Zašto je sloboda izražavanja štetna?

Postoje, naravno, i dobri primeri saradnje između medija i vlasti: tamo gde mediji prate svoje političke i finansijske mentore, bez kojih je napredak nezamisliv, tamo gde im posvećuju punu pažnju, odaju priznanja, ukazuju na napore i teškoće, često i na žrtve koje podnose istaknuti članovi naroda - tamo postoji i jedinstvo narodnog bića koje je preduslov svakog napretka. Podatak da se u Turskoj u zatvorima nalazi 57 novinara, a da je istovremeno Turska do te mere ekonomski uspešna, očigledan su dokaz disproporcije između slobode izržavanja i progresa. Kada bi sutra, u najvećem broju ekonomski probuđenih zemalja, sproveli anketu među običnim ljudima da li im je važnija sloboda izražavanja od ekonomskog prosperiteta odgovor bi svakako bio negativan. Primer Kine, koja je druga privredna sila u svetu, najbolja je ilustracije da je ograničavanje slobode izražavanja, u suštini, jedna veoma efikasna privredna mera. (Na taj način se loši uticaji i primeri drže daleko od sopstvenih građana. Kao što u javnom zdravstvu briga o sopstvenim građanima zahteva vakcinisanje i izolaciju u slučaju epidemije, isti je slučaj i sa uticajem medija, odnosno slobodom izražavanja.)

Za razliku od ovih „brzonapredujućih“ zemalja i dalje postoje one zemlje koje tradcionalno propagiraju slobodu izražavanja kao osnovno ljudsko i demokratsko pravo. Poslednjih nekoliko godina ekonomija i društva u ovim zemljama prolaze kroz velike krize. Severna Amerika i Evropa suočavaju se istovremeno i sa ekonomskom krizom i sa pravim bumom slobode izražavanja preko društvenih mreža. (Ovome je nesumnjivo dosta pomogao i Vikiliks koji se bavi isključivo Amerikom a one druge, manje demokratske zemlje, pojavljuju se samo kao karikature i anegdote u razgovorima američkih diplomata.) Kako će se dalje razvijati ova disproporcija još uvek nije jasno.
Kako stoje stvari sa slobodom izražavanja u Srbiji? Ekonomski gledano, Srbija pripada razvijenom svetu jer je u krizi. Istovremeno, pritisci – pretnje, sudski progoni i fizički obračuni sa novinarima, govore u prilog toga da je Srbija veoma uspešna zemlja – poput Turske. Pošto Srbija, bar sudeći prema javnim izjavama svojih političara, teži ulasku u Evropsku uniju, pretpostavlja se da je ovakav odnos prema novinarima i medijima privremenog karaktera. Čim Srbija uđe u Evropsku uniju sloboda izražavanja biće čvrsto zagarantovana svima, pa i novinarima. Da bi se, međutim, ušlo u Evropsku uniju neophodno je da novinari razumeju kako se to može najlakše, i najbrže, postići. Svakako ne tako što će se otkrivati velike korupcionaške afere, nesposobnost i neefikasnost državne uprave, već ukazivanjem na ogromne uspehe u procesu stvaranja moderne, demokratske, efikasne i odgovorne države.

Novinari bi, najzad, kako u Srbiji, tako i u celom svetu morali da shvate da su kratkoročni ciljevi uvek važniji i suštinskiji za budućnost zemlje i nacije od onih o kojima se govori na nivou principa.