Žarko Laušević: Gaga mi je rekao – "Sad će da te jure kurve, popovi, lopovi..."

Ti prvi dani, nedelje van zatvorskih zidina, spuških, zabelskih, ili onih najsumornijih u Centralnom zatvoru, mogli bi da stanu u jedan Arsenov stih: "Kao poslije bolesti, opet učim jesti, hodati..." Dan drugi? Osmi? Ne sećam se, slobodu nisam želeo da merim. Ona ne bi smela da ima konačnost, izbrojivost.

Zatvor je precizno tukao svoje vreme, brojeve... Hteo sam volšebno sve da poništim, pa ponovo iz početka.

Čist, nov, nevin... Hteo sam... Ne znam ni sam šta. Hteo sam sa ljudima, ali nije išlo. Sama je bila ova glava. Bilo je teško. Je li sloboda prirodno stanje? Ili je to ljudski mozak evolucijom već osvestio svoj greh i pristao na neumitnu kaznu. pa se u zatvoru bolje oseća, a slobodu doživljava kao nepogodu, nelagodu? Neprirodno stanje.

Da, nastavio sam da držim pored uzglavlja Fjodorovu fotografiju. Izgledalo je da mu prija. Neprijatan osećaj samoće. Nikako da se odlepi od mene. Fjodor žmuri. Uselio sam se, privremeno, kod prijateljice, glumice Cvijete Mesić...

***

Dragan Nikolić Gaga, čuvar, terapeut, brat, učitelj... Otac. Bili smo "porodično" kod Čeda - Dede, Gaginog prijatelja koji ima kućicu na Savi. Jeste, to je kućica, mada smo svi uobičili da je zovemo splavom. Samo za ortake, i na njihov nagovor, Čeda je preuredio "splav" u skromnu kafanu gde sprema nekoliko odličnih jela.

Dan se gasio kada smo Gaga i ja igrali remi i pili kafu, dok je na drugom kraju dugačkog stola moj pratilac Zoki, pričao Cvijeti o svom snu da jednog dana ima veliko imanje i farmu konja. Negde. Mir i konje. - Žare, šta ćeš sad da radiš? - pita Gaga tobože analizirajući stanje u igri.

- Šta bi mi ti savetovao?

- Mislim da bi bilo pametno da... dobro razmisliš.

Iza njega silazi veče na Beograd. Stapaju se, Beograd i Gaga... Prle , Vlah, Alija, Popaj, Urke... svi koje znamo, šarmantni, legendarni, neprevaziđeni. Svi su tu. Svaki kao spomenik Beogradu. Prle mi namiguje, Urke se šeretski smeje, Popaj je fol nezainteresovan i škilji na jedno oko.

Gaga se ne obazire na svoje kibicere... - Pa, sad će da te jure kurve, novinari, biznismeni, lopovi, popovi... to ti pričam, pecaroši. Ako baš prolupaš, pa 'oćeš da pričaš za novine, ja ću da ti sredim. Za ozbiljne novine, ali rano je mnogo. Mislim... Nipošto nemoj još da se otvaraš.

***

Foto: Ivan Live Production

Za Danicu i Vuka Draškovića sam, u vreme njihovog hapšenja 1990, da preko Radomana, upravnika Centralnog zatvora, izdejstvujem bilo kakvu olakšicu, da prenesem poruku njihovog advokata Nikole Barovića, bilo šta...

To mi, kasnije sam shvatio, nikad nije pošlo za rukom, jer je i moj brat od rođene tetke, Radoman, tu bio nemoćan. Draškovići su žestoko maltretirani, a Danica i prebijana u Centralnom zatvoru.

Oni ovih dana ipak rade sve da nam pomognu. Dobijam poziv od brata Danice Drašković, Veselina Boškovića, inače direktora Direkcije za gradsko građevinsko zemljište.

- Gde živiš Žarko? - Pa tako, snalazimo se. Iznajmili smo neki stan u Žarkovu. - Prećutah da kum Ljubo ima neke ideje.

- Koliko čujem, ti si tvoj stan ostavio bivšoj ženi i deci...

- Da...

- Slušaj, postoje neki stanovi solidarnosti, koji su u vlasništvu grada i koje dajemo na korišćenje. Nisu baš u najlepšem delu grada, Medaković III, ali mislim da će ti poslužiti.

- Ne znam šta da vam kažem... Hvala! Nemoj mi ništa zahvaljivati. Taj fond solidarnosti postoji od kraja Drugog svetskog rata, ali to je uglavnom išlo komunističkim ljubavnicama. Ti si uradio dosta za kulturu ovog grada i najmanje što Beograd može da učini za tebe je - to. Nek ti je sa srećom!

Odlazimo da vidimo. Divan jednosoban stan za koji smo odmah isplanirali kako ćemo ga adaptirati, sa nekim krevetom koji se spušta, mesto za kolevku, kako pregraditi terasu, šank koji se podiže... Pričamo i kako bismo podigli neki kredit da stan otkupimo jednog dana...