Odavde do večnosti

Za živalj na Kosovu pregovori su može biti muka, ali je Sveta zemlja i resor, polje rada silesije pregovarača, Kosovo je lakmus koji stalno dokazuje kiselost premijera i baznost predsednika koji mu je kao mlađi stalno na usluzi, Rezolucijom koju su bratski poduprli Srbija je ispoljila gotovost da uskrati sebe Evropi, Tadić se vinuo do Viminacijuma i podsetio uzoholjeni Brisel kad smo još bili u Evropi, njegov protivkandidat Nikolić obreo se u rudniku gde su nekada arbajtovali rudari iz sadašnje Evropske unije dok smo mi sa sokolarima i sokolima išli u lov, na ekranu je stalno bila napisana dubina okna, oko četirsto metara ako se ne varam, dotle se, pošto trenutno nemamo dublji kop, radikalski prvak spustio samo da rudarima koje god vere bili bude bolje, u Leskovcu nisu imali ništa ekstremno pa je Toma Nikolić okupljenima na nadmorskoj visini nula besedio o buni protiv beogradskih dahija koju bunu, naravno, on predvodi iako je i sam u beogradskom pašaluku dobio od Porte kulu a naplaćivao joj dahijske putne troškove kao da je i dalje stolovao u postojbini Crvenog barjaka.

Predsednika Tadića Mađari su neprijatno iznenadili, neuobičajeno je, reče, da jedna etnička zajednica ima svog predsedničkog kandidata, tako je, gospodine predsedniče, manjine služe da predsednički kandidat pokaže koliko je širokogrud, da poseti njihov KUD, da se zadivi njihovoj narodnoj radinosti, a ne da se bori i sa njihovim predstavnikom. Da bi pokazao kud može da nas odvede potez naše mađarske braće Tadić je upitao: „Šta bi bilo kad bi on (tj. predsednički kandidat), kojim slučajem, dolazio sa Kosova!?“

Kosovo je dakle neotkidivi deo Srbije, ali ako se tamo zapatila kakva etnička zajednica, treba za naše slovensko gostoprimstvo da nam bude blagodarna a ne da nam konkuriše, pa to je kao kad bi sad iz Prištine stigao brzojav: ostajemo u Srbiji, ustupite nam devedeset šest mesta u Parlamentu, odmenićemo one kojima je Kosovo najviše na srcu! Ko bi od poslanika pohitao da svoje mesto u Skupštini, skupštinskom restoranu, upravnom odboru, prepusti deputatu sa Kosova? Koliko bi članova Vlade dragovoljno izišlo iz novih limuzina sa više od tri hiljade kubika da u njih sednu Arnauti ili Arbanasi, kako ih uporno i stručno zove akademik Čavoški Kostica. Albanci imaju pravo da drže poslastičarnice, da cepaju drva i istovaruju ugalj, imaju slobodu okupljanja ranije kod Vuka, danas ispod Pančevačkog mosta, ali moraju pobogu znati svoje mesto.

Kosovski Albanci dakako neće imati predsedničkog kandidata jer bi time stupili u protivprirodnu vezu sa mrskim i nedostojnim Beogradom, ali njima se može da budu politički nekorektni. Predsedničkom kandidatu baš i ne, mada je frojdovskom omaškom izrekao ono što naš establišment misli: Kosovo da, Albanci ne!