Dva lica, jedan ubica

Nezamislivo.

Trinaest dugih godina mislili smo da se krije po planinama, okružen telohraniteljima. Tražili smo ga u podzemnim skrovištima, i u najopskurnijim ćoškovima regiona.

A sve uzalud – Radovan Karadžić, najozloglašeniji, najnotorniji begunac bivše Jugoslavije, bio je u stvari javna ličnost. Ljudi su ga sretali na ulici, po kafanama i u bioskopima, neki su ga gledali na televiziji, i niko nije znao njegov pravi identitet.

U stvari, kad pogledam njegove slike koje objavljuje štampa, sa velikom belom bradom i naočarima, ni sam ne bih bio u stanju da ga prepoznam.

A opet, da sam ga slučajno video na ulici, sećao bih se njegovog lika, mislio sam.

Krajem 1992. došao sam da uradim jedno istraživanje o situaciji u Bosni i Srbiji. Uznemirujući, čak odvratni izveštaji stizali su do nas. Novine, radio, i TV stanice emitovale su užasne prizore: bombardovani gradovi, leševi nagomilani u masovnim grobnicama, masakrirana deca, osakaćeni muškarci, silovane žene.

Kolale su vesti o stravičnim nedelima: Tuzla i Srebrenica su ušli u anale zločina protiv čovečnosti. Reči "Aušvic u Bosni" su se izgovarale ozbiljno.

Suočen sa maltene indeferentnošću različitih vlada, prihvatio sam poziv jugoslovenskog predsednika Dobrice Ćosića, i sa članovima tima "Nightline" koji je predvodio Ted Kopel, krenuo u Beograd, Sarajevo, i Banja Luku. Sreli smo se sa svim liderima u regionu osim sa liderom Hrvatske. Njen predsednik Franjo Tudjman je poricao Holokaust, i ja sam odbio da se s njim rukujem.

Ali sreo sam se sa Slobodanom Miloševićem. I sa Karadžićem, jer se sastanak održavao u njegovoj rezidenciji, koja je bila prava tvrđava. Njegov pogled bio je leden, avetinjski, sablasan. Bio je to svemoćni majstor. Zbog čega toliko mnogo egzekucija, toliko ubistava? Da li zbog nekog nasilnog misticizma, nekog kulta smrti? Ne. Za njega to je bilo nešto drugo: fascinacija posedovanjem apsolutne moći nad neprijateljima , kao i nad saveznicima.

Upitao sam ga zbog čega je naredio da se sravni sarajevska Nacionalna biblioteka. Imajući u vidu da je hteo da bude poznat kao psihijatar i pesnik, zar se bojao knjiga i i njihove humane i humanističke istine?

Crven u licu od besa, lupajući rukom o sto, rekao je da su Muslimani bili ti koji su srušili biblioteku iznutra.

Suprotstavio sam se tome. Video sam ruševine biblioteke: zidovi su bili uništeni artiljerijskim hicima. Zgrada je bombardovana spolja.

Nije imalo smisla raspravljati se – tvrdoglavi Karadžić je sve to pobijao.

Ideja o stvaranju međunarodnog tribunala je bila moja. Jednog dana, kad sam bio u kancelariji Državnog sekretara Lorensa Iglbergera, razgovarali smo o tragičnoj situaciji u Bosni. Kakve su bile opcije? Političke, humanitarne, vojne?

I tada sam predložio stvaranje jednog međunarodnog tribunala. Moj argument bio je da će se te ubice uplašiti jedino ako budu optuženi za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti. Optužnice ne bi bile vremenski ograničene, i postojala bi obaveza da se optuženi izruče. Iglberger je smatrao da je to dobra ideja i predložio ju je tokom pregovora sa saradnicima u SAD i Evropi.

I da, smatram da najveće zločince treba izvoditi pred međunarodne sudove kako bi se izvršio istorijski, kao i pedagoški uticaj na buduće generacije.

Čovek bi se mogao upitati: Da li je ikako moguće adekvatno kazniti čoveka koji je naredio likvidaciju 8,000 ljudskih bića? Dobro pitanje. Čini se da je zločin u velikoj meri teži od kazne. Ali s druge strane, ta suđenja održavaju našu kolektivnu svest. I samo zbog tog razloga ona su opravdana.

Ostaje šokantna činjenica: Karadžić je uspeo da ostane na slobodi. Trinaest dugih godina. Živeo je bez telohranitelja, u bosanskim gradovima i selima, dok su lokalne i međunarodna policija, kao i NATO agenti pokušavali da mu uđu u trag.

Čija je to bila krivica? Ko je bio odgovoran? Ko su bili saučesnici?

Da li je njegova maska bila tako dobra, tako uspešna? Možda se, Bože pomozi, iza maske ubice krije propali glumac?

Elie Wiesel, profesor društvenih nauka na univerzitetu u Bostonu, dobitnik je Nobelove nagrade za mir 1986. Preživeo je holokaust i bio je jedan od najglasnijih u skretanju pažnje na zločine u bivšoj Jugoslaviji.

S engleskog preveo Uroš Veličković