Zdravković: Zelena trava doma mog

Makroekonomska stabilnost, reforme i evrointegracije su mantre koje će se vrteti po milion puta svakog dana po svim elektronskim i neelektronskim medijima. I sada je tako, pa se uplašim ukoliko su na TV-u vesti, a na internetu selektivno skrećem pogled u odnosu na top vesti ka vestima o delegiranom magarcu za bugarski parlament i na vremensku prognozu.

Ajd da zamislimo da je Srbija uporediva sa američkom državom Kolorado u evropskom prostoru. Znači, izvrši se legalizacija proizvodnje i upotrebe konoplje. Slobodnu upotrebu treba ograničiti na strane turiste dok bi opasnosti od upotrebe domaćem stanovništvu trebalo medijski ispratiti bar u meri u kojoj se promoviše naš evropski put. Jednim zakonom bi se Srbija našla u poziciji da većina ekonomskih problema nestaje i da se otvara ogromna perspektiva za rast BDP-a.

Da ne preteramo sa računicom kako bi se 3,5 miliona hektara korišćenog poljoprivrednog zemljišta strukturno reformisalo u zasade konoplje. Dovoljno je da pretpostavimo da bi se 500 hiljada hektara neobrađenog zemljišta, ugara, pašnjaka i livada upotrebilo za uzgoj konoplje. Pretpostavimo, jer ja ne znam prinose po hektaru i prodajnu cenu, da je prodajna cena konoplje 100 hiljada evra po hektaru (hiljadu po aru što je 10 evra po kvadratnom metru). To nam daje prihod od proizvodnje u iznosu od 50 milijardi evra!

Pošto je lokalnih konzumenata malo, a izvoz sumnjam da bi bio dozvoljen, pretpostavimo da bi 10 miliona građana EU (što je samo 2% stanovništva ove integracije bez koje ne možemo) moralo da potroši po 1.000 evra na smeštaj, hranu i druge usluge mimo ležanja na neobrađenoj zemlji pored zasada konoplje. To bi donelo dodatan prihod od 10 milijardi evra! U zbiru 60 milijardi evra, što znači da bi bruto domaći proizvod Srbije bio utrostručen.

Umesto pretnji da će nam biti ukinuta Šengenska viza mogli bi smo da uvedem Ćuprijsku ili Ljubovijsku vizu (zbog Ć i Lj, iz ćefa), a kako bi smo kontrolisali priliv konzumenata i sprečili naseljavanje Srbije.

Kada bi smo računicu podigli 7 puta, na 3,5 miliona hektara, došli bi smo do 420 milijardi evra, što je 450 sa ovom bedom od ekonomije koju imamo, a što bi nam dalo dohodak od 58 hiljada evra po glavi stanovnika! Bili bi smo uporedivi sa Norveškom, Luksemburgom i Koloradom u Americi.

Foto: (sxc.hu)

Najveću korist imali li bi vlasnici zemlje koja se sad prodaje u bescenje. Na primer, hektar oranice treće klase na putu Jagodina-Kragujevac koji sada košta hiljadu evra poskupeo bi na milion evra jer bi garantovao godišnji prihod od sto hiljada. Problemi sa finansiranjem penzionog fonda bi nestali, javni dug koji je premašio 20 milijardi evra bio mi smešno mali…

Potrebi za reformama u državnoj upravi i javnom sektoru ne bi bilo, jer zaposlenih više ne bi bilo. Tržište rada, sa nezaposlenima na strani ponude, bi nestalo pa bi za osnovne usluge države, bilo potrebno da se ponude mnogo hiljada evra mesečno kako bi se iko motivisao da radi u zdravstvu, obrazovanju, elektroprivredi, gradskoj čistoći… Zakon o radu nikog ne bi zanimao, ukoliko bi partije uopšte više i postojale.

Skočila bi i cena saksija zbog urbane sirotinje koja je ostala bez dedovine. Zazeleneli bi i Beograd i sva urbana mesta u Srbiji, a od tolikog zelenila ne bi bila potrebna duševna lečilišta u prirodi, ni za oči, pluća…

Pri maksimalnoj projekciji prihoda, u narodu poznatog kao bruto domaći proizvod, penzije bi mogle da se povećaju za 10 puta, te bi njihov fond skočio sa 5 na 50 milijardi evra, a udeo u BDP-u bi se smanjio sa preko 13 na skromnih 11 procenata.

Osim ulaganja u penzioni fond, poput Norvežana, od po recimo 100 milijardi evra godišnje, i većih plata svih zaposlenih (ko bi još radio, osim na zemlji?) veliki deo novca mogao bi da se potroši na modernizaciju saobraćajne infrastrukture: najkvalitetniji asfaltni putevi do svakog zaseoka, dupla pruga sa elektrifikacijom, kanali za navodnjavanje i autoputevi između svih mesta većih od, recimo, 30 hiljada stanovnika.

Rešili bi smo se problema trgovinskog i budžetskog deficita, a i svaki ostareli momak na selu bi postao poželjan za ženidbu jer bi i sa prosečna dva hektara u vlasništvu, u centralnoj Srbiji, bio imovinski milioner.

E sad, postavlja se pitanje, hoćemo li ovu zakonsku promenu, dozvolu za uzgajanje, sami doneti, ili je potrebno da prvo veliku površinu zemlje kupe strane kompanije pa da one predlože promenu zakona gde bi jedna od tački, kako bi se sprečila konkurencija naših seljaka, bila da se konoplja uzgaja samo na površinama koje su u komadu veće od 1.000 ili 10.000 hektara.