Bojanić: Konačno, vreme je za Fakultet srpskih studija

Naučno-obrazovna institucija od nacionalnog značaja, na ovo se čekalo decenijama…ne vidim ništa loše da i Srbija kao i druge države u okruženju ima ovakve studije od nacionalnog značaja… koji sistematski razvija, unapređuje i promoviše oblasti identitetskih nauka: istorije, srpskog jezika i književnosti, slavistike, nacionalne bezbednosti, nacionalne arheologije, kulturologije i etnologije, piše Đorđe Bojanić, glavni urednik sajta Srpska istorija.

Mislim da po ovom pitanju politika i lični politički interesi i ambicije ne smeju da igraju ključnu ulogu i da ovo trebalo da opstane bilo ko da bude na vlasti. Evo i zašto.

Pitam se kome i zašto smetaju ove stidije od nacionalnog značaja, koje do sada nismo imali?

Da bi neko bio  „svoj“, mora da ima akademsku tvrđavu kao što je imaju i druge države u okruženju… fakultet srpskog jezika, nacionalne istorije, kulturne baštine…

Tako  Hrvati imaju Fakultet hrvatskih studija još pre nego što smo mi pomislili na srpske studije.

Bugari imaju svoje „bugarske studije“, Albanci takođe – svoje nacionalne programe.

U tim zemljama institucija koja izučava nacionalnu baštinu nije luksuz, već deo akademskog jezgra, a tako i treba da bude.

Za njih, nacionalni identitet nije „identifikacioni dodatak“, već osnova i temelj koji se proučava, čuva i slavi kroz univerzitetske čitaonice.

I sada, konačno, i mi Srbi imamo Fakultet srpskih studija. Konačno nam je država priznala da nije dovoljno samo čuvati naše nasleđe… da ga moramo i institucionalizovati.

Ali, zašto je to došlo tek sada?

Zašto nam je trebalo toliko godina da shvatimo da je istraživanje srpskog jezika, naše književnosti, naše prošlosti i istorije… akutna potreba, a ne privilegija?

Jer, dok komšije već godinama imaju svoje fakultete nacionalnih studija, mi smo čekali i kao da nas je sramota bilo da to stvorimo: da li će država da ima hrabrosti, da li će akademija da pruži ruku, da li će javnost da podrži… i dali nam neko neće reći da je to previše nacionalistički i da brat ,,dželat“ može da se uvredi… danas je sve moguće u ovom javašluku.

I sad kad smo, konačno, kada je Fakultet srpskih studija osnovan… mi imamo i za to kritiku i proteste.

Izgleda da nam je ,,bitnija“ opšta istorija… pa za njim patimo da je slučajno ne zapistavimo.

A to je korak kojim se naš jezik, naša istorija i naša kultura vraćaju na svoje mesto, u srpsko obrazovanje, u srpsku nauku, u srpsko pamćenje i srpsku istoriju.

I da raskrstimo sa bečko-berlinskom školom… ako je to moguće, ili bar taj prisutni uticaj ublažimo.

Ali, moramo da ostanemo budni. Moramo da težimo da taj fakultet bude živ, da bude više od amblema i zgrade. Da bude matica istraživačkih projekata, akademske publike, dijaloga sa našom dijasporom… ali i sa celim svetom.

Da ne bude samo predavačka platforma, već platforma ideja, zajednica studenata i stvaralaca kulture kroz istraživanja i da slobodno mogu da se iskažu stavovi, mišljenja i isteaživanja.

Kada drugi imaju takve institucije, to ih osnažuje u nacionalnom biću. Kada i mi imamo… mi se ne osnažujemo samo za sebe, već za buduće generacije. Za one koji će pitati: „Ko smo mi?“ i dobiti odgovor u akademskim knjigama, u doktorskim disertacijama, u časopisima srpske nauke i portalima koji se bave Srpskom istorijom, biće mnogo lakše da očuvamo Srpsku nit i autohtonost. Ne kao nešto što „postoji“, već kao nešto što živi, diše i stvara.

Ako ne iskoristimo ovu šansu… ako taj fakultet ostane samo simbol, onda smo propustili pravu šansu.

Propustili smo da postanemo deo onog velikog arhiva nacionalne svesti, u kome se naše ime ne pojavljuje samo kao legenda, nego kao aktuelna, živa stvar.

Sada je na nama da studenti srpskih studija ne budu „samo studenti“, već nosioci misli;

da profesori ne budu samo predavači, već stražari i branitelji kulturnog nasleđa;

da novinarstvo i politika ne posmatraju ovaj fakultet kao objekat, već kao temelj nacionalne strategije identiteta.

I da, konačno, kada nas Evropa i svet pogleda… ne samo kao narod koji jeste, već kao narod koji zna da je autohton, i koji gaji svoje temelje u znanju, u učenju i u institucijama.

Drugi su davno shvatili: da nacionalni identitet nije buđenje, već projekat. Sada je red na nama… da svoj projekat ostvarimo.

Srpski studiji nisu samo fakultet… oni su naša misija. I naša velika šansa.

Ko ćuti, taj pristaje na otimanje i lažiranje.

Ponekad se čini da Srbi sve manje liče na narod koji je branio svoje svetinje i pamtio svoje pretke. Danas, umesto da se čuje glas dostojan onih koji su na Kosmetu branili ime i krst, kao da je mnogo lakše da zaćutimo. I to ćutanje postaje najveća bolest našeg vremena.

Zato nam je i potreban fakultet Srpskih studija… da sve te greške ispravimo, ako je to moguće.

Dok mi ćutimo, drugi govore u naše ime. Dok mi zaboravljamo, drugi preuzimaju i otimaju naše. Dok mi smatramo da je sve „manje važno“…neko drugi u taj prostor upisuje sopstveni identitet i udžbenike.

Nema ništa slučajno u tome što Bugarska stavlja Pajsija Hilandarskog na evro… verovatno da oživi svoju nacionalnu priču.

Nema ništa slučajno u tome što Hrvatska monetu sa Teslom predstavlja kao trijumf svog naroda… da učvrsti svoj mit.

Nema ništa slučajno u tome što Bošnjaci Tvrtka I vide kao temelj svoje državnosti, ili što se u Crnoj Gori danas pokušava Njegoš otrgnuti iz srpske duše, iako mu je svako slovo na papiru svedočilo Srpstvo.

Ništa od toga nije slučajnost. Sve je to plan i strategija.

Jer oni dobro znaju… ko kontroliše prošlost kontroliše i budućnost.

A šta znamo mi?

Mi znamo da volimo da se ljutimo po kafanama i Fejsbuk grupama.

I da kažemo: „Ma svi znaju ko je Njegoš.“ „Svi znaju čiji je Tesla.“ „Ma to se ne može promeniti.“

Ali može. I već se menja.

Istorija nije spomenik… istorija je borba. Nijedan simbol nije toliko jak da ga zabluda i politički interes ne mogu preoblikovati ako ga vlasnik ostavi bez odbrane.

Svaka generacija ima izbor… ili ćemo braniti svoje, ili će to prestati biti naše.

I to nas dovodi do najbolnije istine koju izbegavamo:

Naš najveći neprijatelj nisu oni koji nam uzimaju… već mi koji im dajemo i ćutimo na otimanje.

Koliko vredi narod koji prestane da pamti? Koliko vredi istorija zaboravljena? Koliko vredimo mi, ako dopustimo da nas prepišu u fusnotu tuđih udžbenika?

Zato je potrebno da se probudimo, ne da bismo se svađali sa svetom, nego da bismo se setili ko smo.

Da prestanemo da čekamo da drugi prisvajaju ono što smo mi zaboravili da afirmišemo.

Da izvučemo svoje velikane iz tuđih knjiga, udžbenika, kalendara i kovanica… i da ih vratimo tamo gde im je mesto: u naš svakodnevni život, u obrazovanje, u kulturu, u ponos u udžbenike i nastavne programe.

Jer ako Srbija ne govori o svojima… drugi hoće, oni koji nemaju svoju istoriju u toj meri kao što imamo mi Srbi. A onda će jednoga dana neko naše unuke pitati:

„A ko ste vi zapravo? Gde su vaši heroji? Gde su vaši pisci, vaši svetitelji, vaši naučnici?“

A mi, ako ovako nastavimo… nećemo imati šta da kažemo.

Ovo nije poziv na mržnju. Ovo je poziv na pamćenje. Nije poziv na svađu. Ovo je poziv na pravdu. Nije poziv da uzimamo tuđe… već da prestanemo da poklanjamo i zaboravljamo svoje.

Ponekad nije potrebno pobediti u velikoj bici da biste izgubili rat. Dovoljno je da ćutite i da budete nezainteresovani… a danas mi sami smanjujemo broj Srpskih žrtava u Jasenovcu, pa neki naši istoričari zbore da je maksimum stradalo oko 100000 umesto 700000 u Jasenovcu, a u NDH je stadalo oko milion Srba… a sve to se radi zbog tuđih interesa i da sopstvenog ,,dželata“ ne uvredimo.

Zato, kada drugi kažu za naše velikane: „On je naš“,

vreme je da Srbi napokon kažu… nepokolebljivo:

„Ne. On je naš, a vi otimate našu istoriju i junake i prekrajate istinu“.

I da to dokažemo… znanjem, glasom, istinom, činjenicama i ljubavlju. Jer samo onaj narod koji ne odustaje od svoje istorije… ima sigurnu budućnost.

Zato nam je i potreban fakultet Srpskih studija… da sve te greške ispravimo… ako je to moguće u ovom sistemu, gde još ima komunističkih ostataka… koji su doveli do ovog bunila.

*Ovo je samo moj lični stav i viđenje… i za zlonamerne, ova kolumna nema veze sa politikom ili bilo kakvom podrškom. Podržavam samo strategiju i viziju, koju nismo imali do sada.

U nadi da će zaživeti, stava sam da je to neophodno za naš opstanak.

Možda je baš ovo prilika i trenutak koji treba da se iskoristi po tom pitanju Srpskih studija.