Možda ću sanjati dim, vatru i čelik

Ali je tu Rurski muzej, mesto u kojem umetnost svedoči o nekadašnjem ljudskom mravinjaku. I o tome da je svaki božji mrav u poslednja dva veka imao svoj san o boljem životu.

Odrastao sam sa likom na novčanici od deset dinara. Oni koji su u isto vreme proveli detinjstvo i mladost u Jugoslaviji – šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka – često tom liku pripisuju ime šampiona rudarstva Alije Sirotanovića. Varljiva su sećanja. Lik na novčanici nije bio rudar. Zvao se Arif Heralić, bio je livac u Željezari Zenica. Za njegov osmeh se moglo kupiti pola poslastičarnice. Posle je taj osmeh pojela inflacija.

O ovome razmišljam dok ulazim kroz kapiju bivšeg najvećeg rudnika crnog uglja na svetu. „Carinski savez“ u Esenu je doduše čudno ime za rudnik. Ali je carinski savez u 19. veku bio korak ka ekonomskom ujedinjenju nemačkih zemalja, pa su ga tadašnji patrioti ovekovečili u imenu rudnika.

U ogromnom kompleksu pronalazim ulaz u Rurski muzej koji je zauzeo centralno mesto u Carinskom savezu, u kojem se od 1986. više ne vadi ugalj. Dug je put pokretnim stepenicama do platforme sa ulazom u muzej.

Ovamo, na periferiju Esena, došao sam da bih obišao izložbu „Zemlja hiljadu vatri“. U prospektu izložbe kaže se da su još od 19. veka visoke peći, rudnici, koksare, teška industrija sa dimom i vatrom fascinirali umetnike. Oni su svedočili o preobražaju Rurske oblasti koja će postati industrijski centar sveta. Pritom je pogled umetnika bio različit – od euforije i opijenosti novim, preko romantizovanja teškog rada, ideološko-propagandnog stilizovanja, do kritičkog preispitivanja ožiljaka koje čovek ovakvim zahvatima ostavlja na licu zemlje.

U muzeju su zadržali nazive iz rudarskih vremena. Objašnjavaju mi da sam na nivou 24, a da je izložba na nivou 12. Tražeći lift prolazim kroz ogromne hale. Ovde je sve veće nego što sam zamišljao. Pre nego što se spustim do izložbe pogledam veliki eksponat na ulazu.

To je prava gromada uglja. Nisam mogao da odolim. Stavio sam dlan na hrapavu površinu. Iz sećanja iskrsnuše slike: komšije se dovikuju dok ubacuju ćumur u podrum. Ili – bubnjara u osnovnoj školi, usijana od uglja iz Kreke, žari obraze dece, dok se napolju sumrak bori sa debelim snegom. Mogao je to biti neki decembar.

Privatna zbirka Ludviga Šenefelda

Izložba ne bi bila moguća, da istoričar i komunikolog Ludvig Šenefeld nije decenijama skupljao umetničke odgovore na industrijski uspon i pad Rurske oblasti. Preko 1.

500 slika i objekata je sabrao tako što je umetnička dela katkad spasavao od uništenja i nebrige potomaka, pronalazio ih je na virtuelnim aukcijama, putovao u daleke gradove gde su rasprodavali kolekcije preminulih ljubitelja industrijskih motiva u umetnosti. Sve je to predao Rurskom muzeju. Izložba prikazuje 240 pažljivo odabranih slika.

Rurski muzej je zadržao ogromnu industrijsku građevinu za preradu uglja i uz velika ulaganja pretvorio ju je u jedan od najatraktivnijih izložbenih prostora današnjice.

Već na ulasku u izložbene prostorije shvatam da ovo kasno decembarsko popodne je provodim na pravom mestu. Slike su izložene tu gde je nekada pulsirao industrijski život.

Prva slika ima suvoparni naslov: Tegljači u luci Duizburg. Nastala je oko 1950. Potpisao ju je Oto Krajzeler, koji je posle Drugog svetskog rata nekoliko decenija živeo u Duizburgu, industrijskom gradu na Rajni. Taj grad pamtim po seriji krimića nedeljom pod nazivom Šimanski. Tako se zvao inspektor. Pola Rurske oblasti nosi poljska prezimena. To su potomci poljskih rudara koji su još pre vek i po počeli dolaziti trbuhom za kruhom.

Rihard Gesner je rođen na jugu Nemačke, u Augzburgu 1894, ali je u Diseldorfu živeo do 1989. Pokušavao je posle Drugog svetskog rata da oslobodi slikarstvo nacističkog nasleđa, naročito kada je reč o delima koja tematski obuhvata industriju.

Njegova slika iz druge decenije prošlog veka – dakle pre stotinak godina – zove se prosto Lučki grad na Rajni. Čini se da mu je tada pošlo za rukom da unese neku vrstu melanholije u pogled. Kao u ekspresionizmu, haotično i ružno, estetizovanjem, postaje privlačno. To je čarolija umetnosti.

Iza imena slikara su uvek godina rođenja i godina smrti. Život u zagradama od kojeg je, evo, za mene vidljiv ostao jedan trenutak kada se na velikoj reci gomila budućnost od uglja i čelika – budućnost satkana od napretka i bolesti, teškog rada i blagostanja, sticanja i trovanja.

Zastajem pred platnom jednog Holanđanina. Herman Hejenbrok rođen je u Amsterdamu 1871. Pekarev sin je kao slikar celi život osećao bliskost sa radnicima. Nije ih sažaljevao – divio im se. Uspelo mu je da 1923. čak osnuje Muzej rada. Danas je to poznati amsterdamski muzej NEMO.

Hajenbrok je ulazio u sve veće čeličane i rudnike Evrope. Tako je u prvoj deceniji 20. veka dospeo i u Dortmund.

Likovni kritičari kažu da Holanđanin nije bio veliki slikar, ali dragoceni dokumentarista industrijske ekspanzije. A jedan posetilac je rekao da čovek može da dobije astmu samo gledajući Hejenbrokove slike pune dima.

I mene kao da malo zagrebe grlo od zurenja u isparenja u Hejenbrokovoj koksari. Ali odbacim tu detinjastu misao i nelagoda nestane.

Pogled sleva, pogled zdesna

Grafike možda još bolje od slika pokazuju suštinu industrijskog života. Zastajem pred slikom koje pokazuje ljudsku glavu. I ne moram da pročitam potpis – odmah prepoznajem rudara. Umetnik se zove Fric Kec, rođen je 1903. i osam decenija živeo u prošlom veku. Karijeru je počeo kao oficir, jer otac nije imao novca da mu plati slikarsko obuku. Kec je 12 godina služio u carskoj vojsci i od otpremnine platio sebi školovanje. Samo što je počeo da izlaže, došli su nacisti na vlast. Ovaj slikar je pred rat i tokom njega imao problema sa vlastima. Umalo ga u Štutgartu nisu ubile savezničke bombe, dobar deo njegovih ranih radova se pretvorio u pepeo. Srećom, neke crteže i platna nosio je stalno sa sobom u jednom koferu, da policija prilikom pretresa njegovog stana ne bi pronašla prizore koji bi ga koštali glave. Kraj rata je dočekao u dubokoj ilegali.

Pedesetih je odlazio u Rursku oblast. Između ostalog ostavio je drvorez „Rudar“ koja ni malo ne liči na srećnog rudara sa novčanice od deset dinara. Slične motive ima niz slikara u prethodnih vek i po – nesreće u rudnicima, mučan posao, neimaština, težak, čađav vazduh u gradovima.

Možda me ovaj lik na neki način podseća na spomenik rudarima poginulim u Husinskoj buni, koji je podignut u Tuzli 1955. – autor je Ivan Sabolić – a viđao sam ga skoro svaki dan kao tuzlanski gimnazijalac drugom polovinom sedamdesetih.

Erih Makler je bio na drugoj strani istorijske stvarnosti u odnosu na Keca. Uoči Prvog svetskog rata postao je nemački šampion u brzom klizanju. Upisao je građevinski fakultet u Minhenu, ali se sve intenzivnije bavio slikarstvom. Njegova dela iz industrijskog miljea učinila su ga poznatim. Maja 1933. postaje član nacističke partije. Dok slavna imena tadašnjeg slikarstva, kao što su Maks Ernst ili Kete Kolvic u nacističkoj ideologizovanoj estetici potpadaju pod pojam „odnarođena“ ili „degenerična“ umetnost, on dobija nagrade i izrađuje slike za visoke funkcionere.

Njegovo „Veče kod visoke peći“ iz 1938 ima u sebi romantičnu notu koja je prijala činovnicima nacističkog kulturnog pogona. Međutim, ako ne znate u kojem je kontekstu ovo delo nastalo, može vam se desiti da vam se slika dopadne.

Najupečatljiviji primer paktiranja sa nacističkim ideološkim imperativom jeste slikarstvo Frica Gertnera. Završio je Likovnu akademiju u Minhenu, ali je nekoliko godina živeo u velelepnoj vili jednog nemačkog industrijalca u Rurskoj oblasti. Kada mu je bilo samo 30 godina, 1912. izložio je prvi put sliku „Svetao čas“ u kojoj se moćna industrijska postrojenja na Rajni predstavljaju u romantičnom svetlu. Gertner je on još dvadesetih godina prošlog veka zagovarao „jedinstvo poljoprivrede i industrije u službi otadžbini“. Mogao bi se po tome nazvati jednim od rodonačelnika nacističke estetike. Dakle, po dolasku nacista na vlast nije morao da menja ni ideje, ali ni izraz.

Skoro dve decenije kasnije, oko 1940. nastala je slika „Hleb i gvožđe“. Francuska i Poljska su okupirane, Treći Rajh na vrhuncu moći. A Gertner daje tom vremenu svoju boju. Tri puta je izlagao na Velikoj nemačkoj izložbi koja je do 1944. u Minhenu jednom godišnje predstavljala sve ono što je spadalo u vladajući nacistički ukus.

Fabrike muzejima

Drugačiji estetski i ideološki stavovi bili su posle Drugog svetskog rata svakako dominantni. Više se nije tražio radnik kao nacionalni heroj. Na velika vrata se vraćaju i avangardne tehnike slikarstva koje su nacisti istisnuli iz javnog prostora.

Zastajem duže kraj jedne slike Rudolfa Kulmana. On je zapravo upisao medicinski fakultet u Beču, a paralelno s tim studirao je i umetnost. Slikarstvo je prevagnulo. Živeo je posle rata u Kelnu. Njegove boje i forme ne kriju srodnost sa slikarskim svemirom ruske avangarde.

Sliku koja me zainteresovala nazvao je u maniru Gertnera – Čelik i železo. Ali ni traga od ideološki napumpane patetičnosti i plakativne simboličnosti. Jasni su uticaji ekspresionizma i kubizma.  Slika je nastala 1959. Zapadnonemački slikari vraćaju na veliku scenu umetničke tokove brutalno ugušene za vreme hitlerizma.

Nemačka stvarnost se menja. Privredno čudo. Neugodna pitanja koja postavljaju šezdesetosmaši. Naftna kriza. Nemački ugalj, ali i čelik koji je za njega vezan političkom voljom, postaju preskupi.

Od osamdesetih se zatvaraju mnogi metalurški pogoni. I opet su umetnici koji trenutke dramatične za radnike čuvaju za potomstvo.

Slika Vilfrida Tilmana, čoveka koji je svoj vek proživeo u posleratnoj Rurskoj oblasti – preminuo je prošle godine – privlači svojom ekspresivnošću. Ona ima dva naslova. „Železara Majderih“, a odmah iza toga, u zagradama „Loši razgovori o kraju“.

Majderih je gradski okrug na severu Dortmunda u kojoj je železara hranila mnoga usta. Visoke peći su proradile 1903. Slika je nastala 1982. Umetnikove sumnje u dobar ishod razgovora o spasu železare obistinile su se tri godine kasnije. Poslednja smena za sobom je zauvek zatvorila vrata aprila 1985. Sada je na toj ogromnoj površini među ugašenim visokim pećima park sa zabavnim sadržajima.

Rudarska elegija

Meni su se sve vreme vrzmaju po glavi stihovi iz pesme Duška Trifunovića „Čisti zrak“. Naravno, uz muzičku pratnju benda Teška industrija:

Moj brat svaki dan ustaje u pet do pet i odlazi na posao –

usput kašlje usput puši usput diše čisti zrak.

Stihovi iz 1966. postali su docnije rok stvar. Duško je intuitivno ubacio dvostrukost u brata metalca. On je i simpatični heroj i luzer i mučenik i dobričina. Koliko je to daleko od „Maljčika“, a opet, i oni u hitu benda Idoli imaju neskrivenu dvostrukost – izrugivanje socijalističkom realizmu i rusofilija sovjetskog tipa isprepleteni su do neprepoznavanja.

Docnije će Vlada Divljan humorom oneobičiti temu pevajući: „Ona radi u rudniku i život joj nije lak, i zato ne voli, ne voli muziku, ona voli ritam jak“. 

Đorđe Balašević je bio najmanje dvosmislen:

Pa naspi još jednu za večite krivce, za balansere

Ne boj se, imam ja priličan cug

Naspi još jednu za umorne livce, za proletere

Večeras treća smena vraća tuđi dug.

Čedno i čudno je bilo to vreme kada smo voleli junake teške industrije sa jugoslovenskih novčanica. Pomislim da verovatno ne bih došao na ovu izložbu da nije bilo detinjstva u socijalizmu i mog gimnazijskog muzičkog ukusa.

Dok silazim beskrajnim pokretnim stepenicama u decembarsku noć, vidim da se razvedrilo i da se mesec pomolio iznad napuštenog rudnika. Ako ovde više nema rudara, dobro je da bar postoji mesto na kojem umetnost svedoči o tome kako je ovde jednom postojao ogroman ljudski mravinjak. I da je svaki mrav imao svoj san o boljem životu.

Naposletku, setim se ovde, u Rurskoj oblasti. nasmejanog Arifa. Nema više ni njega ni zemlje koja ga je stavila na novčanicu. Foto-reporter Borbe je, verovatno nemačkom lajkom, škljocnuo decembra 1954. Prva novčanica sa nasmejanim livcem napustila je topčidersku štampariju već 1955. Samo 16 godina kasnije, juna 1971. Arif je umro kao siromašni alkoholičar. Ali ta slika nije dogurala ni do dnevnika, a kamo li do novčanice.

Na neki način i ova izložba govori o nepremostivoj razlici između ideološkog, estetskog ili angažovanog pogleda na tešku industriju i samog života onih koji su svoje zdravlje ugradili u nju.