ili vrline, kako hoćete, koje su bile 2000, bile su i 2003, i 2007, i 2010. na delu, samo što u nekom trenutku je nešto važnije i više upada u oči i igra važniju ulogu. Dakle, nekada su te vrline imale važniju ulogu u percepciji njegove politike, a nekada ove mane. Ali on je uvek bio isti. Manje-više i njegov odnos prema Zapadu.

B92: Ali je u jednom trenutku značajno promenio odnos prema Evropskoj uniji.

Vukadinović: Jeste, ali to bi vam on sigurno rekao da je zbog toga što je EU promenila stav prema Kosovu. dakle, nakon nezavisnosti Kosova i nakon lobiranja i rada na prihvatanju i logistici tog projekta kosovske nezavisnosti, da je on zbog toga promenio stav prema EU.

Naravno da su oni bili veliki evrofili, njegova stranka i on lično. Imali su onu kampanju “Izvodljivo je“ i ponosili su se studijom izvodljivosti kada je to Srbija dobila za vreme mandata njihove vlade.

Ja ne mislim da je kod njega bilo neke velike personalne promene. DSS se svakako strašno menjao i ne liči na sebe. Nije ličio ni 2002. na sebe iz 90-ih godina, ni sada ne liči mnogo na onaj iz 2003/04. ali važnije je ovo drugo, a to je odnos ovaj čudan, neobičan odnos i evolucija ovih Miloševićevih i Đinđićevih naslednika i sledbenika, pri čemu je teško reći ko se tu više promenio. Ali, da nisu isti, to je jako važno, pri čemu je samo pitanje da li je ta promena i u čemu pozitivna, a u čemu nije tako savršena.

Dobar deo onoga što sebe vidi kao demokratsku javnost raduje se zbog te evolucije i transformacije i Miloševićevih sledbenika, pa i Šešeljevih, uzgred budi rečeno, to da ne zaboravimo. I on je bio tu takođe važan igrač. Dakle, ta evolucija je nešto što se pozdravlja od strane demokratske javnosti. Nekada im se ne veruje, sa više ili manje razloga, taj njihov preobražaj, ali se svi raduju i pomalo likuju zbog njega. S druge strane, manje se govori i manje obraća pažnja na takođe prisutnu evoluciju u stavovima Đinđićevih političkih naslednika, pri čemu se to nasledstvo podelilo u nekoliko frakcija i nekoliko struja. Partijsko-politički imamo, naravno, DS kao maticu, koji je i sam vrlo heterogen, i imamo LDP koji je sa Čedom Jovanovićem pokupio jedan deo političkog testamenta i bagaža Zorana Đinđića.

Neću mnogo na tome da insistiram, ali hoću da kažem, definitivno vi ne možete od Zorana Đinđića praviti neku stabilnu ilustraciju jedne promišljene koncepcije srpske politike i razvoja posle 5. oktobra, jer on to nije bio. Koštunica je načelno, imao neku vrstu doslednosti, mada je i on lutao, ali niko ozbiljno nije radio na usmeravanju srpskog političkog života sem, naglašavam, nekog koga ovde još nismo pomenuli i koji je jedini ili imao koncept, ili barem bio na vezi sa onima koji su imali neki koncept, koji nažalost nije bio dobar. To je Mlađan Dinkić, G17 plus i to je Međunarodni monetarni fond i linija koja je svih ovih, praktično 10 godina ili makar 8, 9 godina dosledno sprovođena u Srbiji pod firmom reforme i pod firmom tranzicijskog leka za rane i probleme jednog društva u postsocijalističkom razvoju.

B92: Da rezimiramo, veliki broj predpetooktobarskih obećanja nije ispunjen. Ipak, pojedina i jesu...

Vukadinović: Bilo je tu mnogo nerealnih obećanja, mnogo preterivanja, mnogo preteranih nada, na kraju krajeva. Ljudi su mnogo očekivali i dočekali taj 5. oktobar, pa onda taj mit o 6. oktobru koji se gradio, koji se pokušava povremeno aktuelizovati, kao da je to sad trenutak i tačka u istoriji posle koje nestaje nepravda, kriminal, zlo u ljudima i u društvu... Pomalo teološka učitavnaja, besmislena u tom pogledu kada je reč o realnom političkom i društvenom životu su investirana bila u taj 5. oktobar. Tako da svakako nisu mogla takva očekivanja da se ispune.

Ako ništa drugo, mi smo danas barem sigurni da, na kraju krajeva, posle te kampanje koja je takva kakva jeste, da će izbori biti pošteno prebrojani, da niko neće, bar ne mnogo, zakidati na tim glasovima niti pokušavati da sada falsifikuje rezultate izbora. One mućke, ako ih ima, one se malo sprovode na drugačiji način.

Znači, sad ne morate da se plašite da će neko pokrasti izbore ili da li će neko priznati rezultate izbora. Svih ovih 10 godina tu vrstu problema nismo imali. To je neki mali, ali nije beznačajan napredak.

Ali, s druge strane, u ovoj ekonomskoj sferi, sve tekovine i svi napretci su jako diskutabilni. Dakle, nema tako nesumnjivog pomaka, makar i minimalnog, ali nesumnjivog, kakav imamo u kada je reč o ovoj političkoj demokratizaciji u smislu da će svi pošteno prebrojati i prihvatiti rezultate izbora.

Ovaj prividni porast standarda, plata, kao “tad smo imali nekoliko desetina, a sada imamo nekoliko stotina evra, odnosno maraka” platu, nešto je što je vrlo problematično. Jer su isto tako i više, desetinama puta više, porasli troškovi života. Režija - tada je telefon bio praktično džaba, struja, stanarina tih 90-ih godina. Svi pričamo o platama od 5 maraka, 10, 20 maraka, kad god su kampanje, pa kad treba kritikovati te ‘90-e, ali isto takom, malo ko kaže da su troškovi života bili minimalni.

Takođe, mi smo tada imali u svom vlasništvu, ova zemlja, ovaj narod je u svojim rukama imao još uvek većinu društvenog kapitala. Sada je većina tog društvenog kapitala, sa izuzetkom ovih nekoliko velikih preduzeća, praktično prešla u tuđe i strane ruke. A država se i privreda zemlje nije razvila, nego smo se istovremeno i zadužili. Znači, istovremeno smo rasprodali to društveno bogatstvo i zadužili se.

To se bogatstvo prelilo, što u ruke takozvanih domaćih tajkuna, bogataša, što DOS-ovih, što Miloševićevih - tačnije najčešće su to isti ljudi, što stranaca, stranih kompanija. To je, rekao bih, i time zaista završavam, po meni, najmračniji, najneuspešniji, najproblematičniji deo 5. oktobra.

To je izneveravnaje ne nekih velikih očekivanja u smislu društvene pravde, pa da lopovi završe u zatvoru, pa da onda imamo društvo bez kriminala korupcije itd. To je bilo iluzorno i nerealno, ali ovo i ovako, da će takva pljačka i nelegalna, a jednim delom i legalizovana pljačka državne imovine i nacionalnog bogatstva da se sprovede, to sigurno ni najveći pesimisti 5. oktobra nisu mogli očekivati.