Zašto smo perspektivno tržište

Zemlje koje imaju oko četiri hiljade evra društvenog proizvoda po stanovniku, „troše“ na osiguranje oko dva odsto bruto društvenog proizvoda (BDP) a to je, upravo, slučaj i kod nas. Često se čuju komentari da imamo nedovoljno razvijenu industriju osiguranja. Pa, razvijena je onoliko koliko je razvijeno društvo.

Znači, još uvek imamo i malo automobila na hiljadu stanovnika i nedovoljnu informatičku pismenost, pa je tako i sa izdvajanjem za osiguranje. No, ako me pitate da li je čaša polupuna ili poluprazna, rekao bih da je polupuna.“

Ovako je Nebojša Divljan, generalni direktor Delta Đenerali Osiguranja odgovorio na naše pitanje o tome koliko je razvijeno tržište osiguranja u Srbiji i kakve su perspektive.

U intervjuu za Magazin Biznis Nebojša Divljan govori o uzročno-posledičnoj povezanosti osiguranja i ekonomskog razvoja, o sve većoj konkurenciji na tržištu osiguranja, o makroekonomiji i zabrinjavajućim inflatornim trendovima, ali i o našem mentalitetu koji često pokazuje kontrast – spremnost za uzlet ka vrhu, ali i otpor promenama.

Često se ocenjuje i komentariše da u Srbiji postoji perspektive za rast osiguranja, jer je niska baza?

Istina je da postoji perspektiva za rast. Već prošle godine je indeks rasta osiguranja iznosio 17 odsto, a i u prvom kvartalu ove godine takođe dostiže 17 odsto. To je nešto brže od prosečnog rasta privrede.

Pomenuta zakonitost između osiguranja i ekonomske razvijenosti privrede i društva kaže da će se, kada dostignemo šest do sedam hiljada evra po stanovniku, i učešće osiguranja u društvenom proizvodu povećati na tri procenata.

To je, recimo, nivo razvijenosti koji danas imaju Hrvatska i Slovačka. Naša dosadašnja kretanja upravo to najavljuju – brz rast društvenog proizvoda i još brži rast osiguranja. Dakle, procene da će naše tržište biti ekspanzivno, polako se ostvaruju.

U tom smislu, kakav je ekonomski okvir u Srbiji za poslovanje osiguravajućih kuća? Kako komentarištete loše performanse tipa: visoka javna potrošnja, visoka inflacija, nedovoljno stranih direktnih investicija... Koliko takav okvir utiče na rad osiguravajućih kuća?

Najdirektniji uticaj na naše poslovanje trenutno ima pad cena akcija na berzi. Mi smo, na primer, u Delta Đenerali Osiguranju počeli ovu godinu sa oko 40 miliona evra akcija u svom portfelju, i nije teško izračunati koliko smo na gubitku.

Pad berzanskih indeksa je dosta korišćen u političkim debatama. Prava istina je da je pad indeksa mnogo manje posledica lokalnih događaja, a mnogo više globalnih poremećaja, što je mnogo gora opcija jer skorašnjeg oporavka nema na vidiku. Svim velikim investitorima preostaje da mirno i bez panike čekaju uzlazne trendove. U vozu smo koji je brzo krenuo nizbrdo i kasno je za iskakanje.

Ono što je problem samo naše ekonomije i što me više brine, jeste preteća inflatorna spirala. Bližimo se inflaciji od 15 odsto godišnje i to bez tradicionalno najvećeg pojedinačnog generatora - rastućeg deviznog kursa. Ovakav trend ne traje kratko vreme, traje skoro četiri godine. Već četiri godine kurs se vrti oko 80 dinara za evro, a mi imamo neprekidnu inflaciju.

Mi, izgleda, možemo da patentiramo ekonomski paradoks – rastu cene a kurs je stabilan?

Možda je malo poznato, ali postoji još nekoliko zemalja u centralnoj Evropi koje imaju veću inflaciju od evrozone, a kurs domaće valute jača, ali ne u srazmeri kao kod nas. Za ovih nekoliko godina stabilnog kursa, kumulativno gledano, imamo inflaciju od skoro 50 odsto.

Pripadam onoj grupi ljudi koja misli da to ne može da traje beskrajno. Ta struna se mnogo zateže. Iako takvi indikatori ne moraju da imaju direktan uticaj na rast osiguravajućih kompanija, na duži rok može da oboli ceo sistem.

Kako komentarišete upravo tu podvojenost tržišta: na jednoj strani je tržište na kojem rastu cene a na drugoj strani je devizno koje je stabilno?

Narodna banka će uvek reći da kurs određuje ponuda i tražnja, ali ja se, ipak, priklanjam proceni da strukturno, na dugi rok, to nije zdravo. Sve doznake, sredstva od privatizacije, evropski fondovi samo mogu biti premošćavanje do suštinskog rešenja – izvozno orijentisane privrede.

Pa, koja je Vaša preporuka ekonomskim vlastima za ubrzanje ekonomskog razvoja?

Na srednji rok, to se već zna – Srbija treba da postane kandidat za članstvo u EU. Zanimljivo je da ta pozicija može za strane investitore ponekad da bude bolja nego kad ste član EU. Zašto? Zato što, kada ste kandidat sa jasnim opredeljenjem ka članstvu u EU, investitori mogu da vas vide čak kao povoljniju priliku od zemalja članica.

Članstvom u Uniji rastu cene radne snage, sindikalna prava i slično. Ima signala da mnogi poslodavci ne vide više Rumuniju kao obećanu zemlju za jeftinu proizvodnju, kao što je to bilo donedavno.

Ima informacija da je „prvi pik“ FIAT-a za gradnju nove fabrike upravo bila Rumunija i da je u zadnji čas doneta odluka da se istraži opcija sa Srbijom. Zato je kandidatura, a kasnije i članstvo, put za razvoj, ali rekao bih samo na srednji rok.

Sada vam nisam rekao ništa novo. To pričaju i naši proevropski političari, a ova teza se posebno potkrepljuje sumama koje će nam biti dodeljene iz raznih fondova.

Mene ipak interesuje nešto drugo. Da li se naše ambicije završavaju time? Prvih par milijardi evra, koje dobijemo, za nas će biti veliki kao kuća, zbog niske polazne osnove, ali postavlja se pitanje gde ćemo se mi dugoročno pozicionirati u toj konkurenciji, gde će biti naše mesto.

Bićemo tamo gde su naše realne ljudske sposobnosti. Više nema klasičnih komparativnih prednosti nacionalnih ekonomija. Dobro, ima još nekih izuzetaka među zemljama koje „leže“ na nafti kao Saudijska Arabija ili Rusija. Svi ostali nadmeću se manje više samo jednim oružjem – svojim ljudskim potencijalima.

Pa, zar nije bezbroj puta isticano kako „imamo talentovane, sposobne, kreativne, obrazovane...“

Ako me pitate kako mi sa tog aspekta stojimo, rekao bih da imamo i dobrih i loših primera. Kod jednog manjeg broja naših ljudi možete da zapazite izrazito liderstvo. Kada imamo sportistu od 20 godina, koji govori pet jezika, i koji usred Njujorka dominira najprobirljivijim milionskim auditorijumom, morate da priznate da u nama ima nečega. Ili, kada naša slabo razvijena ekonomija izrodi najdominantnijeg preduzetnika u ovom delu Evrope.

Dakle, postoji u našem narodu sposobnost za liderstvo. Siguran sam da će za 10 godina najveći broj vodećih regionalnih preduzetnika biti iz Srbije. Međutim, postoji i druga krajnost naših ljudi – veliki broj ljudi može da sedi i pije pivo ispred prodavnice i da tako provede 40 godina života ili službenik kome možete da date da obrađuje jednu tabelu i da time bude veoma zadovoljan od prvog radnog dana do penzije.

On može da radi tu istu tabelu i da se nikada ne seti da nešto sam unapredi.

Dakle, suština je da se mora početi od obrazovanja, od pojedinca. Zato moramo ozbiljno da se menjamo. Od kolevke. Od kolevke obavezan engleski i informatika.

Moramo da razvijamo preduzetničke i liderske sposobnosti. U prvom osnovne deci treba dati zadatak – da izračunaju profit koji mogu da ostavre na sladoledu koji su kupili u prodavnici, a prodaju ga na školskoj zabavi.

Već nekoliko godina unazad, potencijali srpskog tržišta osiguranja ocenjuju se kao izuzetno veliki, pogotovo u oblasti dugoročnih štednih oblika životnih osiguranja. Kako ocenjujete tempo korišćenja tog potencijala?

Dok smo po ukupnoj premiji osiguranja na očekivanom nivou, u životnom osiguranju smo ispod tog nivoa. Doduše, dogodio se nagli skok, pa je prošle godine rast životnog osiguranja iznosio 40 odsto, a ove godine već imamo preko 50 odsto rasta.

Ali tome je doprinela i činjenica što su devedesetih godina u Srbiji neke austrijske kuće prodavale autentične austrijske polise, i novac iznosile iz zemlje, pa je Narodna banka Srbije prekinula tu praksu i naterala je te kompanije da rezerve vrate u Srbiju.

Zato ćemo tek 2008. godine imati potpuni pregled koliko ljudi zaista uplaćuje životno osiguranje. Neće to biti mnogo, ali će se taj rast objektivno pokazati. U Srbiji se, inače, malo koriste alternativni oblici štednje.

Na primer, u zemljama evro zone, od ukupne štednje domaćinstava, manje od 40 odsto je u bankama, a ostalo je u investicionim i penzionim fondovima i u životnom osiguranju.

Nasuprot tome, u Srbiji je u bankama 95 odsto štednje, a od vanbankarske štednje, ipak, najviše uspeha ima životno osiguranje. Mi, danas, na srpskom tržištu imamo oko 150 miliona evra u štednim životnim polisama, dok dobrovoljni penzijski i investicioni fondovi imaju po oko 35 miliona evra.

Dakle ni fondovi, kao alternativni oblici štednje, nisu se do sada, proslavili. Ipak, štednja naših građana će se neizbežno pomeriti ka alternativnim oblicima. Očekujem da narednih godina životna osiguranja rastu po stopi od čak 40 odsto godišnje. Ipak, treba da se zna da za brži razvoj ove vrste osiguranja nije dovoljno imati samo rast primanja stanovništva.

Sa rastom primanja mora da se menja i zakonodavstvo koje podstiče ovaj oblik štednje. Moderno zakonodavstvo pruža poreske olakšice za ulaganje u osiguranje, kako za pojedinca tako i za poslodavca. Danas nemamo ništa od toga. No, i sa podsticajima i bez njih, imaćemo dobar rast.

Da li su na to tipovale brojne inostrane osiguravajuće kuće koje dolaze u Srbiju?

Jesu, tipovale su. Ali ipak njihove dosadašnje operacije su za mene, donekle, iznenađenje. Prilikom preuzimanja, sve promocije su bile slične. Cilj je, kao po pravilu, bio zauzimanje 10 odsto učešća na tržištu plasiranjem novih proizvoda iz grane životnih, zdravstvenih i sl. osiguranja.

Nakon godinu dana poslovanja, od novih proizvoda nema ničeg posebnog, ali se zato kreće u ofanzivu na najzasićeniji deo tržišta – autoodgovornost. To tržište je karakteristično po tome što je broj polisa apsolutno limitiran (1,8 miliona polisa koliko ima i vozila) i ne može se smisliti ništa što bi povećalo njihov broj.

Da biste prodali polisu morate je „oteti“ nekom drugom. To možete postići samo većom provizijom koju dajete prodajnoj mreži (jer su cene osiguranja propisane).

Postojeći osiguravači svoju teritoriju grčevito brane, tako da ove godine ima dosta problema na ovom tržištu i javlja se tržišna utakmica koja je na ivici ili čak, sa one strane zakona. Iskreno, razočaran sam početnim nastupom nekih kompanija. Ako im je to strategija nastupa i razvoja, onda ovom tržištu nisu doneli nikakav benefit.

Da li Srbija ima razvijeniju oblast osiguranja (i kojih) od zemalja u regionu, a za kojima zaostaje?

Slični smo kao Rumunija i Bugarska, po visini GDP, pa u odnosu na njih osiguranje ima identičan nivo razvoja. Hrvatska je razvijenija i ima veću premiju. Nešto smo jači od Bosne, Crne Gore i Makedonije.