Đorđe Bojanić: Jasenovac – rana koja ne sme da zaraste u zaboravu

Jasenovac nije samo mesto stradanja. To je opomena, krvlju ispisana istorija i zavet našem narodu da nikada ne ćuti o onome što se dogodilo.

Svakog aprila, kada se približi datum proboja jasenovačkih logoraša, pred nama nije samo istorija – već i savest. U Donjoj Gradini i Kozarskoj Dubici obeležava se stradanje žrtava jednog od najstrašnijih logora smrti u Evropi… Jasenovca.

Parastosi, liturgije i polaganje venaca nisu samo obred, već opomena: da ne zaboravimo.

April 22. 1945. godine ostaje upisan kao dan očaja i hrabrosti – dan kada su zatočenici krenuli u proboj, birajući slobodu ili smrt. Od njih nekoliko stotina, preživeo je tek mali broj. Taj dan Srbija danas obeležava kao Dan sećanja na žrtve holokausta, genocida i drugih žrtava fašizma. Ipak, ostaje gorko pitanje: zašto u samom nazivu nema jasnog pominjanja srpskih žrtava?

Jer Jasenovac nije bio samo logor. Bio je sistem uništenja. Kompleks logora osnovan 1941. godine, pod upravom ustaškog režima, postao je mesto masovnog stradanja Srba, Jevreja, Roma i svih koji su bili nepoželjni. Surovost koja je tamo sprovođena prevazilazila je i najmračnije predstave ljudskog zla.

Minimum 700000 ljudi  je ubijeno u Jasenovcu a, samo Srba preko 500000.

Brojke su danas predmet sporenja, umanjivanja i revizije. Da li je moguće da posle toliko decenija nemamo konačan i potpun popis žrtava? Ili je, možda, problem u tome što istina nekome ne odgovara?

Svedočanstva, dokumenti, pa čak i izveštaji nemačkih oficira, ukazuju na razmere zločina koje je nemoguće ignorisati. Ipak, danas sve češće slušamo pokušaje da se broj žrtava smanji, da se zločin relativizuje, a krivica zamagli. To nije samo istorijski problem… to je moralni sunovrat jednog naroda.

Posebno mesto u tom stradanju imaju deca. Jasenovac je bio jedini logor u Evropi sa posebnim logorima za decu. Sudbina te dece ostaje jedna od najstrašnijih rana našeg naroda. Ako tu istinu zaboravimo… izgubili smo sebe.

I zato nije dovoljno samo sećati se jednom godišnje.

Tragično je da Srbija ni danas nema dostojan memorijalni centar koji bi sistematski čuvao sećanje na ove žrtve, nema ni naziv za svoje žrtve kao što imaju Jevreji i Romi.

Bilo je najava, bilo je polaganja kamena temeljca, bilo je obećanja… ali rezultati izostaju. Vreme prolazi, a mi i dalje kasnimo tamo gde ne smemo.

Sećanje nije pitanje politike. Sećanje je pitanje identiteta.

Dok drugi narodi svoje žrtve imenuju, poštuju i čuvaju od zaborava, mi se još uvek kolebamo između istine i tuđih tumačenja i interesa, kao da trgujemo sa sopstvenim žrtvama i ,,dželatima“.

Ne smemo dozvoliti da se žrtva izjednači sa dželatom, niti da istina bude žrtvovana zbog „dobrih odnosa“… koji svakako trebaju biti ljudski, ali da cena nije relativizovati i umanjiti broj žrtava i istinu gurati pod tepih.

NEMAMO PRAVO NA TIŠINU

Ako mi ne budemo govorili… drugi će pisati umesto nas. Ako mi budemo ćutali… istina će biti prekrojena.

Ako zaboravimo… pristajemo.

Jasenovac nas ne pita šta mislimo.

On nas obavezuje.

Da pamtimo – zbog mrtvih.

Da govorimo – zbog živih.

Da istrajemo – zbog onih koji dolaze.

Jer narod koji izgubi sećanje – gubi i budućnost i smisao postojanja i bitisanja.

Priredio: Đorđe Bojanić