Ne može se pobeći od odgovornosti za zločine

Od svih zločina na prostorima bivše Jugoslavije samo jedan je, pravosnažnom sudskom presudom, okvalifikovan kao najteži mogući. Kao genocid. Ovaj u Srebrenici.

Suočavanje sa tom činjenicom nije lako, ali je tim pre neophodno i nužno. Nužno je pre svega zbog nevinih žrtava, jer njihovo je pravo da nikada ne budu zaboravljene. Pravo žrtava je, takođe, da zločinci budu kažnjeni. Ali osuda zločina, a još više politike koja je do zločina dovela, neophodna je zbog generacija koje dolaze, zbog budućnosti naše dece.

Moj narod nije kolektivno odgovoran za strahotu koja se ovde desila jula 1995 godine. To je delo pojedinaca ili grupe koju haška optužnica  kvalifikuje kao «zajednički zločinački poduhvat». Bez obzira na to što se tu nalaze nosioci najviših državnih funkcija, tvrdim da nisu imali mandat građana Srbije da čine zločine. Čak ni onih koji su za njih glasali. Uostalom «zločinačko udruženje» ili «bandu» može da formira bilo ko, pa i šef države. No to je i dalje «banda».

Ali od odgovornosti za osudu zločina, zločinaca i politike zločina ne može se pobeći. Moguće je samo da naša generacija tu odgovornost prebaci na buduće, na one koji dolaze, a koji neće imati bilo kakve veze sa nedelima čiji smo savremenici. Mislim da bi to bilo veoma kukavički. Tu obavezu moramo obaviti mi, jer oni koji su zločine u naše ime činili, najviše bi voleli da odgovornost i pokajanje ostave našoj deci. Tako bi izbegli odgovornost za svog života, a uz to bi uspeli da je prebace na ceo narod u budućnosti. To je njihova prava namera, pošto danas imaju samo jedan cilj. Da  izbegnu odgovornost. Tu ne mislim prvenstveno na zločine. Oni već odgovaraju i tek će. Uključujući i najodgovornije za Srebrenicu. Oni tu odgovornost neće izbeći jer im to neće dozvoliti tvorci politike zločina. E baš na njih mislim kad kažem da im je cilj izbegavanje odgovornosti za zločine. Jer jednom u prošlosti to su uspeli. I zbog toga su se zločini ponovili. Da ne bi uspeli opet da izbegnu odgovornost, mi ih moramo suočiti sa zločinima njihove politike, danas i ovde. I u tome leži naša današnja odgovornost. Samo tako bićemo odgovrni ljudi. Odgovorni da ne dozvolimo da se osudom zločinaca, kojima se sudi u Hagu i kojima će se suditi kod kuće, zatvori čitava priča jer suđenje zločincima nije cilj nego je to sredstvo, način i put. Put do pravde za žrtve, ali i način da se osudi politika zločina. Samo tako ja vidim suočavanje sa prošlošću.

A to je suštinska civilizacijska vrednost po kome se može meriti napredak jednog društva u prihvatanju evropskih normi i standarda na počeku 21 veka. S tim su se suočile sve bivše komunističke zemlje istočne Evrope, taj proces moraju da prođu i države nastale posle raspada Jugoslavije. Nama je teže, jer sem suočavanja sa totalitarnim nasleđem prošlosti, na spisku nam stoje i zločini počinjeni tokom devedesetih. Od tog procesa, za nešto što se desilo čak pre 90 godina, ne mogu pobeći ni neke druge zemlje koje hoće u Evropu. Uostalom i ujedinjena Evropa je nastala na toj fundamentalnoj vrednosti, prevazilaženja istorijskog nasleđa, pre svega između Nemaca i Francuza. Ali posle drugog svetskog rata ti vekovni neprijatelji dobili su lidere koji su videli u budućnost. I u nju poveli svoje narode. I pomogli građanima Evrope da shvate i prihvate tu budućnost.

Kad većina naših građana shvati da je politika poštovanja ljudskih prava pre svega u njihovom ličnom interesu i u interesu onih koji dolaze, ta budućnost će početi i na ovim prostorima. Danas na ovaj tužni dan, za početak, mora se razumeti i prihvatiti da i žrtve i zločinci imaju svoja prava.

Ponoviću još jednom. Pravo žrtve je da ne bude zaboravljena i da zločinac bude kažnjen. Ljudsko pravo zločinca je samo ovo drugo. Pravo na kaznu. Budućnost ne sme ni jednima ni drugima da uskrati ni jedno od ovih prava.

Tekst je govor Nataše Mićić na naučnom skupu o Srebrenici održanom u Potočarima